Почетна / Репортаже / „ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“

„ПЕЧАТ ВРЕМЕНА“

Свечаном уручењу „Печатове“ награде „Печат времена“ њеним овогодишњим добитницима Миловану Данојлићу – за књижевност, и Славенку Терзићу и Милу Ломпару – за науку и друштвену теорију, на Дан Св. Василија Острошког, 12. маја, у простору „Звездара-театра“ у Београду, у прошлом броју нашег листа био је посвећен значајан простор. Објавили смо поздравну реч Милорада Вучелића, главног уредника „Печата“, као и надахнуте и порукама посебно упечатљиве беседе које су том приликом, пред бројном публиком и у узбудљивој и свечаној атмосфери, говорили лауреати, аутори награђених књига: „Писма без адресе“ (књижевна награда за Милована Данојлића) и „Дух самопорицања – у сенци туђинске власти“ и „Стара Србија – драма једне цивилизације“ (награде за науку и друштвену теорију Милу Ломпару и Славенку Терзићу).
Поменимо и сада да је уручењу „Печатових“ признања, која су ове године (за књиге објављене у 2012. години) додељена трећи пут заредом, присуствовао велики број еминентних гостију. Овом догађају, између осталих, пажњу су указали и његово преосвештенство владика бачки Иринеј Буловић, амбасадор РФ у Београду Александар Васиљевич Чепурин, председник ДСС-а Војислав Коштуница, министар културе Братислав Петковић, саветник председника Републике Оливер Антић…
Признања је добитницима уручио Милорад Вучелић, а о награђенима су говорили представници жирија: Јован Делић (председник књижевног жирија), Драгомир Анђелковић и Љубомир Кљакић (чланови жирија за науку и друштвену теорију). Њихове беседе читајте у овом броју „Печата“. Објављујемо такође и својеврсни „рапорт“ наших фоторепортера, који сведочи о празничном штимунгу забележеном у „Звездара-театру“ о Светом Василију Острошком, тог дана иначе често помињаном поштованом покровитељу награде „Печат времена“.

ПЕСНИКУ ЈЕ МАТЕРЊИ ЈЕЗИК ЈЕДИНИ ЖИВОТНИ ДРУГ

Јован Делић

Милован Данојлић је написао и објавио 60-ак ауторских књига поезије, уметничке прозе, есејистике и 11 књига превода – рачунајући само прва издања, остваривши тако један од најзамашнијих и најбогатијих опуса у српској књижевности и ставивши свој снажан индивидуални печат на вријеме од 1957. године, када се појавила његова прва песничка књига „Урођенички псалми“, до данашњег дана, када му уручујемо награду „Печат времена“ за књигу „Писма без адресе“. „Тежак је сиромах онај ко у себи не уме да носи завичај и свет“ – ово је један од бројних изврсних афоризама Милована Данојлића посијаних по књизи „Писма без адресе“, књизи мудрој и горкој, жестокој, бунтовној, узнемиреној, књизи лирских тренутака у којима је ухваћен однос писца према сувом лисју, звјездама и свитањима на завичајном небу, даљинама и путовањима, књизи о нашем времену и његовој светској духовној бједи, о гротескном напредовању човека и човечанства, о достојанству трпљења, о бомбардовању Срба и Србије, о Хашком трибуналу, о својим и светским стандардима, о метафизичком и прагматичком начелу, о новом свјетском поретку, о људским правима и праву на бомбардовање земаља и народа, књизи пребогатој да бисмо је фрагментарно и у разуђеном облику целовито могли приказати у једном пригодном свечаном осврту. Задржаћемо се зато само на једној од кључних њених тема садржаној у наведеном афоризму, на односу појединац, у овом случају писац-завичај, Запад-свијет. Тај однос није ни издалека тако идиличан како би неко брзоплето и наивно могао закључити из наведеног афоризма, већ је драматичан, често противуријечан, па се каткад завичај и свијет не могу олако римовати и усагласити. И завичај и свијет су за Данојлића несумњиве вредности, али је један од највећих извора људског, овоземаљског пакла управо колизија међу врједностима, немогућност да се врједности које сматрамо високим и равноправним међусобно усагласе и ускладе. О тој колизији међу вредностима код нас је писао Никола Милошевић. Завичај Миловану Данојлићу је тијесан и убог, сиромашан и ограничен сељачким тешким животом, у тешком времену под идеолошким притиском колективизације, под ауторитетом оца, пред изазовом престонице, пред зовом на путовања ускотрачном жељезничком пругом, пред жељом за сазнањем, школовањем, учењем језика, проширењем свога свијета. „Даљино мајко свих жеља“! Овај стих Иве Андрића изражава глад цијеле једне генерације његове, за свијетом и путовањима, изражава личну отвореност и радозналост и отвореност цијелог једног народа према свијету. Жеља за сазнањем и путовањем квалитет је близак Данојлићевом осећању света. Сан о даљинама је и сан младога Данојлића, отуда у Милована Данојлића стих о бекству „Бјежимо јер увек из нечег некуда бјежати треба“, који спаја његову прву књигу „Урођеничке псалме“, са засад последњом „Писма без адресе“. И Данојлић је бјежао прво од куће и завичаја у Београд, па онда из Београда и отаџбине у Француску и свијет. Велики градови су га привлачили као жижа духовности. Велики градови су тачке духовног усијања и подстицајних размена. Странствовање му је постало начин живота. Животном странствовању претходило је језичко странствовање, улазак у страни језик почетак је стварног странствовања. То су прве лекције будног сна у даљинама. Странствујући писао је готово увијек о детињству и завичају. По свијету често на путовањима завршавао је своје књиге, вукући собом као пуж кућицу свој језик, свој завичај, своје детињство, испоставиће се и своје православље. „Вечиту књигу језика вучем по земљама и градовима. Тек у завичају осетим колико ми је недостајало оно што се у људском општењу подразумева, што бруји између речи. Језик и писмо су својеврсни оклоп и заштита у туђини, уз вјеру, наравно. Они су вековни чувари српског идентитета и зато су данас толико на мети. Ћирилично писмо и православна вера ме у латинској и латиничној средини чине тако рећи недодирљивим. Обезбеђују ми висок степен аутономије у гледању и мишљењу.“
Учи стране језике, овладава њима, преводи са страних језика и не доводи у питање свој језички културни идентитет. Напротив, страни језици и стране књижевности изазивају на нове синтаксичке обрте и фигуре у сопственом језику, на брижљивији рад на форми и стиху. Данојлић је превео Бродског, Сиорана, Паунда, Јејтса, Клодела, Хименеса, Бодлера. Преводио је још са разних страна и тим преводима обогаћивао сопствени језик и културу. Као што Дучић није никакав компилатор, нити подржавалац француских парнасоваца, пише управо Данојлић, већ су му француски језик, поезија и традиција омогућили да буде више свој, да избруси свој језик, стих и форму, да српску синтаксу учини гипкијом и елегантнијом да би дошла до изворног и најбољег себе, тако и са Данојлићем, у покушају да се у свом језику оствари нешто од стилско језичких бравура свјетских песника, обогаћује се свој језик и подиже поетска моћ. Радећи на туђем језику, песник по правилу ради на себи и на свом рођеном матерњем језику, јединим који му је животни друг. Човек је животни друг једног јединог језика, зато се и каже да се осталима служимо. Језик је чудо и чаробна драж из које песник ствара свијет. Песма не опева свијет, она га из језика на језику васпоставља. У језику и слову је памћење, упорно памћење, култура памћења, човекова потреба за записивањем трага свога постојања у основи је људске културе…То памћење у језику најбоље се осећа у топонимима. Именовања места су својеврсно поетско стварање, па Данојлић ређа сву силу завичајних топонима, тврдећи да име сваког засеока, брега, потока, осоја, воденице и шумарка јесте мали песнички подвиг. Тај поетски потенцијал топонима тешко човјек може осетити у туђем језику, а у завичају топоними су за пјесника комади заједничког освећеног хлеба, имовина коју делимо са знаним и незнаним прецима, оно чиме се то које нас је породило, издваја и без мере и бескраја. Отуда је вјерност земљи и у оданости језику. Суштински патриотизам песме је у њеној моћи јачања и прочишћавања матерњег језика, а не у пригодној тематици. Вођен бјекствима, страстима путовања, сазнања, учења језика, вечном радозналошћу и српском наивном љубављу и отвореношћу, вођен побунама и разлозима личним, естетским, идеолошким, па и