Почетна / Репортаже / Позоришно лето и српски гето

Позоришно лето и српски гето

Пише Наташа Јовановић

Док се Србија тихо повлачи са Косова, док се читав део народа неумитно оставља с ону страну историје, српска драма полако осваја географски простор Косова и Метохије, гето по гето!

Срби на Косову имају своју библијску Нојеву барку, спремну да плови до неког новог живота. У њу су, између осталог, сместили и своју сценску уметност – Народно позориште у Приштини, сада исељено у Косовску Митровицу, у једном собичку, само носи такво име, јер оно у Приштини није од 1999. године. А у Косовској Митровици не постоји нити један објекат који, макар и половично, испуњава елементарне услове за стварање или играње иоле захтевнијих комада. Зашто је нема? На то питањe одговор нема ни директор позоришта Ненад Тодоровић.
„То питање требало би поставити Београду, Приштини, ‚међузападној‘ заједници. Понекад, кад постанем нереалан, помислим да би та зграда заправо била озбиљан проблем организованом подругивању нашој цивилизованости, неопходном за завршни ударац – безболном откачињању српских бедника са Косова“.

НЕКА ВРСТА АНТИИСТОРИЈСКОГ ПРОЦЕСА Ко још памти старо Народно позориште у Приштини, док је било и српско и албанско, док су и једни други имали своје програме, са две сцене, на два језика, свакако се сећа и да је то позориште гостовало широм ондашње Југославије и у многим земљама света. Данас је албанско позориште у Приштини само албанско, а српско се стално налази на путу, од села до села, од града до града, наступа на рушевинама манастира које су Албанци запалили у марту 2004, и на сваком месту где је могуће одржати представу. Седиште позоришта је у Косовској Митровици која је, како каже Тодоровић, захваљујући њеним грађанима које су убијали, рањавали на мосту и око њега, опстала као једина српска урбана целина са (још увек) непротераном грађанском класом, која је, увек била, окосница репертоарског позоришта“.
Мада су се директори ове исељене српске сцене Народног позоришта у Приштини мењали (неко је био више, неко мање успешан), доласком Ненада Тодоровића, човека који је синоним за урбаног Србина, позориште је коначно постало позориште. Његова запањујућа енергија одвела је ову српску позоришну сцену у свако село и заселак где још има Срба, па нису ретки случајеви да глумци играју пред два гледаоца или, сликовитије речено: глумаца често буде више него затечених Срба.
На чело позоришта Тодоровић је дошао 2005. када га је за директора именовао Иван Ивановић, тадашњи помоћник министра културе. Захваљујући Ивановићевој идеји, српска позоришна сцена на Косову и даље постоји. Све после тога је нека врста антиисторијског процеса.
О својим очекивањима по доласку у Косовску Митровицу Тодоровић каже да је дошао као чиновник Србије спреман да уђе у борбу за поновно уздизање једног замало угашеног позоришта, у струци којој је посветио живот. А, онда се догодило оно чиме се углавном одликују неуспешни управници: „Почео сам понаособ да упознајем сву своју преосталу публику. Да преноћим код њих у кући у Ораховцу, да ручам са њима у Призрену, да им банем ненајављено у Пећи. Када сам схватио да не водим позориште, већ својеврсан покрет отпора, нестала је носталгија за свечаним премијерним банкетима. У почетку, када смо играли по српским гетоима по Космету, били смо чак еуфорични што играмо доле. Сада су наша гостовања прерасла у посете пријатељима. Сматрам нашим највећим успехом то што више није вест када гостујемо испод Ибра. То значи да смо устаљени. Док се Србија тихо повлачи са Косова, док се читав део народа неумитно оставља с ону страну историје, српска драма полако осваја географски простор Косова и Метохије, гето по гето!“
Већ сутрадан, Тодоровић са својим глумцима зна да напуни Народно позориште у Београду (Велику сцену).

[restrictedarea]

БОЉЕ ДА УМРЕШ, НЕГО ДА СЕ СВАЂАШ Разговор са Ненадом Тодоровићем настао је на кривудавим друмовима Косова, на путу од Митровице до Приштине, и од Приштине до Ораховца, даље до Гораждевца.
„Живот на Косову, сада? Кад се то помене, имам само једну слику. Ти у сандуку, горе огромна маса уцвељених, држе ти опело, ти вичеш, вадите ме одавде, али ожалошћени су, неумољиви: ‚Умро си, има да те сахранимо, што смо оволику црнину куповали!‘ Ти, онда, шта ћеш, боље да умреш, него да се свађаш са најближима“.
Али српски гето на Косову и Метохији парадоксално нуди невиђену могућност слободе.
„Када вас заборави Београд, када Приштина има забрану да вас контролише, кад НАТО-вце не интересујете, осећате се потпуно заборављеним у прво време. Касније схватате срећу у несрећи: можете да урлате против свих неправди, јер вас нити ко може, нити ко жели да чује. То мене, као позоришног човека, фасцинира. Мала тајна која остаје у кругу фамилије (гледалаца)!“
Без љутње, помало помирен са оним што се дешава. Косово га је завело.
„Осим породице и пријатеља, чува ме сазнање да је мој добар другар купио стан у Београду, и да ће свој кредит да исплаћује још скоро тридесет година, а да сам ја кредит за стан у Косовској Митровици већ исплатио. А, можда, важније, направите упоредну табелу о стопи самоубистава у Кањижи нпр. и у К. Митровици. Видећете, где пробају да вам отму живот, ви га више волите. Некако му дође као злато: што је ређе, више сија, драгоценије је! Нема лепше егзистенције него оне за коју се тучете“.
Док се нижу суморне слике скоро сасвим напуштених српских села, у којима народ ништа поуздано не зна о разним „стратезима“ у Београду и Приштини који одлучују о њиховој судбини, овај космополита, светски човек који супериорно влада политичком, економском, културном и сваком другом позадином косовског проблема, прича са пуно духа о медиокритетима, културним „лидерима“ и чини се да би, у некој сређеној држави био недостижан идеал, модел према којем би требало да се равнају. Али, времена су наопака, све је тачно тамо где не би требало да буде.

МИ РАЧУНАМО НА ЊИХ, А ОНИ НА НАС? О интелектуалној елити на Космету Тодоровић прилаже две верзије. „Прва, на Космету егзистирају две врсте нелегитимне групације самопроглашених Срба: банда на северу, огрезла у криминалу, бедна на југу, жељна брашна. Друга, постоје, али, у овој хистеричној какофонији политичког урлања једних на друге, свих на све, препоручујем им да искључе мобилне, да се виђају тајно и формирају кружоке. Имена од мене нећете чути, да им не донесем беду на врат“.
Тодоровић није само менаџер, режисер, сценариста, писац, музичар и све друго по потреби, него је и човек који 24 сата дневно живи са својим глумцима, пријатељима, позоришним гледаоцима… Његов ренесансни дух доминантан је иза сцене и у кафани, сјајан је познавалац историје уметности и књижевности, снима и филм у копродукцији са Грцима у коме учествују Срби, Црногорци и један Грк, Анастасиос Вамвакас.
„Прича је настала у једном од налета гађења према установи политичке коректности. Сценарио је настао за једно преподне, а већ поподне су моји пријатељи, њих стотинак, били довољно луди да уђу у реализацију филма без иједног динара. Али, то је већ њихов проблем“.
О средствима које позориште добија, Тодоровић наглашава да увек рачуна на средства Министарства културе, баш као и све друге установе под њиховим патронатом. „Питање је колико они рачунају на нас? А о издвајањима за ову годину за програме не бих да говорим, не желим да их доводим у неугодан положај. Када сам постављен за директора нашег позоришта, 2005. звао сам тадашњи Координациони центар за КиМ да ми обезбеде камионски превоз како бих из Лесковца, где сам тада живео, пребацио намештај за канцеларије позоришта у Косовску Митровицу, и, успут, мој јад од породичних ствари, да бих се и ја преселио у К. Митровицу са породицом, рекли су ми да немају камион. Неколико месеци касније звали су ме да им запослим неког пријатеља. То је сва комуникација коју сам имао са том установом која је мењала имена са сваком новом влашћу. После осам година, од јесенас, имамо добру комуникацију са Канцеларијом за КиМ, а колико ће то да траје? Док не смене оне чија вам имена, такође, нећу наводити, да ни њима не качим беду на врат“.

ТО МЕ НЕКАКО НЕРВИРА Са иронијом рашчивијава разлоге непостојања културног фронта на Космету.
„Па, како не постоји? Само ви то не знате! Поново иста прича. Да ли се ико сећа паралелне кампање: одлагање емитовања ‚Инсајдера‘ за јесен. Исте јесени кампања за народне кухиње на централном Косову. На ‚Инсајдеру‘на јесен српски кримоси ударају на буџет Србије тако што не плаћају Тачију ПДВ, ослобођени због извоза из Србије (сиц!), неколико епизода после тога, исте јесени, састају се главе Србије са Тачијем. Дакле, шта зна Србија: Да се боримо против српског криминала на Косову, али и да помажемо пасуљем поштене. Јер где има да Србин има, а да није бандит. Кад се припрема јавног мњења сведе, не на спин, него на укидање солидарности Срба са делом свог народа, дакле, кад се припрема јавног мњења сведе на паланачко оговарање, где ту видите место културном фронту? Нигде. Али, ми видимо. И, тек ће га бити!“
Разапет између косовско-метохијских села, и неколико преживелих градских средина у којима се српски језик још чује, благим сарказмом описује српске културне и политичке висине и дубине, звезде, блато и коров…
„Шта је то Заједница српских општина? Колико сам ја упућен, то је нека служба којој ће општине, формиране по Ахтисаријевом плану, да пренесу део надлежности. Својих, не ‚косовских‘, што Приштини дође на исто. Што се судбине позоришта тиче, у једно сам сигуран: нисмо довде дошли са нашом установом, да бисмо тек тако дозволили да је обришу успут. А други нека виде шта ће. Цитираћу комшију: ‚Споразум стварно јесте компромис између Београда и Приштине, ту нема грешке. Једино је незгодно што је науштрб нас из Митровице. То ме некако нервира.‘ ‚Комшо, леба ти, шта ти је‘, брецнем се на њега, ‚к’о да ти је први пут да останеш без државе!‘‚Јес’ ал тад падале бомбе, било логичније.‘“
Ако је тачна теорија да један човек може да покрене море људи, онда је Тодоровић у пракси то и доказао. Истина, није покренуо море следбеника, али, они Срби које он духовно одржава у животу, имају исту тежину у околностима кад авет нестанка сваког дана лебди над њима. Да живи на неком другом месту, можда не би разумео своју мисију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *