Smrt u Londonu

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Dva crna mladića naoružani pištoljem, mesarskim nožem i satarom, isekli su do smrti, usred belog dana, na prometnoj londonskoj ulici, vojnika britanske armije Li Rigbija, dok se kretao ispred svoje kasarne u Daliču, u jugoistočnom delu Londona. Nesrećni vojnik, uhvaćen na pogrešnom mestu u nevreme, leži i umire nasred ulice; jedan od dvojice ubica, Majkl Adebojađo, prilazi prolazniku koji mobilnim telefonom snima scenu i izgovara u kameru političku poruku, onako okrvavljenih dlanova i sa sečivom u ruci: odrubio je glavu britanskom vojniku „zato što britanski vojnici svakodnevno po svetu ubijaju muslimane“.
To što su on i Majkl Adebojađo, njegov saučesnik u divljačkom masakriranju bubnjara artiljerijske jedinice u Daliču, usmrtili, nije ništa drugo nego, poručuje – „vraćanje duga“ po načelu oko za oko, zub za zub.
Dvojica ubica ne pomišljaju da napuste scenu, oni, sa sečivom u rukama, šetaju arenom zločina i razgovaraju sa prolaznicima, a Adebojađo se još izvinjava što okupljeni ženski svet mora da gleda ovako krvavu scenu; „ali i naše žene u našim zemljama svakodnevno gledaju ovakve scene“, zahvaljujući zločinima britanskih vojnika.
Ostatak sage u Daliču video je celi svet, „uživo“.

NOVA DIMENZIJA „SLUČAJA“ Britaniji ni do sada nisu bili strani ovakvi „opisi“ raspoloženja prema imperijalnoj politici vladajuće elite, ali ono što razlikuje Dalič od drugih napada islamista, uključujući i onaj na londonski metro u julu 2005. godine, jeste brutalna priroda ubistva, nedostojna homosapiensa, kao i to da ubice nisu ni pokušale da pobegnu sa scene; njih je više zanimala propagandna poruka. A poruka je bila da, bez imalo prestupa rečeno, britanska politika u ovom vandalskom činu ima, takođe, krvave ruke do lakata. Vojnik Rigbi platio je, dakle, odsečenom glavom deo cene za tu politiku.
Ubice su, dakle, znale zbog čega potežu sataru: kaznene ekspedicije Zapada, sa Amerikom i Britanijom na čelu, ubile su, od kako je krenuo lažni rat protiv terora, četrnaest hiljada (isključivo) civila – samo u Afganistanu (bez Iraka, Somalije, Jemena, Malija, pa sve do Balkana). A sve to hiljadama milja daleko od britanskog Ostrva.
Ubice su, očigledno, imale statistiku na svojoj strani.
Obojica terorista iz Daliča su – nova dimenzija slučaja – „domaći kadar“ – britanski građani. Crni mladić okrvavljenih dlanova i sa sečivom u ruci je Majkl Adebojađo, Nigerijac koji je u londonskim džamijama nadahnut mržnjom prema zemlji koja ga je prihvatila i držala na izdašnom programu socijalne pomoći. Kada je 2010. godine uhapšen u Keniji pri pokušaju da se prebaci u susednu Somaliju i tamo priključi islamistima radikalne grupacije „Šebab“ (mladost), iz kenijske tamnice izbavili su ga i vratili u Englesku diplomatija britanskog Forin ofisa i agenti unutrašnje obaveštajne službe MI6. Čovek je Britanac, sa britanskim pasošem i London je – kapa dole – učinio sve da oslobodi svog građanina.
Adebojađo je u Britaniju došao kao nigerijski hrišćanin, pre nego što je 2003. prešao u islam. I kao što se pokazalo, do ubistva u Daliču bio je samo jedan od mnogih koji ovog trenutka čine na Ostrvu takozvane uspavane ćelije islamista.
Adebojađo (28) je potegao sataru zato što „njegova“ vojska ubija njegove u Afganistanu. Ironija je, pak, da se u Afganistanu ovog trenutka bore na stotine Britanaca (kakav je sam Adebojađo) i pucaju na svoje sugrađane. Krv nije voda.

[restrictedarea]

 

CENA HIPOKRIZIJE Britanski okupacioni vojnici u sastavu afganistanskih multinacionalnih snaga dobro znaju koliko su puta do sada, u okršajima sa Talibanima, posebno na njihovom sektoru u provinciji Helmand, sretali džihadiste sa birmingemskim akcentom. I na koliko su talibanskih leševa nailazili, na čijim je telima bilo istetovirano „Mančester junajted“.
Kada je Šekspir u šesnaestom veku napisao da „ima nešto trulo u državi Danskoj“, mislio je na državu Englesku u ono doba. Ali, bar u jednom aspektu, današnja država „Engleska“ odgovara dijagnozi: toliko izvikani pseudomodel „multikulturalizma“ naprosto ne radi u stvarnosti života; ali utoliko gore po stvarnost života – model se forsira i dalje bezobzirnom hipokrizijom. Fikcija cvetanja svih cvetova u suživotu britanskih belih „urođenika“ i uvezenih imigranata svih boja, etniciteta i religija, agresivno se nameće uprkos odijumu ćutljive većine. Stalan porast ekstremno desnih partija i grupa, protivnika lažnog suživota sve do asimilacije po uzoru na izvikani američki „melting pot“, direktan je izraz vladajućeg raspoloženja među Britancima.
Činjenice su tvrdoglave stvari, ali privrženici činjenica su, u igri multikulturalizma, postali remetilački faktor lagodnog mira promašene teze: elita globalista, estradnih demokrata i dalje propoveda da će jednog skorog dana Nigerijac Adebojađo postati veći Englez od Engleza. Videlo se u Daliču kako to izgleda, a još krvavije primere doživljavaju britanski vojnici na svojoj koži po ratištima Afganistana.
Angela Merkel je već propast multikulturalizma oglasila u Nemačkoj. Turkinja u Minhenu može da se zove i Angela, u njenim žilama teče seldžučka krv. Nije da niko na Temzi ne vidi šta se zbiva, ali u Londonu kao, uostalom, i u Briselu, otuđene političke elite idu drumom, a narodi šumom. Sve empirijski potkovane prognoze u Britaniji proriču alarmantan razvoj: krajem ove dekade beli Britanci biće, u Birmingemu, na primer, manjina u svojoj zemlji. Jedna studija izvedena na Univerzitetu u Mančesteru, govori da se isti trend već očituje u Lesteru, Lutonu, Slou…
U Lutonu gde se nalazi jedan od četiri velika londonska aerodroma, beli Britanci ovog trenutka predstavljaju samo 45 odsto populacije. Ostatak su Pakistanci, Bangladešani, Indusi…
I onda, naprosto šokantan podatak: prema cenzusu sprovedenom 2010. godine, u Londonu na Britance bele kože otpada 44,9 odsto stanovnika! Ovakva slika – stoji u jednoj projekciji – ponoviće se u narednih sedam godina, u još pet velikih gradova Britanije.
Ubistvo u Daliču odigralo se, dakle, u kontekstu koji daleko transcendira učinak dvojice džihadističkih zanesenjaka. I gotovo da je nadrealno kako zvanični politički – i medijski – narativ na Temzi pokušava da debatu o Daliču skrene u vode pukog terorističkog ispada dvojice manijaka, od majke rođenih terorista. Pogrešna premisa, pa promašen zaključak: Dejvid Kameron, britanski premijer, odmah najavljuje formiranja neke nove „udarne grupe“ za borbu protiv islamističkih ćelija i onih koji, po džamijama, univerzitetima, klubovima i islamskim centrima, „truju duše“ mladih Britanaca.
Istovremeno je neobjašnjivo da među toliko pametnih glava u britanskom medijskom prostoru nema kuraži da se pruži pravi odgovor na pravo pitanje. Pitanje se, pak, nameće samo, a odgovor je: terorizam je predvidljiva posledica intervencionističke spoljne politike koju Imperija praktikuje po svetu. Umesto toga i dalje se iz Vajthola, koliko i iz Flit strita, raspiruje već uveliko kompromitovana teza da je britansko vojno prisustvo u centralnoj i zapadnoj Aziji, kao, uostalom, i drugde po svetu, neophodna preventiva kako terorizam ne bi doplovio do britanskog kopna.

FOKUS NA PROPAGANDI Bez zazora od hipokrizije, dominantni politički i medijski narativ upotrebljava Dalič da bi Britancima uputio poruku: „Vidite šta bi vam se moglo dogoditi – kao da se već nije događalo i gore od Daliča – da nismo otišli u svet i tamo tukli terorizam u njegovoj kolevci“!
Sledstveno, sva svetla reflektora su pogašena tamo gde se krije neprijatna istina, a sva uperena na jadnog vojnika koga su dvojica manijaka izmasakrirali na londonskoj ulici; kao da u tom istom trenutku bespilotne letelice jednog drugog manijaka, serijski ne seju smrt u takozvanim ciljanim likvidacijama u Afganistanu i drugde. Fokus je, naprosto, na propagandi da se „sloboda i demokratija“ kod kuće štiti oružjima svih vrsta i na svim tačkama sveta. U tom snopu svetla nema mesta za Gvantanamo, Palestinu, bombardovanje Pakistana, liferovanje oružja džihadistima (sic) za borbu protiv nepodobnog Asada u Siriji. Dalič je bogomdana prilika da sve to za duže vreme ostane u mraku.
„I ko god se usudi da kritikuje britansku spoljnu politiku, a pogotovo da je povezuje sa incidentom u Daliču, proglašava se antipatriotom, sumnjivim licem koje ne podržava ‘naše trupe’, hrabre heroje što hiljadama milja daleko od otadžbine štite našu slobodu.“ („Global riserč“).
Sve u svemu, u nastaloj atmosferi punoj nekog programiranog autizma, prosto je nesaopštivo kako se niko na Temzi od značaja i ugleda nije bar prisetio, pa podsetio Britance na onaj momenat kada je Australija, pre tri godine, imala sličan slučaj sa njenim domaćim islamistima – „herojima“ promašene teze multikulturalizma. Tada je premijer Australije Kevin Rad, uputio javnu poslanicu njegovim džihadistima, korisnicima farse multikulturalizma i rekao da moraju da se konačno opredele da li će da budu istinski Australijanci ili večni stranci maskirani u Australijance. Inače…
„Ovo je naša otadžbina, naša zemlja i naš stil života. I dopustićemo vam da u svemu tome uživate. Ali, pre svega ukoliko prestanete da se žalite, protestujete i užasavate našom zastavom, našom hrišćanskom verom i našim načinom života. Od sveg srca vam preporučujem da iskoristite drugu veliku slobodu koju imaju svi Australijanci – slobodu da napustite našu zemlju. Niko vas nije prinudno ovde doveo.“
Ne vredi. Posle ubistva u Londonu mnoge su dijagnoze izrečene samo ne ona prava: imperijalna politika perpetuirano proizvodi vlastite šakale, a farsa multikulturalizma ih još hrani u vlastitom gnezdu. Ima nešto trulo…

[/restrictedarea]