Džabe vam kapitulacija!

Onako kako je otpor u selu Libeliči promenio granice pre gotovo 100 godina, tako će i dogovori sa Prištinom i Briselom, čak i u slučaju da ih uslužno potvrdi Ustavni sud Srbije, biti ništavni zbog kršenja prava na samoopredeljenje srpskog naroda i imperativnih normi međunarodnog prava

Libeliče, selo koje se nalazi u današnjoj Sloveniji, na samoj granici sa Austrijom, poviše Dravograda, bilo je 1920. godine poprište pograničnog spora između novonastale države Austrije i Kraljevine SHS. U skladu sa pravom naroda na samoopredeljenje, što je bio najvažniji princip američkog predsednika Vudroa Vilsona iz njegovih „14 tačaka“, u pokrajini Koruška (sa većinskim slovenačkim stanovništvom – Slovencima) održan je plebiscit 10. oktobra 1920. Plebiscitom se odlučivalo gde će biti granica između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Jugoslavije) i nove države Austrije, po okončanju Prvog svetskog rata. Agresivna nemačka propaganda, uperena prevashodno protiv Srba i srpskog kralja kao nosioca nove države nastale na Balkanu, ubedila je većinu tamošnjih Slovenaca da Koruška pripadne državi Austriji. Time su odvojeni ne samo od matice, već su van Slovenije ostali i najvredniji nacionalni istorijski spomenici, poput „Kneževog kamena“ i „vojvodskog prestola“. Pripali su Austriji.
[restrictedarea]

PRKOS Za žitelje Libeliča, sela u kojem je živelo preko 90 odsto slovenačkog stanovništva, ovakav rezultat referenduma dočekan je kao smak sveta. Ali nije ih obeshrabrio katastrofalan zaključak plebiscita, za šta je najveću odgovornost nosila nesposobna vlada u Ljubljani. Naprotiv, prkosni Libeličani nisu posustali, već su se svim snagama suprotstavili nametnutom rešenju. Upornošću i žilavošću na kraju su i postigli svoj cilj: njihovo selo izdvojeno je iz Austrije i pripojeno državi Srba, Hrvata i Slovenaca.
To se ne bi dogodilo da u selu nisu živeli odvažni i stameni ljudi, koji su na vlastitoj koži osetili poguban pritisak germanizacije. Jer, još koliko 1880. u selu su živela samo četiri stanovnika koja su na popisu kao svoj maternji jezik naveli nemački; već 1920. taj broj se popeo na 160 stanovnika Libeliča. Ali to ne znači da je selo doživelo najezdu doseljenika germanskih korena. Među tih 160 većinom su bili tzv. nemčuri, što je bio pežorativan naziv za Slovence koji su zbog ekonomskih koristi i pritisaka od strane Beča svesno preuzeli novi, nemački identitet. Rečju – ponemčili se.
U Libeličama su, na osnovu iskustva sa germanizacijom svojih sunarodnika, brzo shvatili da će Slovenci u Austriji u bliskoj budućnosti biti svedeni na manjinu, a za nekoliko godina i nestati, bukvalno. To se u austrijskoj Koruškoj i desilo – danas je broj Slovenaca koji žive u tom delu Austrije desetkovan, i iznosi svega 10 odsto od broja Slovenaca koji su se pre 93 godine izjašnjavali na plebiscitu i odlučili da ta regija ostane izuzeta od matice.
Uprkos kalkulanstvu većine sunarodnika koji su živeli u tom predelu dojučerašnje Habzburške monarhije, kao i izdajničkim potezima vlade u Ljubljani, Libeličani su odlučili da preokrenu tok istorije. Naoko težak zadatak ispao je lakši nego što se očekivalo. Već 18. oktobra 1918. u selu je formirana narodna straža koja je brojala 32 člana. Inicijator je bio tamošnji pop Anton Vogrinec. Istovremeno je u Libeliče stigla vojska pod komandom natporučnika Franje Malgaja, koju je činilo 80 slovenačkih dobrovoljaca i 35 Srba, povratnika iz zarobljeništva. Koruški Nemci su Libeliče napali čak i artiljerijom, ali im ni topovi nisu pomogli da slome otpor i zauzmu selo. Borbe su trajale sve do proleća 1919, a austrijski Nemci su u početku beležili sporadične uspehe upadima u selo i „odnošenjem“ ratnog plena. Opljačkali su crkvu, školu i ojadili gazdinstva.