необјашњивим, ирационалним, вођен зовом, изазовом великих градова и култура, Милован Данојлић се напутовао свијетом, стекао у Француској и Европи другу домовину, али се није бескоријенио, није се, како би рекао мудри узорно класично образовани Стерија, поевропио, ни покондирио, већ се непрестано утврђивао у свом језику, проширујући његове и своје моћи. Тако је у часу варварског бомбардовања Србије 1999. године, петог у XX стољећу стао уз свој народ. „Бомбе су ми утерале памет у главу“, горко ће сажети своје искуство писац. Има ситуација које не трпе нејасну позицију већ траже одужење дуга завјетном терету поријекла. „Завичај је завјетни терет порекла; ако сам повремено покушавао да одахнем од тог терета, ако сам запостављао синовске дужности, бомбардовање из 1999. ме је вратило земљи и њеној истини. Агресија, било да је вербална или оружана поставља питање које тражи недвосмислен одговор. Или са својима или си прешао на супротну страну. Наш свет, чије мане добро познајем, под санкцијама и бомбама држао се господски. Од онаквог држања је и непријатељ, да је хтео, могао понешто научити.“ Повратци из света у завичај значили су његово ново откривање, откривање његове дубље димензије. Та веза никада није прекидана, није изгубљена, већ се временом продубљивала и обогаћивала. Споља се завичај више жели и воли, у корацима се интензивније и дубље доживљава, при том Данојлић од завичаја не прави утопијско место, још мање пасторални пејзаж. Одатле међутим почиње разумевање свијета и свјест о идентитету. Биће ипак да разумевање света почиње од посебне пријемчивости за једно поднебље, за језик и судбину одређене заједнице. „Како да доживим лепоту различитости ако ми је у основи идентитет мутан и неразвијен, без сокова које лучи наша национална припадност, мој интернационализам се своди на апстракцију и беживотни, провинцијални идеал.“ Данојлић попут Настасијевића гледа на однос националног и универзалног. Ако је свака травка казаљка која обележава епилог хиљадугодишње драме, да ли има шта да се ишчита из завичајног обиља? „Колико ли само мудрости има у опрезу завичајних храстова, сељачки непобедиви и дубоко конзервативни храстови су около отворили пупољке као да проверавају ваздух. Такви су. Последњи стигну на зборно мјесто, последњи ће га напустити. Потпуно се одену тек за 1. мај. Тога дана се обуку сви као младенци да се фотографишу. Грађанин свијета се постаје под завичајним небом, из звезда се прочита своја припадност космосу и стиче осећање да си његов део. Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечаштву док сам у августовској вечери посматрао сазвежђе изнад авлија. Више од свих космополитских учења и политичких уверења звезде су у мене улиле осећање да сам делић космоса. Авеније Њујорка, Париза, Берлина, Лондона и Рима су ми дошле у свест о изгубљености и неважности док Млечни пут ослобађа од тескобе. Вијугава зелена црта између Букуље и Медведника умирује душу, показује правац срећног исхода. Волим Тоскану, Провансу, Телемару, Шкотску, Шумадија је нешто друго, о њој знам више него што успевам да кажем и него што би требало говорити. Завичајни уранци, свануће и несанице дају и откривају једно… у тим тренуцима јединства са космосом човек осети да је честица залутала у подручје вјечности. Ти завичајни метафизички доживљаји припадају најдрагоценијим животним тренуцима. Вредело је родити се и живети већ због оних сванућа која сам дочекао будан широко отворених очију, као честица која је захваљујући несаници залутала у подручје вечности“.
Занимљива су и казивања Данојлићева о погледима на Европу и на однос завичаја и Европске уније. Европска унија је историјска категорија и све што је историјско за времена је. Има свој почетак и свој крај. У њу се као у комунизам може ући с песмом и безрезервном надом, с утопијским заносима и представама, а ваља се чувати да се из ње не изађе искомадан…Промене и тенденције у европском школству не миришу на добро. Испрограмирано је сужавање хуманитарних дисциплина… У немилости су класични језици, филозофија, етика, вјерска настава, а не пише се добро ни историји, па чак ни географији. У ратној пропаганди лаж функционише као истина. Извештаји о селу Рачак су изазвали двоструко бомбардовање Срба, а били су лаж. Догађају се зверства над логиком и језиком која су оцењује Данојлић у извесном смислу мучнија од физичког насилништва, трују памет, сију пометњу, уништавају духовни имунитет у планетарним размерама. Људска права, слобода, демократија, од тих речи начињена је карикатура и спрдачина, оно што проф. Ацовић зове „распојмљивање“. Први светски рат је вођен против Србије у основи расистичко-нацистичком паролом: „Србија мора умрети“ (Serbien muss sterben). Између те пароле и изјаве једног француског председника према којој су „Срби народ без закона и вере“, и једног веома високог америчког државног функционера да „Све Србе треба ставити у концлогоре нацистичког типа“, нема велике разлике, нити од тих изјава долази велико охрабрење, а што се Срба тиче њихова брига о закону и држави траје колико и њихова историја од Светога Саве и цара Душана. Поробљивачи читавих континената, говори Данојлић, оптужише нас да смо окупатори сопствене историјске поетике и политике. Нама је и свим малим народима неопходно историјско памћење, па Данојлић то посебно наглашава. Ваља се дакле чувати идеализованих представа и о себи и о Западу и Европи, и имати поверења у своје историјско културно памћење. Ваља бити свестан и својих и туђих мана, ваља бити опрезан пред новим утопијама. У памћењу нашег народа знамо и за метафизичко и за прагматично начело опстанка. Сукоб та два начела Данојлић види у Андрићевој причи „Со“. Сваки народ је небески, сматра Данојлић у мери у којој гради своју метафизичку вертикалу. Срби су је изградили на косовском завету. Данојлић нас упозорава да прагматично начело и реална политичка филозофија у нашим приликама нису дали никакве резултате. Да су се наши преци држали реално политичке филозофије ми бисмо и данас живели под Турцима, ми бисмо били сви исламизирани и у новије време покатоличени. Милован Данојлић је написао часну књигу о тешком времену потврдивши своју поруку о смислу књижевности: Био сам једном на овом свету. Имао си га рашта пролазити Миловане Данојлићу.

Беседа на уручењу
награде „Печат времена“
за књижевност

 БИТКА ОД КОЈЕ СВЕ ЗАВИСИ

Драгомир Анђелковић

едан британски историчар из 19. века с правом је рекао: „Историја то је политика прошлости, а политика је историја садашњости.“ Ми Срби смо народ који у оквиру обе те наизглед раздвојене, а као што видимо суштински спојене сфере – пречесто иде странпутицама. У политици правимо бројне грешке, па чак и себи неретко дајемо аутоголове. Као да се својски трудимо да непријатељима помогнемо и олакшамо антисрпске работе. Тако је било јуче – о томе сведочи српска историја. Тако је и у нашој епохи краја 20. и почетка 21. века – о томе говори наша политика.

ПОГУБНА НАЦИОНАЛНА ЛАКОМИСЛЕНОСТ Делујући политички ми по себе неповољно стварамо историју. Исписујемо је словима која не само што одишу националном несрећом, већ су и небројено пута била буквално крвава. Нажалост, изливи разних видова аутодеструкције представљају трајну категорију наше политике и самим тим историје, ма колико се смењивале владајуће гарнитуре, и колико год најновије и тренутно најболније грешке заклањале оне из претходних периода – које заправо често нису ништа мање од највећих садашњих! Да је тако довољно је, у контексту награђене књиге др Терзића, сетити се северне и северозападне Македоније. Ти крајеви су, како нас је наш угледни историчар подсетио, такође неодвојиви делови „Старе Србије“. А колико је Срба, чак и оних које раздире бол због тога што нам отимају Косово и Метохију, свесно тога? Шта већини Срба данас значи скопско-тетовска област „Старе Србије“? Ко њу данас уопште спомиње и колико нас зна да су многи тамошњи Срби не тако давно насилно асимилирани, што је укључивало и принудно прекомпоновање презимена?
Тако је умногоме и стога што је наша политичка елита, а не само велики део народа стално у улози понављача из историје. Стиче се утисак као да не постоји жеља и способност да се из ње нешто научи, да се схвати где смо, како и колико грешили, те да се на основу тога коригује политичко понашање како би данас мање тога себи науштрб радили. Колико је за нас то лоше, добро је за све који нам не мисле добро што смо такви, но стање би за Српство било још и много горе да нема људи као што је Славенко Терзић. Да нема упорних витезова националне ствари који стрпљиво настоје да својим научно-историјским или националним радом неке друге врсте, освесте Србе ма колико се освешћивању многи од нас опирали, да нам укажу шта је упутно чинити данас и да нам у функцији свега тога објасне каква је уистину наша прошлост.

ПОЉУЉАНИ ТЕМЕЉИ СРПСТВА Историја је, да се послужим речима Хенрија Кисинџера, памћење нације и државе. Од тога шта памтимо зависи како ћемо радити и куда ћемо ићи, од чега зависи и куда ћемо стићи. Разуме се да то не зависи само од нас, али много тога је и до нас. Зато књига Славенка Терзића „Стара Србија – драма једне цивилизације“, знатно превазилази строго научни значај који има. Нема сумње да је и он грандиозан. Награђена монографија је на супериоран начин методолошки утемељена, те представља одраз најбоље српске и светске научно-историјске традиције. Јасно и прегледно је написана, тако да је приступачна и широј, а не само стручној јавности. И да се бави неким мање важним питањем из наше историје или којим случајем да се аутор на сличан начин бави ирском или шпанском историјом – у питању би био велики допринос науци. Толики допринос да би већ он био довољан да књига добије престижне награде и бројна признања. Но, ствари су у овом случају још комплексније. И то у духу који је од фундаменталног значаја за наш народ.
Др Терзић се у награђеној књизи, на маестралан и инспиративан начин, бави разним аспектима прошлости „Старе Србије“. А њу – да се подсетимо онога што би увек морали да имамо на уму – чини простор Рашке области, Косова и Метохије и Скопско-тетовског краја. Другим речима, у питању је темељни део српског државно-историјског простора, не само стога што је то била стожерна зона средњовековне Србије, од које смо наследили идентитетске стубове који су нас одржали и у времену када смо остали без своје државе, а без којих и данас не би били оно што у националном погледу јесмо. Ствар је у томе што се баш у „Старој Србији“, како сам аутор истиче, најупечатљивије преламају и укрштају сва геополитичка, војностратегијска, друштвена, културна, цивилизацијска, верска, демографска и друга искушења српске историје новијег времена. Историја „Старе Србије“ током протекла два века је, условно речено, одраз и симбол читаве српске историје. А Терзић у тим координатама од свесрпског значаја успева да објасни зашто смо баш ту где јесмо, те да нам ненападно, али упечатљиво укаже како да опстанемо у изузетно тешким околностима у којима се сада налазимо.
Како су Латини говорили: паметном доста. Ко жели да схвати – схватиће, и у складу са тим деловаће! И нема потребе таквима много ни говорити о томе зашто је награђена Терзићева књига од огромног значаја за очување наше националне свести и јачање потенцијала за продуктивно деловање. Лако је уочити колико она доприноси одбрани, у вихору антисрпских лажи, озбиљно угрожене историјске истине, али ипак требало би истаћи да је она далеко од тога да буде искључиво на фону њене начелне одбране. Много битнија је од тога!

ОДБРАНА И ЗАТИРАЊЕ ИЗВОРНОГ ИДЕНТИТЕТА И даље се налазимо у неповољним геополитичким околностима, те немамо могућност да поништимо по нас негативне ефекте вишедеценијских национално и државно ерозивних процеса, распириваних споља, али и те како утемељених и на српској неслози, политичкој плиткоумности, па и спремности да се из егоистичних разлога ради против националних интереса. Но, зато већ данас свим силама морамо и можемо да се боримо за то да што мање Срба подлегне препарирању нашег национално идентитета, а да се код што већег броја њих очува или пак створи прави, дугорочно сврсисходни национални набој.
Политички прагматизам налаже да уколико је то могуће избегавамо сукобе са много снажнијима од себе, како не би били дотучени, односно како би дочекали повољан моменат да продуктивно делујемо. Али да би тако и хтели да радимо онда када реално будемо могли, морамо да сачувамо свест о томе ко смо, шта је наше и који су наши витални национални интереси. Највећа опасност лежи у томе да све то заборавимо, препустимо се летаргији и кротко допустимо да нас носи река духовне окупације. Хегемонистички страни фактори у нашем региону баш то и желе. Они се мењају, макар посматрано површински, данас су једни, а јуче су били други, али сви они настоје да завладају српским душама. Јер, ма колико имали мана, ми у себи, као нико други у нашем окружењу, носимо семе државотворности, поноса и отпора. И када смо на коленима, они који мисле да смо у зони њихове доминације, плаше се да се нагло не усправимо са свим директним и посредним последицама које то може да има! Зато покушавају да дубински завладају нашим националним мишљењем!
Тако је било од када се макар и један делић Србије – онај око Дунава и Велике Мораве где се после Косовске битке померило тежиште српске државности – почетком 19. века ослободио директне отоманске окупације и државно организовао. Одмах су се појављивали нови, западни, потенцијални окупатори, који нису желели да размахнемо државна крила. Славенко Терзић нас и на то подсећа у својој сјајној књизи. Српска јавност вероватно не зна до којих размера је то повремено ишло и у Кнежевини Србији, а не само у времену када је наш идентитет озбиљно начет југословенством разних идеолошких боја. Многима ће бити шокантно сазнање да је у Србији 1845. године, несумњиво под утицајем суседне Хабзбуршке монархије, а не само из неукости њених твораца и надлежних чинилаца – објављена школска зидна карта на којој је већи део „Старе Србије“, од Новог Пазара преко Косова и Метохије, назван Албанијом, а све источно од Ниша именовано као Бугарска. И то се дешавало у времену када су Срби били још апсолутна већина на Косову и Метохији, а да се подсетимо, Арбанаси то на основу физичког уништавања, исламизације, асимилације и протеривања Срба, постају тек крајем 19. века!

КАРТОГРАФСКЕ МАЛВЕРЗАЦИЈЕ Захваљујући онима који су се и у то време борили против таквих национално-нихилистичких идеја – другим речима заслугом људи из средине 19. века налик Терзићу – одбачен је такав погубан приступ картографији. Већ после неколико година генерације младих Срба васпитаване су у духу много објективније и уједно национално плодне представе о томе шта је била још неослобођена Србија и које земље су део српског националног и историјско-државног простора. Зато смо 1912-1913. успели да ослободимо „Стару Србију“, а да смо наставили да учимо на основу мапе из 1845. године, вероватно би пали толико ниско да не би пожелели да је припојимо нашој држави и да смо без рата то могли, и да је Краљевини Србији неко на тањиру понудио „Стару Србију“! Касније смо поново упали у живо блато самодеструкције – о чему др Терзић подробно пише – и зато је „Стара Србија“ већ великим делом постала или је на путу да постане „Бивша Србија“.
А да би се лакше одрекли свега што нам и даље траже и да не би ни помислили да повратимо већ отето када већ поодмакле глобалне промене доведу до измене геополитичке реалности у нашем окружењу, слична методологија примењује се према нама и у савремено доба. Само да Вас подсетим да је крајем 2007. године једна словеначка издавачка кућа у огромном тиражу објавила нашем тржишту намењени историјски атлас. У њему је, тек примера ради, приказано да су муслимани у Србији, Босни и Црној Гори били „већинско становништво“ у 16. веку, онда када исламизација још није довела до тога да постану чак ни значајна мањина у српским земљама. Пословичном небригом оних који би о томе у државним структурама требало да мисле, опаки атлас се умало није ушуњао у наше школе, што је била намера издавача. Само због реакције патриотске јавности то се није десило.
Велике, национално штетне грешке иза којих стоје различити мотиви – од петоколонашких до незаинтересованости и незнања – део су нашег политичког живота данас као што су то били у прошлости. Да поновим: то је за нас опака константа. Но, срећом то је и доследан отпор оних који настоје да очувају пламен српске националне свести и одупру се свима којима је задатак да га гасе како би наш аутентични идентитет био замењен неким новим, лажним. Увек ће бити оних који ће се посвећено супротстављати увезеном и домаћем националном нихилизму, али, нажалост, и њега ће, можда и још више него данас, бити у предстојећим годинама. Империје на заласку, у покушају да тај процес спрече и пре него што буду угрожене, и учврсте контролу над покореним земљама, најжешће ударају тамо где то могу да чине.

„РАТ” ЗА ОЧУВАЊЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ Део те уистину епске вековне борбе за обликовање свести Срба – за опстанак нашег народа, а не његово претварање у нешто што је само по форми српско – која сада кулминира, несумњиво је Славенко Терзић. На аргументован и господствен, одмерен, а енергичан, промишљен, али непоколебљив начин, он је у њој у првим редовима одбране Српства, међу онима са највећим заслугама, односно који постижу резултате, а не само настоје да ирационално или на други начин јалово умире своју патриотску савест, што је нажалост пречесто случај са „борцима“ за српску ствар. А његов национални рад је вишеслојан. Он има актуелну дипломатску компоненту и увек присутну научну потку, но Славенко Терзић баца националне искре и на другим пољима. Довољно је поменути само Тезрићев брилијантни наступ у Хашком трибуналу, где је разобличио лажи које би неки желели да, не само свету већ и нама, наметну као „историјске чињенице“. Уз осврт на све то, поново смо стигли до награђене књиге, која је на неки начин симбол свега реченог.
Монографија „Стара Србија – драма једне цивилизације“ представља круну досадашњег Терзићевог свеобухватног дела. Кроз њу се прелама његов научни и на друге начине испољени национални рад. Она се за кратко време квалификовала да постане један од фактографских стубова одбране нашег идентитета, у времену када је културно-идентитетско деловање најважније за опстанак и потенцијални препород Срба. Зато је та сјајна и монументална књига заслужила „Печатову“ награду за науку и друштвену теорију, те топлу препоруку читалачкој јавности. Наравно, то је, као што сам већ рекао, заслужила и због чисто научних и стилских квалитета. Из којег год угла и из које год перспективе сагледао значај монографије „Стара Србије“, жири није имао дилему око тога да ли би Славенко Терзић не само требало већ и мора да добије овогодишњу награду „Печат времена“.
На крају, не умањујући њен значај – а награда „Печат времена“ данас је сигурно најпрестижнија у Срба у области друштвених наука – желим још да поменем речи једног пољског писца. Оне гласе: „Велики људи награђују награду коју приме.“ Славенко Терзић је свакако међу њима! Хвала му у име жирија, магазина „Печат“ и у моје лично име, на досадашњем научном и сваком другом доприносу српском народу, његовој историјској науци и националној идеји!

Беседа на уручењу награде „Печат времена“ за науку
и друштвену теорију

СРПСКО СТАНОВИШТЕ КАО СТАНОВИШТЕ СЛОБОДЕ

Љубомир Кљакић

Поштовани господине председниче Републике и председниче Владе, поштована господо министри, ваше преосвештенство, ваше екселенције, даме и господо, драги пријатељи,
Мој задатак данас јесте, да после саопштења које сте чули и које је у име жирија за награду „Печат времена“ за дело из области науке и друштвене теорије, написао проф. др Ратко Марковић, његов председник, и сâм кажем неколико речи о књизи и, још пре, поводом књиге проф. др Мила Ломпара. Почаствован сам овим задатком и приликом која ми је указана.
Као што знате – а верујем да су многи међу вама већ прочитали или још читају ову обимну студију од читавих 650 страница штампаног текста – пуни наслов тог Ломпаровог рада јесте „Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике. У сенци туђинске власти“, треће допуњено издање, издавач је новосадски „Orpheus“, а објављена је 2012; њених седам поглавља су: Светионик у тмини, Титоизам и секуларно свештенство, Јасперс и идеологизована кривица, Титоизам и хрватска културна политика, Затворена отвореност, О српском становишту, У сенци туђинске власти; предговор Прилог засновању српске културне политике написао је проф. др Радивоје Микић, а поговор Интегрална српска културна политика у Духу самопорицања Мила Ломпара академик Коста Чавошки.
Мило Ломпар, професор Српске књижевности XVIII и XIX века и Културне историје Срба на Филолошком факултету у Београду, председник Задужбине Милоша Црњанског, где већ годинама ради на програму критичког издања сабраних дела Црњанског, такође секретар Српске књижевне задруге, аутор више значајних књига о делима Милоша Црњанског, Драгише Васића, Петра II Петровића Његоша и Николе Милошевиће, са „Духом самопорицања“, својом десетом књигом, наставља да се креће путем који је отворио и наговестио већ са књигом „Моралистички фрагменти“ из 2007, односно 2009. године.
Са „Духом самопорицања“ Мило Ломпар је закорачио у конкретни историјски простор савременог српског друштва, одлучан да критички испита фундаментална својства једног, безмало доминатног, у сваком случају веома снажно присутног духовног, идејног и интелектуалног обрасца који, изван сваке сумње, узорно рефлектује дубоку структурну кризу српског друштва као дубоку моралну кризу и као дубоку кризу идеја.
Имајући у виду наше драматично колективно историјско и свакодневно животно искуство током протеклих 30-40 година, наш аутор (који сâм, „почетак“ властите заинтересованости за тематски склоп којим се овде бави лоцира у 1971. и фудбалску утакмицу Хајдук-Црвена звезда којој је присуствовао у Сплиту) настоји да снажно осветли саму суштину, сам унутрашњи склоп – онај логос који је невидљив и који воли да се скрива, као што каже Хераклит – овог стања ствари.
Минуциозне студије случајева које нам Ломпар овде представља као ритмичке секвенце једног јединственог тока догађаја – реч је о корпусу проблема од интереса за разумевање актуелног феномена тзв. друге Србије, њених идеолошких канона и њених култова личности – омогућавају читаоцима да овај образац недвосмислено препознају као матрицу неслободног, дакле ограниченог, некритичког, затвореног и парохијалног мишљења.
Динамику трансформисања догми доминације и опресије на којима се темељи чврста и непромењена унутрашња структура и логика овог образца неслободног мишљења, његову генезу и његове бројне манифестације, можемо пратити током читаве познате историје. Разуме се, ово важи и за текући историјски секуларни циклус (историјски циклуси дугог трајања у теорији светског система; сваки представља временску секвенцу од око 220 година) и то од самог његовог почетка. То лепо показује прота Матеја Ненадовић са својим „Мемоарима“, посебно када сведочи о личном дипломатском искуству са „маргина“ Бечког конгреса 1814-1815. и оном негативном ставу који су тада, после слома Карађорђеве Србије, представници свих великих сила удружених у Метернихову тзв. Свету алијансу демонстрирали према Србима и Србији.
Од 1849. када је Вук Стефановић Караџић у свом „Ковчежићу за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“, први пут објавио ону чувену, никада до краја прочитану, нарочито не вредновану, социолошко-лингвистичку студију, истински модерни пандан Платоновом „Седмом писму“, студију „Срби сви и свуда“ („Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на многа мјеста, па кад се досад онако не штампа, ево га сад само овако“, каже Вук), у ову димензију нашег историјског идентитета непрекидно се интервенише, споља и изнутра, кроз различите облике порицања, денунцирања и криминализовања Вуковог увида. За ових 160 година од када се Вукова студија први пут појавила, њено порицање, денунцирање и криминализовање нарасло је до монументалних размера.
Наиме, унутар оних истих идеолошких и политичких координата, оне исте империјалне и колонијалне визије поретка доминације, опресије и неслободе као идеалног поретка, о чијем нас једном од тренутних облика обавештава Ломпар у „Духу самопорицања“, Вукова студија „Срби сви и свуда“ већ читавих 160 година, злоупотребљава се, криминализује се, денунцира и лажно представља као крунски доказ српске историјске кривице. Од 1906, када је први пут објављено „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844, па до данас, Вукова студија из 1836-1849, злоупотребљава се у пару са Гарашаниновим документом као унутрашње језгро сваког облика криминализације Срба и Србије. Куда ово смера, који су циљеви једног таквог предузећа, шта се њиме жели да постигне и шта се њима постиже, демонстрира се пуном снагом агресора и 1814-1815. на Бечком конгресу, и 1878. на Берлинском конгресу, и током тзв. Царинског рата 1906, и током Анексионе кризе 1908, и током Балканских и Првог светског рата 1912-1918, и између два светска рата, и 1941-1945, и касније, све до данас, са протекле двадесет и две године текућег перманентног рата као круном.
Дана, 29. априла 1981, у Београду, на заједничкој седници Председништва СФРЈ и Савезног савета за заштиту уставног поретка, где се расправљало о узроцима који су, пет недеља раније, 21. марта 1981, омогућили масовне демонстрације Албанаца на Косову и Метохији и тако покренули кризу која ће својом пуном снагом трајати све до разбијања Југославије десет година касније, Лазар Колишевски, тадашњи председник Председништва СФРЈ, први на тој дужности после смрти Ј. Б. Тита у мају 1980, јавно је, као главни генератор тих догађаја идентификовао владајућу политику „Слаба Србија јака Југославија“. Данас, тридесет и две године касније, Мило Ломпар нам помаже да боље видимо како је та политика поново на сцени историје својом пуном снагом – овај пут модификована у „Слаба Србија, још слабије српство, јак тзв. регион и још јача Европска унија“.
Наравно, и сасвим очекивано, идеолошки апарат овдашњег „секуларног свештенства“ денунцирао је и денунцира Ломпара и његов „Дух самопорицања“ унутар тог истог обрасца, из оптике његовог заробљеног мишљења и његове јефтине и глупе „аргументације“. Реч је о оном истом обрасцу неслободе, који је, колико јуче, инспирисао комесарску управу главног дневног листа у суседној Црној Гори да објави извештај о београдском митингу „Остајемо у Србији“, под насловом „Неколико хиљада екстремних десничара протестовало у Београду против споразума са Косовом“, и који је, овај образац неслободе, јуче надахно овдашњег министра образовања и науке да затражи судски поступак против двојице владика СПЦ због учешћа на том истом митингу.
С друге стране, међутим, Ломпар осветљава само језгро проблема у овој ствари – поље језика, културе и културне политике у којој се неслободно, доктринарно, дакле ограничено, некритичко, затворено и парохијално мишљење настоји да успостави као владајући модел, владајућа матрица, владајућа парадигма, односно као врховни идеолошки арбитар. Са својом идеологијом самопорицања, идеологијом политички коректног самозаборава, интериоризовања колективне кривице, не само за текући историјски циклус, него и за све који су му претходили, као и за све који ће доћи, ово неслободно мишљење са амбицијом врховног идеолошког арбитра настоји да као идеални облик свести, као идеално прихватљив облик свести, (и) овде у Србији, успостави стање трајне „идентификације са агресором“ и трајни поредак „добровољног ропства“. То је онај идеални поредак у којем ће „секуларно свештенство“ и „колонијални апологети“ као мисионари безалтернативног, дакле мртвог света („ЕУ нема алтернативу“), бити врховни арбитри мисли и мишљења, јавне свести и културе, образовања и науке… Идеални поредак бескрајног, ничим ограниченог демонстрирања људске неслободе, страха и глупости.
Насупрот овим амбицијама читавог једног идеолошког апарата, насупрот доктринарне, идеолошке, дакле партијне пристрасности овог савременог тоталитаризма, тог „либералног фашизма“ – како је такав један поредак Х. Џ. Велс назвао 1932. и како га именују неки данашњи аутори – Ломпар заступа становиште исто тако веома старо, исто тако веома укорењено у људској историји. Реч је о становишту људске слободе, слободног људског избора, слободног људског мишљења. Реч је о становишту права на побуну против доминације и опресије. Ово становиште темељи се на оптимизму слободног мишљења. Отуда је Ломпарово „српско становиште“ синоним за становиште слободе.
„Српском становишту прирођена (је) мисао о слободи из које може извирити и негација српског становишта“, каже Ломпар. Стога, „да би била култура, српска култура мора имати универзалне претпоставке“, наводи наш аутор, а српско становиште мора бити укотвљено „и у националну и у интернационалну димензију духа“, јер идеја о српском становишту „омогућава човеков прелазак из подручја нације у подручје културе која трансцендира саму нацију“. Отуда се наш аутор радикално супротставља свим покушајима да се српска култура – што значи и њен српски језик – редукује на парохијално тзв. србијанство. Ломпар заступа интегрално схватање слободне српске културе и језика у најбољој традицији В. С. Караџића и других великана – да овде само поменем Милана Будимира.
Позиција Мила Ломпара јесте позиција отвореног, критичког, слободног мишљења, слободног човека међу слободним људима.

Беседа на уручењу награде „Печат времена“ за науку
и друштвену теорију

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *