Џабе вам капитулација!

Онако како је отпор у селу Либеличи променио границе пре готово 100 година, тако ће и договори са Приштином и Бриселом, чак и у случају да их услужно потврди Уставни суд Србије, бити ништавни због кршења права на самоопредељење српског народа и императивних норми међународног права

Либеличе, село које се налази у данашњој Словенији, на самој граници са Аустријом, повише Дравограда, било је 1920. године поприште пограничног спора између новонастале државе Аустрије и Краљевине СХС. У складу са правом народа на самоопредељење, што је био најважнији принцип америчког председника Вудроа Вилсона из његових „14 тачака“, у покрајини Корушка (са већинским словенaчким становништвом – Словенцима) одржан је плебисцит 10. октобра 1920. Плебисцитом се одлучивало где ће бити граница између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије) и нове државе Аустрије, по окончању Првог светског рата. Агресивна немачка пропаганда, уперена превасходно против Срба и српског краља као носиоца нове државе настале на Балкану, убедила је већину тамошњих Словенаца да Корушка припадне држави Аустрији. Тиме су одвојени не само од матице, већ су ван Словеније остали и највреднији национални историјски споменици, попут „Кнежевог камена“ и „војводског престола“. Припали су Аустрији.
[restrictedarea]

ПРКОС За житеље Либелича, села у којем је живело преко 90 одсто словеначког становништва, овакав резултат референдума дочекан је као смак света. Али није их обесхрабрио катастрофалан закључак плебисцита, за шта је највећу одговорност носила неспособна влада у Љубљани. Напротив, пркосни Либеличани нису посустали, већ су се свим снагама супротставили наметнутом решењу. Упорношћу и жилавошћу на крају су и постигли свој циљ: њихово село издвојено је из Аустрије и припојено држави Срба, Хрвата и Словенаца.
То се не би догодило да у селу нису живели одважни и стамени људи, који су на властитој кожи осетили погубан притисак германизације. Јер, још колико 1880. у селу су живела само четири становника која су на попису као свој матерњи језик навели немачки; већ 1920. тај број се попео на 160 становника Либелича. Али то не значи да је село доживело најезду досељеника германских корена. Међу тих 160 већином су били тзв. немчури, што је био пежоративан назив за Словенце који су због економских користи и притисака од стране Беча свесно преузели нови, немачки идентитет. Речју – понемчили се.
У Либеличама су, на основу искуства са германизацијом својих сународника, брзо схватили да ће Словенци у Аустрији у блиској будућности бити сведени на мањину, а за неколико година и нестати, буквално. То се у аустријској Корушкој и десило – данас је број Словенаца који живе у том делу Аустрије десеткован, и износи свега 10 одсто од броја Словенаца који су се пре 93 године изјашњавали на плебисциту и одлучили да та регија остане изузета од матице.
Упркос калкуланству већине сународника који су живели у том пределу дојучерашње Хабзбуршке монархије, као и издајничким потезима владе у Љубљани, Либеличани су одлучили да преокрену ток историје. Наоко тежак задатак испао је лакши него што се очекивало. Већ 18. октобра 1918. у селу је формирана народна стража која је бројала 32 члана. Иницијатор је био тамошњи поп Антон Вогринец. Истовремено је у Либеличе стигла војска под командом натпоручника Фрање Малгаја, коју је чинило 80 словеначких добровољаца и 35 Срба, повратника из заробљеништва. Корушки Немци су Либеличе напали чак и артиљеријом, али им ни топови нису помогли да сломе отпор и заузму село. Борбе су трајале све до пролећа 1919, а аустријски Немци су у почетку бележили спорадичне успехе упадима у село и „одношењем“ ратног плена. Опљачкали су цркву, школу и ојадили газдинства.
Уследила је офанзива генерала Рудолфа Мајстера уз подршку српске војске, која је у ослободилачком походу продрла све до Целовца (Клагенфурт). Корушка, колевка Словенаца, географско место на којем је никао заметак прве словеначке државности – била је слободна. А онда су сви (ратни) успеси поништени одлуком владе у Љубљани, која је олако пристала на плебисцит проценивши да ће Корушка ионако припасти држави СХС, јер су у јужном делу Корушке, у „зони А“, већину становништва чинили Словенци. Влада у Љубљани лоше се припремила за плебисцит, што је имало за последицу да је Корушка на крају припала Аустрији. Либеличе су били у „зони А“, дакле унутар нове аустријске међе. Од 1.943 Либеличана њих 704 је имало право гласа, и за Краљевину СХС је гласало 57,16 одсто. Али то није било од користи, јер су резултати плебисцита за Словенце (и нову државу Јужних Словена) били више него поразни – за останак у Републици Аустрији одлучило се чак 59,04 одсто становника.
Још није прошао први шок после проглашења референдумског резултата, а Либеличане је чекао нови – у село су ушли аустријски жандари. Либеличани, Словенци, нису поклекли пред малтретирањем већ су пресавили табак и захтевали да се њихово село прикључи Краљевини СХС. Млађи сељани дали су свој допринос тако што су упорно премештали већ постављене камене међаше и тако своје село „гурали“ у Краљевину СХС. Физички су мењали граничну црту, а село „измештали“ из Аустрије. Отпор су поткрепили демонстрацијама, културним приредбама на словеначком језику, сечом пограничних жица и одбијањем сарадње са властима. Аустрија је прибегла тактици подмићивања, па су становницима Либелича нуђени повољни кредити и јефтинија роба, али само под условом да остану у Аустрији. Млађарија је одговорила новим измештањем пограничних белега – далеко ван села. Уследило је појачано насиље, репресија аустријске државе. Ређале су се преметачине по салашима, крађе и разни зулуми, али и пасивни отпор сељана Словенаца. На крају је Рудолфу Менцину из Либелича успело да постане члан Комисије за разграничење. Убедио је комисију да Либеличе прикључи Краљевини СХС, док је Аустрија заузврат добила друго, ретко настањено земљиште уз границу. Аустријска власт осветила се тако што је приликом повлачења из Либелича опет опљачкала школу, цркву, домаћинства, па чак и ватрогасни дом, из којег је однета ручна пумпа. Либеличани су вратили ударац – већ наредне ноћи су муњевитом акцијом „ослободили“ своју ватрогасну пумпу и вратили је у село.

ПРАВО И САМООПРЕДЕЉЕЊЕ То је предање како су се Либеличани изборили да остану у Краљевини СХС. Актуелни председник Словеније Борут Пахор је приликом обележавања 80. годишњице либеличког отпора изјавио да су Либеличе „уверљива илустрација наше националне свести и историјског сазревања да упорном вољом и чврстим убеђењем остваримо своја хтења“.
Либеличе су тек један од примера који показује да, чак и када се границе мењају уз сагласност свих заинтересованих страна или чак помоћу референдума – отпор локалног становништва и жеља народа да живи у заједници са осталим припадницима матичног народа може победити поделе које диктирају велике силе. Исто важи и данас. Ако за тренутак оставимо по страни питање „квалитета“ Бриселског споразума, остаје чињеница да је поступцима не само врха ЕУ него и властите државе Србије, Србима на Косову уистину одузето право на самоопредељење, иако је оно de facto признато и омогућено косовским Албанцима. Србима се, присиљавањем да се покоре туђој власти, заправо негира и право на „интерно самоопредељење“ (аутономију), док се косовским Албанцима (од стране земаља које су Косово признале као државу) гарантује и „екстерно“ самоопредељење, значи отцепљење од Србије. С обзиром на то да Косово нигде, па ни у пресуди Међународног суда правде, није одређено као ентитет који би могао да се „отцепи“, а још мање да буде самостална држава, овакво притискање косовских Срба да признају законе Косова и власт у Приштини нарушава њихово право на самоопредељење, које је један од основних постулата међународног права и представља jus cogens, односно императивну, највишу норму тог истог међународног права.
Политичари на власти у Београду, који данас у име „нужде“, „државног интереса“, а нарочито „датума“ за преговоре о придружењу ЕУ занемарују вољу народа, требало је претходно да проуче бројне примере кршења принципа територијалног интегритета држава и права на самоопредељење, због којих су у прошлости све мере државних органа, међународних институција, па чак и одлуке Савета безбедности УН које су биле у супротности са тим принципима – сматране ништавним. Интегритет Србије јесте гарантован Повељом УН, Резолуцијом СБ 1244, Хелсиншком повељом, па чак и закључцима Бадинтерове комисије (треба ли помињати и Устав Србије?), па и у случају да се Уставни суд Србије у вези са спорним одлукама српске владе по питању КиМ услужно прогласи ненадлежним или уколико потврди такве одлуке – то још увек не значи да би присиљавање Срба на Косову да се повинују неком страном de facto ентитету – било законито. Управо обрнуто – законит би био отпор таквом незаконитом поступању.
Зашто онда Брисел диктира влади у Београду да присили Србе на КиМ да de facto остану ван граница матице? Одговор је једноставан: у међународном праву је пристанком на неку незакониту радњу могуће ту незакониту радњу претворити у „закониту“. Баш зато је Бриселу потребна помоћ Србије како би се незаконито отцепљење Косова претворило у „ново и законито стање“. Пошто је једнострано отцепљење у данашњем свету неприхватљив поступак, који до сада није био успешан ни у једном примеру (најближи успеху је био Бангладеш, док је СФРЈ пример распада, а не отцепљења), поборници независности Косова у међународној заједници (али и добар део политичара у Србији) надају се да ће „пристанком“ највиших српских државних представника на „нову реалност“ постићи „валидацију“ незаконитог стања.
Правни стручњаци из држава које су признале Косово уздају се да ће се пасивно прихватање незаконитог стања на крају претворити у нову „правну облигацију“, односно „тихо признање“ (tacit recognition) – „новог стања“. То је процес у који је сада увучена Србија. Његов крајњи циљ је „помирење“ у смислу прихватања незаконитог стања као трајне, нове „реалности“, односно присиљавање Србије да потврди промене које су претходно извршене уз употребу насиља, што фактичког (бомбардовање), што правног (једнострано проглашење независности).
Аутори тог плана нису, међутим, добро промислили у шта се упуштају, јер такав подухват (чак и ако би био успешно спроведен) почива на наопаким темељима због чега се цела та компликована конструкција, саздана на „реду притисака“, па „реду признавања независности Косова“ (и тим редоследом опет и опет) – једном може срушити као кула од карата. Јер оно што је важило у време отпора малог словеначког села, које се нашло на ветрометини између новонастале Аустрије и Краљевине СХС пре готово сто година, важи и данас.

ПОТВРДА НАРОДА Право на самоопредељење јесте „императивна норма“ која поништава све акте, закључке и одлуке било којег органа, па чак и Савета безбедности УН, уколико су те одлуке супротне споменутој норми. Ако се грађанима Србије у Србији, у делу територије који је под међународном управом – крши њихово право на држављанство у матичној држави, на опстанак у властитој држави, онда је то свакако кршење највиших постојећих правних прописа. Уједно се ту ради и о дискриминацији, јер су грађани Србије, за разлику од привилеговане већине на Косову, потиснути у положај становника другог реда.
Комисија за међународно право (ИЛЦ) је управо из горенаведених разлога упозорила да у случају кршења императивних норми „ради интереса међународне заједнице као целине“, потоњи „пристанак или прихватање повређене државе“ на такво „ново“ стање – не може да поништи кршење међународног права. На сличан начин међународно познати правни стручњак Јан Броунли упозорава да све правне радње, које су у супротности са императивним нормама, какво је и право на самоопредељење, „није могуће претворити у законите помоћу пристанка“. Истог мишљења је и судија Антонио Касезе, први председник Трибунала у Хагу (ИЦТY/МКСЈ).
Све то политичаре у Бриселу, Београду и Приштини, који последњих месеци интензивно манипулишу судбином народа на Косову, поставља пред гадан, готово немогућ задатак: да за све што су се договорили, на крају добију потврду – народа. Јер без те потврде сви ти договори губе легитимност и међународну тежину, чак и у случају да и сви државни органи Србије одлуче да подигну белу заставу, пристану на резултате употребе силе против државе Србије и у потпуности капитулирају пред моћницима из Брисела и Вашингтона.
Србија је на корак од дна националног самопонижавања и аутодеструкције. Још само формално заклињање да „нема признања“ независности Косова стоји на путу потпуног прихватања Косова као државе – од стране Србије. Србија, у процесу устоличења косовских власти на ниво „de facto државе“, угрожава не само интересе својих савезника, него и основе међународног поретка, а пре свега принцип забране територијалних промена помоћу силе. Тренутни српски политички лидери би требало да знају да се у овом спору не ради само о Србији, јер чак и изнад Србије и њеног устава постоје норме које могу да спрече легализацију насиља. Ако не сада, онда једном у будућности. Истина је да локални политичари могу да обећају и чине оно што им се нареди (у Бриселу), могу да промене чак и Устав Србије – али не могу да пониште чињеницу да је једнострано проглашење независности Косова резултат незаконите употребе силе против СРЈ и да се зато последице незаконитих промена на терену не могу преко ноћи претворити у законите. Само оно решење, које би Србима и другим грађанима на Косову омогућило да и даље живе у складу са законима Србије, могло би се назвати праведним – што садашњи Бриселски споразум са својим одредбама о „косовском закону“ свакако није.
Прича из Либелича зато је актуелна и данас. Она разоткрива историјски и морални пад који су Србија, а са њом и посрнула Европа, доживеле у непуних сто година. Јер очигледно је да оно, што је пре скоро сто година својом упорношћу успела да оствари шачица словеначких сељака на граници Аустрије и Краљевине СХС, данашња „демократска“ Европа одриче стотинама хиљада Срба, грађана Србије који живе на Косову и Метохији или су са КиМ протерани.
[/restrictedarea] займ онлайн на карту без отказа ооо мфк займ онлайнзайм денег без процентовлайм займ личный кабинет войти в личный кабинет