Usledila je ofanziva generala Rudolfa Majstera uz podršku srpske vojske, koja je u oslobodilačkom pohodu prodrla sve do Celovca (Klagenfurt). Koruška, kolevka Slovenaca, geografsko mesto na kojem je nikao zametak prve slovenačke državnosti – bila je slobodna. A onda su svi (ratni) uspesi poništeni odlukom vlade u Ljubljani, koja je olako pristala na plebiscit procenivši da će Koruška ionako pripasti državi SHS, jer su u južnom delu Koruške, u „zoni A“, većinu stanovništva činili Slovenci. Vlada u Ljubljani loše se pripremila za plebiscit, što je imalo za posledicu da je Koruška na kraju pripala Austriji. Libeliče su bili u „zoni A“, dakle unutar nove austrijske međe. Od 1.943 Libeličana njih 704 je imalo pravo glasa, i za Kraljevinu SHS je glasalo 57,16 odsto. Ali to nije bilo od koristi, jer su rezultati plebiscita za Slovence (i novu državu Južnih Slovena) bili više nego porazni – za ostanak u Republici Austriji odlučilo se čak 59,04 odsto stanovnika.
Još nije prošao prvi šok posle proglašenja referendumskog rezultata, a Libeličane je čekao novi – u selo su ušli austrijski žandari. Libeličani, Slovenci, nisu poklekli pred maltretiranjem već su presavili tabak i zahtevali da se njihovo selo priključi Kraljevini SHS. Mlađi seljani dali su svoj doprinos tako što su uporno premeštali već postavljene kamene međaše i tako svoje selo „gurali“ u Kraljevinu SHS. Fizički su menjali graničnu crtu, a selo „izmeštali“ iz Austrije. Otpor su potkrepili demonstracijama, kulturnim priredbama na slovenačkom jeziku, sečom pograničnih žica i odbijanjem saradnje sa vlastima. Austrija je pribegla taktici podmićivanja, pa su stanovnicima Libeliča nuđeni povoljni krediti i jeftinija roba, ali samo pod uslovom da ostanu u Austriji. Mlađarija je odgovorila novim izmeštanjem pograničnih belega – daleko van sela. Usledilo je pojačano nasilje, represija austrijske države. Ređale su se premetačine po salašima, krađe i razni zulumi, ali i pasivni otpor seljana Slovenaca. Na kraju je Rudolfu Mencinu iz Libeliča uspelo da postane član Komisije za razgraničenje. Ubedio je komisiju da Libeliče priključi Kraljevini SHS, dok je Austrija zauzvrat dobila drugo, retko nastanjeno zemljište uz granicu. Austrijska vlast osvetila se tako što je prilikom povlačenja iz Libeliča opet opljačkala školu, crkvu, domaćinstva, pa čak i vatrogasni dom, iz kojeg je odneta ručna pumpa. Libeličani su vratili udarac – već naredne noći su munjevitom akcijom „oslobodili“ svoju vatrogasnu pumpu i vratili je u selo.

PRAVO I SAMOOPREDELJENJE To je predanje kako su se Libeličani izborili da ostanu u Kraljevini SHS. Aktuelni predsednik Slovenije Borut Pahor je prilikom obeležavanja 80. godišnjice libeličkog otpora izjavio da su Libeliče „uverljiva ilustracija naše nacionalne svesti i istorijskog sazrevanja da upornom voljom i čvrstim ubeđenjem ostvarimo svoja htenja“.
