Почетна / Свет / Смрт у Лондону

Смрт у Лондону

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Два црна младића наоружани пиштољем, месарским ножем и сатаром, исекли су до смрти, усред белог дана, на прометној лондонској улици, војника британске армије Ли Ригбија, док се кретао испред своје касарне у Даличу, у југоисточном делу Лондона. Несрећни војник, ухваћен на погрешном месту у невреме, лежи и умире насред улице; један од двојице убица, Мајкл Адебојађо, прилази пролазнику који мобилним телефоном снима сцену и изговара у камеру политичку поруку, онако окрвављених дланова и са сечивом у руци: одрубио је главу британском војнику „зато што британски војници свакодневно по свету убијају муслимане“.
То што су он и Мајкл Адебојађо, његов саучесник у дивљачком масакрирању бубњара артиљеријске јединице у Даличу, усмртили, није ништа друго него, поручује – „враћање дуга“ по начелу око за око, зуб за зуб.
Двојица убица не помишљају да напусте сцену, они, са сечивом у рукама, шетају ареном злочина и разговарају са пролазницима, а Адебојађо се још извињава што окупљени женски свет мора да гледа овако крваву сцену; „али и наше жене у нашим земљама свакодневно гледају овакве сцене“, захваљујући злочинима британских војника.
Остатак саге у Даличу видео је цели свет, „уживо“.

НОВА ДИМЕНЗИЈА „СЛУЧАЈА“ Британији ни до сада нису били страни овакви „описи“ расположења према империјалној политици владајуће елите, али оно што разликује Далич од других напада исламиста, укључујући и онај на лондонски метро у јулу 2005. године, јесте брутална природа убиства, недостојна хомосапиенса, као и то да убице нису ни покушале да побегну са сцене; њих је више занимала пропагандна порука. А порука је била да, без имало преступа речено, британска политика у овом вандалском чину има, такође, крваве руке до лаката. Војник Ригби платио је, дакле, одсеченом главом део цене за ту политику.
Убице су, дакле, знале због чега потежу сатару: казнене експедиције Запада, са Америком и Британијом на челу, убиле су, од како је кренуо лажни рат против терора, четрнаест хиљада (искључиво) цивила – само у Афганистану (без Ирака, Сомалије, Јемена, Малија, па све до Балкана). А све то хиљадама миља далеко од британског Острва.
Убице су, очигледно, имале статистику на својој страни.
Обојица терориста из Далича су – нова димензија случаја – „домаћи кадар“ – британски грађани. Црни младић окрвављених дланова и са сечивом у руци је Мајкл Адебојађо, Нигеријац који је у лондонским џамијама надахнут мржњом према земљи која га је прихватила и држала на издашном програму социјалне помоћи. Када је 2010. године ухапшен у Кенији при покушају да се пребаци у суседну Сомалију и тамо прикључи исламистима радикалне групације „Шебаб“ (младост), из кенијске тамнице избавили су га и вратили у Енглеску дипломатија британског Форин офиса и агенти унутрашње обавештајне службе МИ6. Човек је Британац, са британским пасошем и Лондон је – капа доле – учинио све да ослободи свог грађанина.
Адебојађо је у Британију дошао као нигеријски хришћанин, пре него што је 2003. прешао у ислам. И као што се показало, до убиства у Даличу био је само један од многих који овог тренутка чине на Острву такозване успаване ћелије исламиста.
Адебојађо (28) је потегао сатару зато што „његова“ војска убија његове у Афганистану. Иронија је, пак, да се у Афганистану овог тренутка боре на стотине Британаца (какав је сам Адебојађо) и пуцају на своје суграђане. Крв није вода.

[restrictedarea]

 

ЦЕНА ХИПОКРИЗИЈЕ Британски окупациони војници у саставу афганистанских мултинационалних снага добро знају колико су пута до сада, у окршајима са Талибанима, посебно на њиховом сектору у провинцији Хелманд, сретали џихадисте са бирмингемским акцентом. И на колико су талибанских лешева наилазили, на чијим је телима било истетовирано „Манчестер јунајтед“.
Када је Шекспир у шеснаестом веку написао да „има нешто труло у држави Данској“, мислио је на државу Енглеску у оно доба. Али, бар у једном аспекту, данашња држава „Енглеска“ одговара дијагнози: толико извикани псеудомодел „мултикултурализма“ напросто не ради у стварности живота; али утолико горе по стварност живота – модел се форсира и даље безобзирном хипокризијом. Фикција цветања свих цветова у суживоту британских белих „урођеника“ и увезених имиграната свих боја, етницитета и религија, агресивно се намеће упркос одијуму ћутљиве већине. Сталан пораст екстремно десних партија и група, противника лажног суживота све до асимилације по узору на извикани амерички „мелтинг пот“, директан је израз владајућег расположења међу Британцима.
Чињенице су тврдоглаве ствари, али приврженици чињеница су, у игри мултикултурализма, постали реметилачки фактор лагодног мира промашене тезе: елита глобалиста, естрадних демократа и даље проповеда да ће једног скорог дана Нигеријац Адебојађо постати већи Енглез од Енглеза. Видело се у Даличу како то изгледа, а још крвавије примере доживљавају британски војници на својој кожи по ратиштима Афганистана.
Ангела Меркел је већ пропаст мултикултурализма огласила у Немачкој. Туркиња у Минхену може да се зове и Ангела, у њеним жилама тече селџучка крв. Није да нико на Темзи не види шта се збива, али у Лондону као, уосталом, и у Бриселу, отуђене политичке елите иду друмом, а народи шумом. Све емпиријски потковане прогнозе у Британији проричу алармантан развој: крајем ове декаде бели Британци биће, у Бирмингему, на пример, мањина у својој земљи. Једна студија изведена на Универзитету у Манчестеру, говори да се исти тренд већ очитује у Лестеру, Лутону, Слоу…
У Лутону где се налази један од четири велика лондонска аеродрома, бели Британци овог тренутка представљају само 45 одсто популације. Остатак су Пакистанци, Бангладешани, Индуси…
И онда, напросто шокантан податак: према цензусу спроведеном 2010. године, у Лондону на Британце беле коже отпада 44,9 одсто становника! Оваква слика – стоји у једној пројекцији – поновиће се у наредних седам година, у још пет великих градова Британије.
Убиство у Даличу одиграло се, дакле, у контексту који далеко трансцендира учинак двојице џихадистичких занесењака. И готово да је надреално како званични политички – и медијски – наратив на Темзи покушава да дебату о Даличу скрене у воде пуког терористичког испада двојице манијака, од мајке рођених терориста. Погрешна премиса, па промашен закључак: Дејвид Камерон, британски премијер, одмах најављује формирања неке нове „ударне групе“ за борбу против исламистичких ћелија и оних који, по џамијама, универзитетима, клубовима и исламским центрима, „трују душе“ младих Британаца.
Истовремено је необјашњиво да међу толико паметних глава у британском медијском простору нема куражи да се пружи прави одговор на право питање. Питање се, пак, намеће само, а одговор је: тероризам је предвидљива последица интервенционистичке спољне политике коју Империја практикује по свету. Уместо тога и даље се из Вајтхола, колико и из Флит стрита, распирује већ увелико компромитована теза да је британско војно присуство у централној и западној Азији, као, уосталом, и другде по свету, неопходна превентива како тероризам не би допловио до британског копна.

ФОКУС НА ПРОПАГАНДИ Без зазора од хипокризије, доминантни политички и медијски наратив употребљава Далич да би Британцима упутио поруку: „Видите шта би вам се могло догодити – као да се већ није догађало и горе од Далича – да нисмо отишли у свет и тамо тукли тероризам у његовој колевци“!
Следствено, сва светла рефлектора су погашена тамо где се крије непријатна истина, а сва уперена на јадног војника кога су двојица манијака измасакрирали на лондонској улици; као да у том истом тренутку беспилотне летелице једног другог манијака, серијски не сеју смрт у такозваним циљаним ликвидацијама у Афганистану и другде. Фокус је, напросто, на пропаганди да се „слобода и демократија“ код куће штити оружјима свих врста и на свим тачкама света. У том снопу светла нема места за Гвантанамо, Палестину, бомбардовање Пакистана, лиферовање оружја џихадистима (сиц) за борбу против неподобног Асада у Сирији. Далич је богомдана прилика да све то за дуже време остане у мраку.
„И ко год се усуди да критикује британску спољну политику, а поготово да је повезује са инцидентом у Даличу, проглашава се антипатриотом, сумњивим лицем које не подржава ‘наше трупе’, храбре хероје што хиљадама миља далеко од отаџбине штите нашу слободу.“ („Глобал рисерч“).
Све у свему, у насталој атмосфери пуној неког програмираног аутизма, просто је несаопштиво како се нико на Темзи од значаја и угледа није бар присетио, па подсетио Британце на онај моменат када је Аустралија, пре три године, имала сличан случај са њеним домаћим исламистима – „херојима“ промашене тезе мултикултурализма. Тада је премијер Аустралије Кевин Рад, упутио јавну посланицу његовим џихадистима, корисницима фарсе мултикултурализма и рекао да морају да се коначно определе да ли ће да буду истински Аустралијанци или вечни странци маскирани у Аустралијанце. Иначе…
„Ово је наша отаџбина, наша земља и наш стил живота. И допустићемо вам да у свему томе уживате. Али, пре свега уколико престанете да се жалите, протестујете и ужасавате нашом заставом, нашом хришћанском вером и нашим начином живота. Од свег срца вам препоручујем да искористите другу велику слободу коју имају сви Аустралијанци – слободу да напустите нашу земљу. Нико вас није принудно овде довео.“
Не вреди. После убиства у Лондону многе су дијагнозе изречене само не она права: империјална политика перпетуирано производи властите шакале, а фарса мултикултурализма их још храни у властитом гнезду. Има нешто труло…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!