Pozorišno leto i srpski geto

Piše Nataša Jovanović

Dok se Srbija tiho povlači sa Kosova, dok se čitav deo naroda neumitno ostavlja s onu stranu istorije, srpska drama polako osvaja geografski prostor Kosova i Metohije, geto po geto!

Srbi na Kosovu imaju svoju biblijsku Nojevu barku, spremnu da plovi do nekog novog života. U nju su, između ostalog, smestili i svoju scensku umetnost – Narodno pozorište u Prištini, sada iseljeno u Kosovsku Mitrovicu, u jednom sobičku, samo nosi takvo ime, jer ono u Prištini nije od 1999. godine. A u Kosovskoj Mitrovici ne postoji niti jedan objekat koji, makar i polovično, ispunjava elementarne uslove za stvaranje ili igranje iole zahtevnijih komada. Zašto je nema? Na to pitanje odgovor nema ni direktor pozorišta Nenad Todorović.
„To pitanje trebalo bi postaviti Beogradu, Prištini, ‚međuzapadnoj‘ zajednici. Ponekad, kad postanem nerealan, pomislim da bi ta zgrada zapravo bila ozbiljan problem organizovanom podrugivanju našoj civilizovanosti, neophodnom za završni udarac – bezbolnom otkačinjanju srpskih bednika sa Kosova“.

NEKA VRSTA ANTIISTORIJSKOG PROCESA Ko još pamti staro Narodno pozorište u Prištini, dok je bilo i srpsko i albansko, dok su i jedni drugi imali svoje programe, sa dve scene, na dva jezika, svakako se seća i da je to pozorište gostovalo širom ondašnje Jugoslavije i u mnogim zemljama sveta. Danas je albansko pozorište u Prištini samo albansko, a srpsko se stalno nalazi na putu, od sela do sela, od grada do grada, nastupa na ruševinama manastira koje su Albanci zapalili u martu 2004, i na svakom mestu gde je moguće održati predstavu. Sedište pozorišta je u Kosovskoj Mitrovici koja je, kako kaže Todorović, zahvaljujući njenim građanima koje su ubijali, ranjavali na mostu i oko njega, opstala kao jedina srpska urbana celina sa (još uvek) neproteranom građanskom klasom, koja je, uvek bila, okosnica repertoarskog pozorišta“.
Mada su se direktori ove iseljene srpske scene Narodnog pozorišta u Prištini menjali (neko je bio više, neko manje uspešan), dolaskom Nenada Todorovića, čoveka koji je sinonim za urbanog Srbina, pozorište je konačno postalo pozorište. Njegova zapanjujuća energija odvela je ovu srpsku pozorišnu scenu u svako selo i zaselak gde još ima Srba, pa nisu retki slučajevi da glumci igraju pred dva gledaoca ili, slikovitije rečeno: glumaca često bude više nego zatečenih Srba.
Na čelo pozorišta Todorović je došao 2005. kada ga je za direktora imenovao Ivan Ivanović, tadašnji pomoćnik ministra kulture. Zahvaljujući Ivanovićevoj ideji, srpska pozorišna scena na Kosovu i dalje postoji. Sve posle toga je neka vrsta antiistorijskog procesa.
O svojim očekivanjima po dolasku u Kosovsku Mitrovicu Todorović kaže da je došao kao činovnik Srbije spreman da uđe u borbu za ponovno uzdizanje jednog zamalo ugašenog pozorišta, u struci kojoj je posvetio život. A, onda se dogodilo ono čime se uglavnom odlikuju neuspešni upravnici: „Počeo sam ponaosob da upoznajem svu svoju preostalu publiku. Da prenoćim kod njih u kući u Orahovcu, da ručam sa njima u Prizrenu, da im banem nenajavljeno u Peći. Kada sam shvatio da ne vodim pozorište, već svojevrsan pokret otpora, nestala je nostalgija za svečanim premijernim banketima. U početku, kada smo igrali po srpskim getoima po Kosmetu, bili smo čak euforični što igramo dole. Sada su naša gostovanja prerasla u posete prijateljima. Smatram našim najvećim uspehom to što više nije vest kada gostujemo ispod Ibra. To znači da smo ustaljeni. Dok se Srbija tiho povlači sa Kosova, dok se čitav deo naroda neumitno ostavlja s onu stranu istorije, srpska drama polako osvaja geografski prostor Kosova i Metohije, geto po geto!“
Već sutradan, Todorović sa svojim glumcima zna da napuni Narodno pozorište u Beogradu (Veliku scenu).

[restrictedarea]

BOLJE DA UMREŠ, NEGO DA SE SVAĐAŠ Razgovor sa Nenadom Todorovićem nastao je na krivudavim drumovima Kosova, na putu od Mitrovice do Prištine, i od Prištine do Orahovca, dalje do Goraždevca.
„Život na Kosovu, sada? Kad se to pomene, imam samo jednu sliku. Ti u sanduku, gore ogromna masa ucveljenih, drže ti opelo, ti vičeš, vadite me odavde, ali ožalošćeni su, neumoljivi: ‚Umro si, ima da te sahranimo, što smo ovoliku crninu kupovali!‘ Ti, onda, šta ćeš, bolje da umreš, nego da se svađaš sa najbližima“.
Ali srpski geto na Kosovu i Metohiji paradoksalno nudi neviđenu mogućnost slobode.
„Kada vas zaboravi Beograd, kada Priština ima zabranu da vas kontroliše, kad NATO-vce ne interesujete, osećate se potpuno zaboravljenim u prvo vreme. Kasnije shvatate sreću u nesreći: možete da urlate protiv svih nepravdi, jer vas niti ko može, niti ko želi da čuje. To mene, kao pozorišnog čoveka, fascinira. Mala tajna koja ostaje u krugu familije (gledalaca)!“
Bez ljutnje, pomalo pomiren sa onim što se dešava. Kosovo ga je zavelo.
„Osim porodice i prijatelja, čuva me saznanje da je moj dobar drugar kupio stan u Beogradu, i da će svoj kredit da isplaćuje još skoro trideset godina, a da sam ja kredit za stan u Kosovskoj Mitrovici već isplatio. A, možda, važnije, napravite uporednu tabelu o stopi samoubistava u Kanjiži npr. i u K. Mitrovici. Videćete, gde probaju da vam otmu život, vi ga više volite. Nekako mu dođe kao zlato: što je ređe, više sija, dragocenije je! Nema lepše egzistencije nego one za koju se tučete“.
Dok se nižu sumorne slike skoro sasvim napuštenih srpskih sela, u kojima narod ništa pouzdano ne zna o raznim „stratezima“ u Beogradu i Prištini koji odlučuju o njihovoj sudbini, ovaj kosmopolita, svetski čovek koji superiorno vlada političkom, ekonomskom, kulturnom i svakom drugom pozadinom kosovskog problema, priča sa puno duha o mediokritetima, kulturnim „liderima“ i čini se da bi, u nekoj sređenoj državi bio nedostižan ideal, model prema kojem bi trebalo da se ravnaju. Ali, vremena su naopaka, sve je tačno tamo gde ne bi trebalo da bude.

MI RAČUNAMO NA NJIH, A ONI NA NAS? O intelektualnoj eliti na Kosmetu Todorović prilaže dve verzije. „Prva, na Kosmetu egzistiraju dve vrste nelegitimne grupacije samoproglašenih Srba: banda na severu, ogrezla u kriminalu, bedna na jugu, željna brašna. Druga, postoje, ali, u ovoj histeričnoj kakofoniji političkog urlanja jednih na druge, svih na sve, preporučujem im da isključe mobilne, da se viđaju tajno i formiraju kružoke. Imena od mene nećete čuti, da im ne donesem bedu na vrat“.
Todorović nije samo menadžer, režiser, scenarista, pisac, muzičar i sve drugo po potrebi, nego je i čovek koji 24 sata dnevno živi sa svojim glumcima, prijateljima, pozorišnim gledaocima… Njegov renesansni duh dominantan je iza scene i u kafani, sjajan je poznavalac istorije umetnosti i književnosti, snima i film u koprodukciji sa Grcima u kome učestvuju Srbi, Crnogorci i jedan Grk, Anastasios Vamvakas.
„Priča je nastala u jednom od naleta gađenja prema ustanovi političke korektnosti. Scenario je nastao za jedno prepodne, a već popodne su moji prijatelji, njih stotinak, bili dovoljno ludi da uđu u realizaciju filma bez ijednog dinara. Ali, to je već njihov problem“.
O sredstvima koje pozorište dobija, Todorović naglašava da uvek računa na sredstva Ministarstva kulture, baš kao i sve druge ustanove pod njihovim patronatom. „Pitanje je koliko oni računaju na nas? A o izdvajanjima za ovu godinu za programe ne bih da govorim, ne želim da ih dovodim u neugodan položaj. Kada sam postavljen za direktora našeg pozorišta, 2005. zvao sam tadašnji Koordinacioni centar za KiM da mi obezbede kamionski prevoz kako bih iz Leskovca, gde sam tada živeo, prebacio nameštaj za kancelarije pozorišta u Kosovsku Mitrovicu, i, usput, moj jad od porodičnih stvari, da bih se i ja preselio u K. Mitrovicu sa porodicom, rekli su mi da nemaju kamion. Nekoliko meseci kasnije zvali su me da im zaposlim nekog prijatelja. To je sva komunikacija koju sam imao sa tom ustanovom koja je menjala imena sa svakom novom vlašću. Posle osam godina, od jesenas, imamo dobru komunikaciju sa Kancelarijom za KiM, a koliko će to da traje? Dok ne smene one čija vam imena, takođe, neću navoditi, da ni njima ne kačim bedu na vrat“.

TO ME NEKAKO NERVIRA Sa ironijom raščivijava razloge nepostojanja kulturnog fronta na Kosmetu.
„Pa, kako ne postoji? Samo vi to ne znate! Ponovo ista priča. Da li se iko seća paralelne kampanje: odlaganje emitovanja ‚Insajdera‘ za jesen. Iste jeseni kampanja za narodne kuhinje na centralnom Kosovu. Na ‚Insajderu‘na jesen srpski krimosi udaraju na budžet Srbije tako što ne plaćaju Tačiju PDV, oslobođeni zbog izvoza iz Srbije (sic!), nekoliko epizoda posle toga, iste jeseni, sastaju se glave Srbije sa Tačijem. Dakle, šta zna Srbija: Da se borimo protiv srpskog kriminala na Kosovu, ali i da pomažemo pasuljem poštene. Jer gde ima da Srbin ima, a da nije bandit. Kad se priprema javnog mnjenja svede, ne na spin, nego na ukidanje solidarnosti Srba sa delom svog naroda, dakle, kad se priprema javnog mnjenja svede na palanačko ogovaranje, gde tu vidite mesto kulturnom frontu? Nigde. Ali, mi vidimo. I, tek će ga biti!“
Razapet između kosovsko-metohijskih sela, i nekoliko preživelih gradskih sredina u kojima se srpski jezik još čuje, blagim sarkazmom opisuje srpske kulturne i političke visine i dubine, zvezde, blato i korov…
„Šta je to Zajednica srpskih opština? Koliko sam ja upućen, to je neka služba kojoj će opštine, formirane po Ahtisarijevom planu, da prenesu deo nadležnosti. Svojih, ne ‚kosovskih‘, što Prištini dođe na isto. Što se sudbine pozorišta tiče, u jedno sam siguran: nismo dovde došli sa našom ustanovom, da bismo tek tako dozvolili da je obrišu usput. A drugi neka vide šta će. Citiraću komšiju: ‚Sporazum stvarno jeste kompromis između Beograda i Prištine, tu nema greške. Jedino je nezgodno što je nauštrb nas iz Mitrovice. To me nekako nervira.‘ ‚Komšo, leba ti, šta ti je‘, brecnem se na njega, ‚k’o da ti je prvi put da ostaneš bez države!‘‚Jes’ al tad padale bombe, bilo logičnije.‘“
Ako je tačna teorija da jedan čovek može da pokrene more ljudi, onda je Todorović u praksi to i dokazao. Istina, nije pokrenuo more sledbenika, ali, oni Srbi koje on duhovno održava u životu, imaju istu težinu u okolnostima kad avet nestanka svakog dana lebdi nad njima. Da živi na nekom drugom mestu, možda ne bi razumeo svoju misiju.

[/restrictedarea]