Libeliče su tek jedan od primera koji pokazuje da, čak i kada se granice menjaju uz saglasnost svih zainteresovanih strana ili čak pomoću referenduma – otpor lokalnog stanovništva i želja naroda da živi u zajednici sa ostalim pripadnicima matičnog naroda može pobediti podele koje diktiraju velike sile. Isto važi i danas. Ako za trenutak ostavimo po strani pitanje „kvaliteta“ Briselskog sporazuma, ostaje činjenica da je postupcima ne samo vrha EU nego i vlastite države Srbije, Srbima na Kosovu uistinu oduzeto pravo na samoopredeljenje, iako je ono de facto priznato i omogućeno kosovskim Albancima. Srbima se, prisiljavanjem da se pokore tuđoj vlasti, zapravo negira i pravo na „interno samoopredeljenje“ (autonomiju), dok se kosovskim Albancima (od strane zemalja koje su Kosovo priznale kao državu) garantuje i „eksterno“ samoopredeljenje, znači otcepljenje od Srbije. S obzirom na to da Kosovo nigde, pa ni u presudi Međunarodnog suda pravde, nije određeno kao entitet koji bi mogao da se „otcepi“, a još manje da bude samostalna država, ovakvo pritiskanje kosovskih Srba da priznaju zakone Kosova i vlast u Prištini narušava njihovo pravo na samoopredeljenje, koje je jedan od osnovnih postulata međunarodnog prava i predstavlja jus cogens, odnosno imperativnu, najvišu normu tog istog međunarodnog prava.
Političari na vlasti u Beogradu, koji danas u ime „nužde“, „državnog interesa“, a naročito „datuma“ za pregovore o pridruženju EU zanemaruju volju naroda, trebalo je prethodno da prouče brojne primere kršenja principa teritorijalnog integriteta država i prava na samoopredeljenje, zbog kojih su u prošlosti sve mere državnih organa, međunarodnih institucija, pa čak i odluke Saveta bezbednosti UN koje su bile u suprotnosti sa tim principima – smatrane ništavnim. Integritet Srbije jeste garantovan Poveljom UN, Rezolucijom SB 1244, Helsinškom poveljom, pa čak i zaključcima Badinterove komisije (treba li pominjati i Ustav Srbije?), pa i u slučaju da se Ustavni sud Srbije u vezi sa spornim odlukama srpske vlade po pitanju KiM uslužno proglasi nenadležnim ili ukoliko potvrdi takve odluke – to još uvek ne znači da bi prisiljavanje Srba na Kosovu da se povinuju nekom stranom de facto entitetu – bilo zakonito. Upravo obrnuto – zakonit bi bio otpor takvom nezakonitom postupanju.
Zašto onda Brisel diktira vladi u Beogradu da prisili Srbe na KiM da de facto ostanu van granica matice? Odgovor je jednostavan: u međunarodnom pravu je pristankom na neku nezakonitu radnju moguće tu nezakonitu radnju pretvoriti u „zakonitu“. Baš zato je Briselu potrebna pomoć Srbije kako bi se nezakonito otcepljenje Kosova pretvorilo u „novo i zakonito stanje“. Pošto je jednostrano otcepljenje u današnjem svetu neprihvatljiv postupak, koji do sada nije bio uspešan ni u jednom primeru (najbliži uspehu je bio Bangladeš, dok je SFRJ primer raspada, a ne otcepljenja), pobornici nezavisnosti Kosova u međunarodnoj zajednici (ali i dobar deo političara u Srbiji) nadaju se da će „pristankom“ najviših srpskih državnih predstavnika na „novu realnost“ postići „validaciju“ nezakonitog stanja.
Pravni stručnjaci iz država koje su priznale Kosovo uzdaju se da će se pasivno prihvatanje nezakonitog stanja na kraju pretvoriti u novu „pravnu obligaciju“, odnosno „tiho priznanje“ (tacit recognition) – „novog stanja“. To je proces u koji je sada uvučena Srbija. Njegov krajnji cilj je „pomirenje“ u smislu prihvatanja nezakonitog stanja kao trajne, nove „realnosti“, odnosno prisiljavanje Srbije da potvrdi promene koje su prethodno izvršene uz upotrebu nasilja, što faktičkog (bombardovanje), što pravnog (jednostrano proglašenje nezavisnosti).
Autori tog plana nisu, međutim, dobro promislili u šta se upuštaju, jer takav poduhvat (čak i ako bi bio uspešno sproveden) počiva na naopakim temeljima zbog čega se cela ta komplikovana konstrukcija, sazdana na „redu pritisaka“, pa „redu priznavanja nezavisnosti Kosova“ (i tim redosledom opet i opet) – jednom može srušiti kao kula od karata. Jer ono što je važilo u vreme otpora malog slovenačkog sela, koje se našlo na vetrometini između novonastale Austrije i Kraljevine SHS pre gotovo sto godina, važi i danas.

POTVRDA NARODA Pravo na samoopredeljenje jeste „imperativna norma“ koja poništava sve akte, zaključke i odluke bilo kojeg organa, pa čak i Saveta bezbednosti UN, ukoliko su te odluke suprotne spomenutoj normi. Ako se građanima Srbije u Srbiji, u delu teritorije koji je pod međunarodnom upravom – krši njihovo pravo na državljanstvo u matičnoj državi, na opstanak u vlastitoj državi, onda je to svakako kršenje najviših postojećih pravnih propisa. Ujedno se tu radi i o diskriminaciji, jer su građani Srbije, za razliku od privilegovane većine na Kosovu, potisnuti u položaj stanovnika drugog reda.
Komisija za međunarodno pravo (ILC) je upravo iz gorenavedenih razloga upozorila da u slučaju kršenja imperativnih normi „radi interesa međunarodne zajednice kao celine“, potonji „pristanak ili prihvatanje povređene države“ na takvo „novo“ stanje – ne može da poništi kršenje međunarodnog prava. Na sličan način međunarodno poznati pravni stručnjak Jan Brounli upozorava da sve pravne radnje, koje su u suprotnosti sa imperativnim normama, kakvo je i pravo na samoopredeljenje, „nije moguće pretvoriti u zakonite pomoću pristanka“. Istog mišljenja je i sudija Antonio Kaseze, prvi predsednik Tribunala u Hagu (ICTY/MKSJ).
Sve to političare u Briselu, Beogradu i Prištini, koji poslednjih meseci intenzivno manipulišu sudbinom naroda na Kosovu, postavlja pred gadan, gotovo nemoguć zadatak: da za sve što su se dogovorili, na kraju dobiju potvrdu – naroda. Jer bez te potvrde svi ti dogovori gube legitimnost i međunarodnu težinu, čak i u slučaju da i svi državni organi Srbije odluče da podignu belu zastavu, pristanu na rezultate upotrebe sile protiv države Srbije i u potpunosti kapituliraju pred moćnicima iz Brisela i Vašingtona.
Srbija je na korak od dna nacionalnog samoponižavanja i autodestrukcije. Još samo formalno zaklinjanje da „nema priznanja“ nezavisnosti Kosova stoji na putu potpunog prihvatanja Kosova kao države – od strane Srbije. Srbija, u procesu ustoličenja kosovskih vlasti na nivo „de facto države“, ugrožava ne samo interese svojih saveznika, nego i osnove međunarodnog poretka, a pre svega princip zabrane teritorijalnih promena pomoću sile. Trenutni srpski politički lideri bi trebalo da znaju da se u ovom sporu ne radi samo o Srbiji, jer čak i iznad Srbije i njenog ustava postoje norme koje mogu da spreče legalizaciju nasilja. Ako ne sada, onda jednom u budućnosti. Istina je da lokalni političari mogu da obećaju i čine ono što im se naredi (u Briselu), mogu da promene čak i Ustav Srbije – ali ne mogu da ponište činjenicu da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova rezultat nezakonite upotrebe sile protiv SRJ i da se zato posledice nezakonitih promena na terenu ne mogu preko noći pretvoriti u zakonite. Samo ono rešenje, koje bi Srbima i drugim građanima na Kosovu omogućilo da i dalje žive u skladu sa zakonima Srbije, moglo bi se nazvati pravednim – što sadašnji Briselski sporazum sa svojim odredbama o „kosovskom zakonu“ svakako nije.
Priča iz Libeliča zato je aktuelna i danas. Ona razotkriva istorijski i moralni pad koji su Srbija, a sa njom i posrnula Evropa, doživele u nepunih sto godina. Jer očigledno je da ono, što je pre skoro sto godina svojom upornošću uspela da ostvari šačica slovenačkih seljaka na granici Austrije i Kraljevine SHS, današnja „demokratska“ Evropa odriče stotinama hiljada Srba, građana Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji ili su sa KiM proterani.
[/restrictedarea] zaйm onlaйn na kartu bez otkaza ooo mfk zaйm onlaйnzaйm deneg bez procentovlaйm zaйm ličnый kabinet voйti v ličnый kabinet