„PEČAT VREMENA“

Svečanom uručenju „Pečatove“ nagrade „Pečat vremena“ njenim ovogodišnjim dobitnicima Milovanu Danojliću – za književnost, i Slavenku Terziću i Milu Lomparu – za nauku i društvenu teoriju, na Dan Sv. Vasilija Ostroškog, 12. maja, u prostoru „Zvezdara-teatra“ u Beogradu, u prošlom broju našeg lista bio je posvećen značajan prostor. Objavili smo pozdravnu reč Milorada Vučelića, glavnog urednika „Pečata“, kao i nadahnute i porukama posebno upečatljive besede koje su tom prilikom, pred brojnom publikom i u uzbudljivoj i svečanoj atmosferi, govorili laureati, autori nagrađenih knjiga: „Pisma bez adrese“ (književna nagrada za Milovana Danojlića) i „Duh samoporicanja – u senci tuđinske vlasti“ i „Stara Srbija – drama jedne civilizacije“ (nagrade za nauku i društvenu teoriju Milu Lomparu i Slavenku Terziću).
Pomenimo i sada da je uručenju „Pečatovih“ priznanja, koja su ove godine (za knjige objavljene u 2012. godini) dodeljena treći put zaredom, prisustvovao veliki broj eminentnih gostiju. Ovom događaju, između ostalih, pažnju su ukazali i njegovo preosveštenstvo vladika bački Irinej Bulović, ambasador RF u Beogradu Aleksandar Vasiljevič Čepurin, predsednik DSS-a Vojislav Koštunica, ministar kulture Bratislav Petković, savetnik predsednika Republike Oliver Antić…
Priznanja je dobitnicima uručio Milorad Vučelić, a o nagrađenima su govorili predstavnici žirija: Jovan Delić (predsednik književnog žirija), Dragomir Anđelković i Ljubomir Kljakić (članovi žirija za nauku i društvenu teoriju). Njihove besede čitajte u ovom broju „Pečata“. Objavljujemo takođe i svojevrsni „raport“ naših fotoreportera, koji svedoči o prazničnom štimungu zabeleženom u „Zvezdara-teatru“ o Svetom Vasiliju Ostroškom, tog dana inače često pominjanom poštovanom pokrovitelju nagrade „Pečat vremena“.

PESNIKU JE MATERNJI JEZIK JEDINI ŽIVOTNI DRUG

Jovan Delić

Milovan Danojlić je napisao i objavio 60-ak autorskih knjiga poezije, umetničke proze, esejistike i 11 knjiga prevoda – računajući samo prva izdanja, ostvarivši tako jedan od najzamašnijih i najbogatijih opusa u srpskoj književnosti i stavivši svoj snažan individualni pečat na vrijeme od 1957. godine, kada se pojavila njegova prva pesnička knjiga „Urođenički psalmi“, do današnjeg dana, kada mu uručujemo nagradu „Pečat vremena“ za knjigu „Pisma bez adrese“. „Težak je siromah onaj ko u sebi ne ume da nosi zavičaj i svet“ – ovo je jedan od brojnih izvrsnih aforizama Milovana Danojlića posijanih po knjizi „Pisma bez adrese“, knjizi mudroj i gorkoj, žestokoj, buntovnoj, uznemirenoj, knjizi lirskih trenutaka u kojima je uhvaćen odnos pisca prema suvom lisju, zvjezdama i svitanjima na zavičajnom nebu, daljinama i putovanjima, knjizi o našem vremenu i njegovoj svetskoj duhovnoj bjedi, o grotesknom napredovanju čoveka i čovečanstva, o dostojanstvu trpljenja, o bombardovanju Srba i Srbije, o Haškom tribunalu, o svojim i svetskim standardima, o metafizičkom i pragmatičkom načelu, o novom svjetskom poretku, o ljudskim pravima i pravu na bombardovanje zemalja i naroda, knjizi prebogatoj da bismo je fragmentarno i u razuđenom obliku celovito mogli prikazati u jednom prigodnom svečanom osvrtu. Zadržaćemo se zato samo na jednoj od ključnih njenih tema sadržanoj u navedenom aforizmu, na odnosu pojedinac, u ovom slučaju pisac-zavičaj, Zapad-svijet. Taj odnos nije ni izdaleka tako idiličan kako bi neko brzopleto i naivno mogao zaključiti iz navedenog aforizma, već je dramatičan, često protivuriječan, pa se katkad zavičaj i svijet ne mogu olako rimovati i usaglasiti. I zavičaj i svijet su za Danojlića nesumnjive vrednosti, ali je jedan od najvećih izvora ljudskog, ovozemaljskog pakla upravo kolizija među vrjednostima, nemogućnost da se vrjednosti koje smatramo visokim i ravnopravnim međusobno usaglase i usklade. O toj koliziji među vrednostima kod nas je pisao Nikola Milošević. Zavičaj Milovanu Danojliću je tijesan i ubog, siromašan i ograničen seljačkim teškim životom, u teškom vremenu pod ideološkim pritiskom kolektivizacije, pod autoritetom oca, pred izazovom prestonice, pred zovom na putovanja uskotračnom željezničkom prugom, pred željom za saznanjem, školovanjem, učenjem jezika, proširenjem svoga svijeta. „Daljino majko svih želja“! Ovaj stih Ive Andrića izražava glad cijele jedne generacije njegove, za svijetom i putovanjima, izražava ličnu otvorenost i radoznalost i otvorenost cijelog jednog naroda prema svijetu. Želja za saznanjem i putovanjem kvalitet je blizak Danojlićevom osećanju sveta. San o daljinama je i san mladoga Danojlića, otuda u Milovana Danojlića stih o bekstvu „Bježimo jer uvek iz nečeg nekuda bježati treba“, koji spaja njegovu prvu knjigu „Urođeničke psalme“, sa zasad poslednjom „Pisma bez adrese“. I Danojlić je bježao prvo od kuće i zavičaja u Beograd, pa onda iz Beograda i otadžbine u Francusku i svijet. Veliki gradovi su ga privlačili kao žiža duhovnosti. Veliki gradovi su tačke duhovnog usijanja i podsticajnih razmena. Stranstvovanje mu je postalo način života. Životnom stranstvovanju prethodilo je jezičko stranstvovanje, ulazak u strani jezik početak je stvarnog stranstvovanja. To su prve lekcije budnog sna u daljinama. Stranstvujući pisao je gotovo uvijek o detinjstvu i zavičaju. Po svijetu često na putovanjima završavao je svoje knjige, vukući sobom kao puž kućicu svoj jezik, svoj zavičaj, svoje detinjstvo, ispostaviće se i svoje pravoslavlje. „Večitu knjigu jezika vučem po zemljama i gradovima. Tek u zavičaju osetim koliko mi je nedostajalo ono što se u ljudskom opštenju podrazumeva, što bruji između reči. Jezik i pismo su svojevrsni oklop i zaštita u tuđini, uz vjeru, naravno. Oni su vekovni čuvari srpskog identiteta i zato su danas toliko na meti. Ćirilično pismo i pravoslavna vera me u latinskoj i latiničnoj sredini čine tako reći nedodirljivim. Obezbeđuju mi visok stepen autonomije u gledanju i mišljenju.“
Uči strane jezike, ovladava njima, prevodi sa stranih jezika i ne dovodi u pitanje svoj jezički kulturni identitet. Naprotiv, strani jezici i strane književnosti izazivaju na nove sintaksičke obrte i figure u sopstvenom jeziku, na brižljiviji rad na formi i stihu. Danojlić je preveo Brodskog, Siorana, Paunda, Jejtsa, Klodela, Himenesa, Bodlera. Prevodio je još sa raznih strana i tim prevodima obogaćivao sopstveni jezik i kulturu. Kao što Dučić nije nikakav kompilator, niti podržavalac francuskih parnasovaca, piše upravo Danojlić, već su mu francuski jezik, poezija i tradicija omogućili da bude više svoj, da izbrusi svoj jezik, stih i formu, da srpsku sintaksu učini gipkijom i elegantnijom da bi došla do izvornog i najboljeg sebe, tako i sa Danojlićem, u pokušaju da se u svom jeziku ostvari nešto od stilsko jezičkih bravura svjetskih pesnika, obogaćuje se svoj jezik i podiže poetska moć. Radeći na tuđem jeziku, pesnik po pravilu radi na sebi i na svom rođenom maternjem jeziku, jedinim koji mu je životni drug. Čovek je životni drug jednog jedinog jezika, zato se i kaže da se ostalima služimo. Jezik je čudo i čarobna draž iz koje pesnik stvara svijet. Pesma ne opeva svijet, ona ga iz jezika na jeziku vaspostavlja. U jeziku i slovu je pamćenje, uporno pamćenje, kultura pamćenja, čovekova potreba za zapisivanjem traga svoga postojanja u osnovi je ljudske kulture…To pamćenje u jeziku najbolje se oseća u toponimima. Imenovanja mesta su svojevrsno poetsko stvaranje, pa Danojlić ređa svu silu zavičajnih toponima, tvrdeći da ime svakog zaseoka, brega, potoka, osoja, vodenice i šumarka jeste mali pesnički podvig. Taj poetski potencijal toponima teško čovjek može osetiti u tuđem jeziku, a u zavičaju toponimi su za pjesnika komadi zajedničkog osvećenog hleba, imovina koju delimo sa znanim i neznanim precima, ono čime se to koje nas je porodilo, izdvaja i bez mere i beskraja. Otuda je vjernost zemlji i u odanosti jeziku. Suštinski patriotizam pesme je u njenoj moći jačanja i pročišćavanja maternjeg jezika, a ne u prigodnoj tematici. Vođen bjekstvima, strastima putovanja, saznanja, učenja jezika, večnom radoznalošću i srpskom naivnom ljubavlju i otvorenošću, vođen pobunama i razlozima ličnim, estetskim, ideološkim, pa i neobjašnjivim, iracionalnim, vođen zovom, izazovom velikih gradova i kultura, Milovan Danojlić se naputovao svijetom, stekao u Francuskoj i Evropi drugu domovinu, ali se nije beskorijenio, nije se, kako bi rekao mudri uzorno klasično obrazovani Sterija, poevropio, ni pokondirio, već se neprestano utvrđivao u svom jeziku, proširujući njegove i svoje moći. Tako je u času varvarskog bombardovanja Srbije 1999. godine, petog u XX stoljeću stao uz svoj narod. „Bombe su mi uterale pamet u glavu“, gorko će sažeti svoje iskustvo pisac. Ima situacija koje ne trpe nejasnu poziciju već traže oduženje duga zavjetnom teretu porijekla. „Zavičaj je zavjetni teret porekla; ako sam povremeno pokušavao da odahnem od tog tereta, ako sam zapostavljao sinovske dužnosti, bombardovanje iz 1999. me je vratilo zemlji i njenoj istini. Agresija, bilo da je verbalna ili oružana postavlja pitanje koje traži nedvosmislen odgovor. Ili sa svojima ili si prešao na suprotnu stranu. Naš svet, čije mane dobro poznajem, pod sankcijama i bombama držao se gospodski. Od onakvog držanja je i neprijatelj, da je hteo, mogao ponešto naučiti.“ Povratci iz sveta u zavičaj značili su njegovo novo otkrivanje, otkrivanje njegove dublje dimenzije. Ta veza nikada nije prekidana, nije izgubljena, već se vremenom produbljivala i obogaćivala. Spolja se zavičaj više želi i voli, u koracima se intenzivnije i dublje doživljava, pri tom Danojlić od zavičaja ne pravi utopijsko mesto, još manje pastoralni pejzaž. Odatle međutim počinje razumevanje svijeta i svjest o identitetu. Biće ipak da razumevanje sveta počinje od posebne prijemčivosti za jedno podneblje, za jezik i sudbinu određene zajednice. „Kako da doživim lepotu različitosti ako mi je u osnovi identitet mutan i nerazvijen, bez sokova koje luči naša nacionalna pripadnost, moj internacionalizam se svodi na apstrakciju i beživotni, provincijalni ideal.“ Danojlić poput Nastasijevića gleda na odnos nacionalnog i univerzalnog. Ako je svaka travka kazaljka koja obeležava epilog hiljadugodišnje drame, da li ima šta da se iščita iz zavičajnog obilja? „Koliko li samo mudrosti ima u oprezu zavičajnih hrastova, seljački nepobedivi i duboko konzervativni hrastovi su okolo otvorili pupoljke kao da proveravaju vazduh. Takvi su. Poslednji stignu na zborno mjesto, poslednji će ga napustiti. Potpuno se odenu tek za 1. maj. Toga dana se obuku svi kao mladenci da se fotografišu. Građanin svijeta se postaje pod zavičajnim nebom, iz zvezda se pročita svoja pripadnost kosmosu i stiče osećanje da si njegov deo. Ovde sam postao građanin sveta. To se desilo u dečaštvu dok sam u avgustovskoj večeri posmatrao sazvežđe iznad avlija. Više od svih kosmopolitskih učenja i političkih uverenja zvezde su u mene ulile osećanje da sam delić kosmosa. Avenije Njujorka, Pariza, Berlina, Londona i Rima su mi došle u svest o izgubljenosti i nevažnosti dok Mlečni put oslobađa od teskobe. Vijugava zelena crta između Bukulje i Medvednika umiruje dušu, pokazuje pravac srećnog ishoda. Volim Toskanu, Provansu, Telemaru, Škotsku, Šumadija je nešto drugo, o njoj znam više nego što uspevam da kažem i nego što bi trebalo govoriti. Zavičajni uranci, svanuće i nesanice daju i otkrivaju jedno… u tim trenucima jedinstva sa kosmosom čovek oseti da je čestica zalutala u područje vječnosti. Ti zavičajni metafizički doživljaji pripadaju najdragocenijim životnim trenucima. Vredelo je roditi se i živeti već zbog onih svanuća koja sam dočekao budan široko otvorenih očiju, kao čestica koja je zahvaljujući nesanici zalutala u područje večnosti“.
Zanimljiva su i kazivanja Danojlićeva o pogledima na Evropu i na odnos zavičaja i Evropske unije. Evropska unija je istorijska kategorija i sve što je istorijsko za vremena je. Ima svoj početak i svoj kraj. U nju se kao u komunizam može ući s pesmom i bezrezervnom nadom, s utopijskim zanosima i predstavama, a valja se čuvati da se iz nje ne izađe iskomadan…Promene i tendencije u evropskom školstvu ne mirišu na dobro. Isprogramirano je sužavanje humanitarnih disciplina… U nemilosti su klasični jezici, filozofija, etika, vjerska nastava, a ne piše se dobro ni istoriji, pa čak ni geografiji. U ratnoj propagandi laž funkcioniše kao istina. Izveštaji o selu Račak su izazvali dvostruko bombardovanje Srba, a bili su laž. Događaju se zverstva nad logikom i jezikom koja su ocenjuje Danojlić u izvesnom smislu mučnija od fizičkog nasilništva, truju pamet, siju pometnju, uništavaju duhovni imunitet u planetarnim razmerama. Ljudska prava, sloboda, demokratija, od tih reči načinjena je karikatura i sprdačina, ono što prof. Acović zove „raspojmljivanje“. Prvi svetski rat je vođen protiv Srbije u osnovi rasističko-nacističkom parolom: „Srbija mora umreti“ (Serbien muss sterben). Između te parole i izjave jednog francuskog predsednika prema kojoj su „Srbi narod bez zakona i vere“, i jednog veoma visokog američkog državnog funkcionera da „Sve Srbe treba staviti u konclogore nacističkog tipa“, nema velike razlike, niti od tih izjava dolazi veliko ohrabrenje, a što se Srba tiče njihova briga o zakonu i državi traje koliko i njihova istorija od Svetoga Save i cara Dušana. Porobljivači čitavih kontinenata, govori Danojlić, optužiše nas da smo okupatori sopstvene istorijske poetike i politike. Nama je i svim malim narodima neophodno istorijsko pamćenje, pa Danojlić to posebno naglašava. Valja se dakle čuvati idealizovanih predstava i o sebi i o Zapadu i Evropi, i imati poverenja u svoje istorijsko kulturno pamćenje. Valja biti svestan i svojih i tuđih mana, valja biti oprezan pred novim utopijama. U pamćenju našeg naroda znamo i za metafizičko i za pragmatično načelo opstanka. Sukob ta dva načela Danojlić vidi u Andrićevoj priči „So“. Svaki narod je nebeski, smatra Danojlić u meri u kojoj gradi svoju metafizičku vertikalu. Srbi su je izgradili na kosovskom zavetu. Danojlić nas upozorava da pragmatično načelo i realna politička filozofija u našim prilikama nisu dali nikakve rezultate. Da su se naši preci držali realno političke filozofije mi bismo i danas živeli pod Turcima, mi bismo bili svi islamizirani i u novije vreme pokatoličeni. Milovan Danojlić je napisao časnu knjigu o teškom vremenu potvrdivši svoju poruku o smislu književnosti: Bio sam jednom na ovom svetu. Imao si ga rašta prolaziti Milovane Danojliću.

Beseda na uručenju
nagrade „Pečat vremena“
za književnost

 BITKA OD KOJE SVE ZAVISI

Dragomir Anđelković

edan britanski istoričar iz 19. veka s pravom je rekao: „Istorija to je politika prošlosti, a politika je istorija sadašnjosti.“ Mi Srbi smo narod koji u okviru obe te naizgled razdvojene, a kao što vidimo suštinski spojene sfere – prečesto ide stranputicama. U politici pravimo brojne greške, pa čak i sebi neretko dajemo autogolove. Kao da se svojski trudimo da neprijateljima pomognemo i olakšamo antisrpske rabote. Tako je bilo juče – o tome svedoči srpska istorija. Tako je i u našoj epohi kraja 20. i početka 21. veka – o tome govori naša politika.

POGUBNA NACIONALNA LAKOMISLENOST Delujući politički mi po sebe nepovoljno stvaramo istoriju. Ispisujemo je slovima koja ne samo što odišu nacionalnom nesrećom, već su i nebrojeno puta bila bukvalno krvava. Nažalost, izlivi raznih vidova autodestrukcije predstavljaju trajnu kategoriju naše politike i samim tim istorije, ma koliko se smenjivale vladajuće garniture, i koliko god najnovije i trenutno najbolnije greške zaklanjale one iz prethodnih perioda – koje zapravo često nisu ništa manje od najvećih sadašnjih! Da je tako dovoljno je, u kontekstu nagrađene knjige dr Terzića, setiti se severne i severozapadne Makedonije. Ti krajevi su, kako nas je naš ugledni istoričar podsetio, takođe neodvojivi delovi „Stare Srbije“. A koliko je Srba, čak i onih koje razdire bol zbog toga što nam otimaju Kosovo i Metohiju, svesno toga? Šta većini Srba danas znači skopsko-tetovska oblast „Stare Srbije“? Ko nju danas uopšte spominje i koliko nas zna da su mnogi tamošnji Srbi ne tako davno nasilno asimilirani, što je uključivalo i prinudno prekomponovanje prezimena?
Tako je umnogome i stoga što je naša politička elita, a ne samo veliki deo naroda stalno u ulozi ponavljača iz istorije. Stiče se utisak kao da ne postoji želja i sposobnost da se iz nje nešto nauči, da se shvati gde smo, kako i koliko grešili, te da se na osnovu toga koriguje političko ponašanje kako bi danas manje toga sebi nauštrb radili. Koliko je za nas to loše, dobro je za sve koji nam ne misle dobro što smo takvi, no stanje bi za Srpstvo bilo još i mnogo gore da nema ljudi kao što je Slavenko Terzić. Da nema upornih vitezova nacionalne stvari koji strpljivo nastoje da svojim naučno-istorijskim ili nacionalnim radom neke druge vrste, osveste Srbe ma koliko se osvešćivanju mnogi od nas opirali, da nam ukažu šta je uputno činiti danas i da nam u funkciji svega toga objasne kakva je uistinu naša prošlost.

POLJULJANI TEMELJI SRPSTVA Istorija je, da se poslužim rečima Henrija Kisindžera, pamćenje nacije i države. Od toga šta pamtimo zavisi kako ćemo raditi i kuda ćemo ići, od čega zavisi i kuda ćemo stići. Razume se da to ne zavisi samo od nas, ali mnogo toga je i do nas. Zato knjiga Slavenka Terzića „Stara Srbija – drama jedne civilizacije“, znatno prevazilazi strogo naučni značaj koji ima. Nema sumnje da je i on grandiozan. Nagrađena monografija je na superioran način metodološki utemeljena, te predstavlja odraz najbolje srpske i svetske naučno-istorijske tradicije. Jasno i pregledno je napisana, tako da je pristupačna i široj, a ne samo stručnoj javnosti. I da se bavi nekim manje važnim pitanjem iz naše istorije ili kojim slučajem da se autor na sličan način bavi irskom ili španskom istorijom – u pitanju bi bio veliki doprinos nauci. Toliki doprinos da bi već on bio dovoljan da knjiga dobije prestižne nagrade i brojna priznanja. No, stvari su u ovom slučaju još kompleksnije. I to u duhu koji je od fundamentalnog značaja za naš narod.
Dr Terzić se u nagrađenoj knjizi, na maestralan i inspirativan način, bavi raznim aspektima prošlosti „Stare Srbije“. A nju – da se podsetimo onoga što bi uvek morali da imamo na umu – čini prostor Raške oblasti, Kosova i Metohije i Skopsko-tetovskog kraja. Drugim rečima, u pitanju je temeljni deo srpskog državno-istorijskog prostora, ne samo stoga što je to bila stožerna zona srednjovekovne Srbije, od koje smo nasledili identitetske stubove koji su nas održali i u vremenu kada smo ostali bez svoje države, a bez kojih i danas ne bi bili ono što u nacionalnom pogledu jesmo. Stvar je u tome što se baš u „Staroj Srbiji“, kako sam autor ističe, najupečatljivije prelamaju i ukrštaju sva geopolitička, vojnostrategijska, društvena, kulturna, civilizacijska, verska, demografska i druga iskušenja srpske istorije novijeg vremena. Istorija „Stare Srbije“ tokom protekla dva veka je, uslovno rečeno, odraz i simbol čitave srpske istorije. A Terzić u tim koordinatama od svesrpskog značaja uspeva da objasni zašto smo baš tu gde jesmo, te da nam nenapadno, ali upečatljivo ukaže kako da opstanemo u izuzetno teškim okolnostima u kojima se sada nalazimo.
Kako su Latini govorili: pametnom dosta. Ko želi da shvati – shvatiće, i u skladu sa tim delovaće! I nema potrebe takvima mnogo ni govoriti o tome zašto je nagrađena Terzićeva knjiga od ogromnog značaja za očuvanje naše nacionalne svesti i jačanje potencijala za produktivno delovanje. Lako je uočiti koliko ona doprinosi odbrani, u vihoru antisrpskih laži, ozbiljno ugrožene istorijske istine, ali ipak trebalo bi istaći da je ona daleko od toga da bude isključivo na fonu njene načelne odbrane. Mnogo bitnija je od toga!

ODBRANA I ZATIRANJE IZVORNOG IDENTITETA I dalje se nalazimo u nepovoljnim geopolitičkim okolnostima, te nemamo mogućnost da poništimo po nas negativne efekte višedecenijskih nacionalno i državno erozivnih procesa, raspirivanih spolja, ali i te kako utemeljenih i na srpskoj neslozi, političkoj plitkoumnosti, pa i spremnosti da se iz egoističnih razloga radi protiv nacionalnih interesa. No, zato već danas svim silama moramo i možemo da se borimo za to da što manje Srba podlegne prepariranju našeg nacionalno identiteta, a da se kod što većeg broja njih očuva ili pak stvori pravi, dugoročno svrsishodni nacionalni naboj.
Politički pragmatizam nalaže da ukoliko je to moguće izbegavamo sukobe sa mnogo snažnijima od sebe, kako ne bi bili dotučeni, odnosno kako bi dočekali povoljan momenat da produktivno delujemo. Ali da bi tako i hteli da radimo onda kada realno budemo mogli, moramo da sačuvamo svest o tome ko smo, šta je naše i koji su naši vitalni nacionalni interesi. Najveća opasnost leži u tome da sve to zaboravimo, prepustimo se letargiji i krotko dopustimo da nas nosi reka duhovne okupacije. Hegemonistički strani faktori u našem regionu baš to i žele. Oni se menjaju, makar posmatrano površinski, danas su jedni, a juče su bili drugi, ali svi oni nastoje da zavladaju srpskim dušama. Jer, ma koliko imali mana, mi u sebi, kao niko drugi u našem okruženju, nosimo seme državotvornosti, ponosa i otpora. I kada smo na kolenima, oni koji misle da smo u zoni njihove dominacije, plaše se da se naglo ne uspravimo sa svim direktnim i posrednim posledicama koje to može da ima! Zato pokušavaju da dubinski zavladaju našim nacionalnim mišljenjem!
Tako je bilo od kada se makar i jedan delić Srbije – onaj oko Dunava i Velike Morave gde se posle Kosovske bitke pomerilo težište srpske državnosti – početkom 19. veka oslobodio direktne otomanske okupacije i državno organizovao. Odmah su se pojavljivali novi, zapadni, potencijalni okupatori, koji nisu želeli da razmahnemo državna krila. Slavenko Terzić nas i na to podseća u svojoj sjajnoj knjizi. Srpska javnost verovatno ne zna do kojih razmera je to povremeno išlo i u Kneževini Srbiji, a ne samo u vremenu kada je naš identitet ozbiljno načet jugoslovenstvom raznih ideoloških boja. Mnogima će biti šokantno saznanje da je u Srbiji 1845. godine, nesumnjivo pod uticajem susedne Habzburške monarhije, a ne samo iz neukosti njenih tvoraca i nadležnih činilaca – objavljena školska zidna karta na kojoj je veći deo „Stare Srbije“, od Novog Pazara preko Kosova i Metohije, nazvan Albanijom, a sve istočno od Niša imenovano kao Bugarska. I to se dešavalo u vremenu kada su Srbi bili još apsolutna većina na Kosovu i Metohiji, a da se podsetimo, Arbanasi to na osnovu fizičkog uništavanja, islamizacije, asimilacije i proterivanja Srba, postaju tek krajem 19. veka!

KARTOGRAFSKE MALVERZACIJE Zahvaljujući onima koji su se i u to vreme borili protiv takvih nacionalno-nihilističkih ideja – drugim rečima zaslugom ljudi iz sredine 19. veka nalik Terziću – odbačen je takav poguban pristup kartografiji. Već posle nekoliko godina generacije mladih Srba vaspitavane su u duhu mnogo objektivnije i ujedno nacionalno plodne predstave o tome šta je bila još neoslobođena Srbija i koje zemlje su deo srpskog nacionalnog i istorijsko-državnog prostora. Zato smo 1912-1913. uspeli da oslobodimo „Staru Srbiju“, a da smo nastavili da učimo na osnovu mape iz 1845. godine, verovatno bi pali toliko nisko da ne bi poželeli da je pripojimo našoj državi i da smo bez rata to mogli, i da je Kraljevini Srbiji neko na tanjiru ponudio „Staru Srbiju“! Kasnije smo ponovo upali u živo blato samodestrukcije – o čemu dr Terzić podrobno piše – i zato je „Stara Srbija“ već velikim delom postala ili je na putu da postane „Bivša Srbija“.
A da bi se lakše odrekli svega što nam i dalje traže i da ne bi ni pomislili da povratimo već oteto kada već poodmakle globalne promene dovedu do izmene geopolitičke realnosti u našem okruženju, slična metodologija primenjuje se prema nama i u savremeno doba. Samo da Vas podsetim da je krajem 2007. godine jedna slovenačka izdavačka kuća u ogromnom tiražu objavila našem tržištu namenjeni istorijski atlas. U njemu je, tek primera radi, prikazano da su muslimani u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori bili „većinsko stanovništvo“ u 16. veku, onda kada islamizacija još nije dovela do toga da postanu čak ni značajna manjina u srpskim zemljama. Poslovičnom nebrigom onih koji bi o tome u državnim strukturama trebalo da misle, opaki atlas se umalo nije ušunjao u naše škole, što je bila namera izdavača. Samo zbog reakcije patriotske javnosti to se nije desilo.
Velike, nacionalno štetne greške iza kojih stoje različiti motivi – od petokolonaških do nezainteresovanosti i neznanja – deo su našeg političkog života danas kao što su to bili u prošlosti. Da ponovim: to je za nas opaka konstanta. No, srećom to je i dosledan otpor onih koji nastoje da očuvaju plamen srpske nacionalne svesti i odupru se svima kojima je zadatak da ga gase kako bi naš autentični identitet bio zamenjen nekim novim, lažnim. Uvek će biti onih koji će se posvećeno suprotstavljati uvezenom i domaćem nacionalnom nihilizmu, ali, nažalost, i njega će, možda i još više nego danas, biti u predstojećim godinama. Imperije na zalasku, u pokušaju da taj proces spreče i pre nego što budu ugrožene, i učvrste kontrolu nad pokorenim zemljama, najžešće udaraju tamo gde to mogu da čine.

„RAT” ZA OČUVANJE NACIONALNE SVESTI Deo te uistinu epske vekovne borbe za oblikovanje svesti Srba – za opstanak našeg naroda, a ne njegovo pretvaranje u nešto što je samo po formi srpsko – koja sada kulminira, nesumnjivo je Slavenko Terzić. Na argumentovan i gospodstven, odmeren, a energičan, promišljen, ali nepokolebljiv način, on je u njoj u prvim redovima odbrane Srpstva, među onima sa najvećim zaslugama, odnosno koji postižu rezultate, a ne samo nastoje da iracionalno ili na drugi način jalovo umire svoju patriotsku savest, što je nažalost prečesto slučaj sa „borcima“ za srpsku stvar. A njegov nacionalni rad je višeslojan. On ima aktuelnu diplomatsku komponentu i uvek prisutnu naučnu potku, no Slavenko Terzić baca nacionalne iskre i na drugim poljima. Dovoljno je pomenuti samo Tezrićev brilijantni nastup u Haškom tribunalu, gde je razobličio laži koje bi neki želeli da, ne samo svetu već i nama, nametnu kao „istorijske činjenice“. Uz osvrt na sve to, ponovo smo stigli do nagrađene knjige, koja je na neki način simbol svega rečenog.
Monografija „Stara Srbija – drama jedne civilizacije“ predstavlja krunu dosadašnjeg Terzićevog sveobuhvatnog dela. Kroz nju se prelama njegov naučni i na druge načine ispoljeni nacionalni rad. Ona se za kratko vreme kvalifikovala da postane jedan od faktografskih stubova odbrane našeg identiteta, u vremenu kada je kulturno-identitetsko delovanje najvažnije za opstanak i potencijalni preporod Srba. Zato je ta sjajna i monumentalna knjiga zaslužila „Pečatovu“ nagradu za nauku i društvenu teoriju, te toplu preporuku čitalačkoj javnosti. Naravno, to je, kao što sam već rekao, zaslužila i zbog čisto naučnih i stilskih kvaliteta. Iz kojeg god ugla i iz koje god perspektive sagledao značaj monografije „Stara Srbije“, žiri nije imao dilemu oko toga da li bi Slavenko Terzić ne samo trebalo već i mora da dobije ovogodišnju nagradu „Pečat vremena“.
Na kraju, ne umanjujući njen značaj – a nagrada „Pečat vremena“ danas je sigurno najprestižnija u Srba u oblasti društvenih nauka – želim još da pomenem reči jednog poljskog pisca. One glase: „Veliki ljudi nagrađuju nagradu koju prime.“ Slavenko Terzić je svakako među njima! Hvala mu u ime žirija, magazina „Pečat“ i u moje lično ime, na dosadašnjem naučnom i svakom drugom doprinosu srpskom narodu, njegovoj istorijskoj nauci i nacionalnoj ideji!

Beseda na uručenju nagrade „Pečat vremena“ za nauku
i društvenu teoriju

SRPSKO STANOVIŠTE KAO STANOVIŠTE SLOBODE

Ljubomir Kljakić

Poštovani gospodine predsedniče Republike i predsedniče Vlade, poštovana gospodo ministri, vaše preosveštenstvo, vaše ekselencije, dame i gospodo, dragi prijatelji,
Moj zadatak danas jeste, da posle saopštenja koje ste čuli i koje je u ime žirija za nagradu „Pečat vremena“ za delo iz oblasti nauke i društvene teorije, napisao prof. dr Ratko Marković, njegov predsednik, i sâm kažem nekoliko reči o knjizi i, još pre, povodom knjige prof. dr Mila Lompara. Počastvovan sam ovim zadatkom i prilikom koja mi je ukazana.
Kao što znate – a verujem da su mnogi među vama već pročitali ili još čitaju ovu obimnu studiju od čitavih 650 stranica štampanog teksta – puni naslov tog Lomparovog rada jeste „Duh samoporicanja. Prilog kritici srpske kulturne politike. U senci tuđinske vlasti“, treće dopunjeno izdanje, izdavač je novosadski „Orpheus“, a objavljena je 2012; njenih sedam poglavlja su: Svetionik u tmini, Titoizam i sekularno sveštenstvo, Jaspers i ideologizovana krivica, Titoizam i hrvatska kulturna politika, Zatvorena otvorenost, O srpskom stanovištu, U senci tuđinske vlasti; predgovor Prilog zasnovanju srpske kulturne politike napisao je prof. dr Radivoje Mikić, a pogovor Integralna srpska kulturna politika u Duhu samoporicanja Mila Lompara akademik Kosta Čavoški.
Milo Lompar, profesor Srpske književnosti XVIII i XIX veka i Kulturne istorije Srba na Filološkom fakultetu u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, gde već godinama radi na programu kritičkog izdanja sabranih dela Crnjanskog, takođe sekretar Srpske književne zadruge, autor više značajnih knjiga o delima Miloša Crnjanskog, Dragiše Vasića, Petra II Petrovića Njegoša i Nikole Miloševiće, sa „Duhom samoporicanja“, svojom desetom knjigom, nastavlja da se kreće putem koji je otvorio i nagovestio već sa knjigom „Moralistički fragmenti“ iz 2007, odnosno 2009. godine.
Sa „Duhom samoporicanja“ Milo Lompar je zakoračio u konkretni istorijski prostor savremenog srpskog društva, odlučan da kritički ispita fundamentalna svojstva jednog, bezmalo dominatnog, u svakom slučaju veoma snažno prisutnog duhovnog, idejnog i intelektualnog obrasca koji, izvan svake sumnje, uzorno reflektuje duboku strukturnu krizu srpskog društva kao duboku moralnu krizu i kao duboku krizu ideja.
Imajući u vidu naše dramatično kolektivno istorijsko i svakodnevno životno iskustvo tokom proteklih 30-40 godina, naš autor (koji sâm, „početak“ vlastite zainteresovanosti za tematski sklop kojim se ovde bavi locira u 1971. i fudbalsku utakmicu Hajduk-Crvena zvezda kojoj je prisustvovao u Splitu) nastoji da snažno osvetli samu suštinu, sam unutrašnji sklop – onaj logos koji je nevidljiv i koji voli da se skriva, kao što kaže Heraklit – ovog stanja stvari.
Minuciozne studije slučajeva koje nam Lompar ovde predstavlja kao ritmičke sekvence jednog jedinstvenog toka događaja – reč je o korpusu problema od interesa za razumevanje aktuelnog fenomena tzv. druge Srbije, njenih ideoloških kanona i njenih kultova ličnosti – omogućavaju čitaocima da ovaj obrazac nedvosmisleno prepoznaju kao matricu neslobodnog, dakle ograničenog, nekritičkog, zatvorenog i parohijalnog mišljenja.
Dinamiku transformisanja dogmi dominacije i opresije na kojima se temelji čvrsta i nepromenjena unutrašnja struktura i logika ovog obrazca neslobodnog mišljenja, njegovu genezu i njegove brojne manifestacije, možemo pratiti tokom čitave poznate istorije. Razume se, ovo važi i za tekući istorijski sekularni ciklus (istorijski ciklusi dugog trajanja u teoriji svetskog sistema; svaki predstavlja vremensku sekvencu od oko 220 godina) i to od samog njegovog početka. To lepo pokazuje prota Mateja Nenadović sa svojim „Memoarima“, posebno kada svedoči o ličnom diplomatskom iskustvu sa „margina“ Bečkog kongresa 1814-1815. i onom negativnom stavu koji su tada, posle sloma Karađorđeve Srbije, predstavnici svih velikih sila udruženih u Meternihovu tzv. Svetu alijansu demonstrirali prema Srbima i Srbiji.
Od 1849. kada je Vuk Stefanović Karadžić u svom „Kovčežiću za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona“, prvi put objavio onu čuvenu, nikada do kraja pročitanu, naročito ne vrednovanu, sociološko-lingvističku studiju, istinski moderni pandan Platonovom „Sedmom pismu“, studiju „Srbi svi i svuda“ („Ovo je pisano još 1836. godine da se štampa pred Crnom Gorom i Bokom Kotorskom, kao što će se vidjeti na mnoga mjesta, pa kad se dosad onako ne štampa, evo ga sad samo ovako“, kaže Vuk), u ovu dimenziju našeg istorijskog identiteta neprekidno se interveniše, spolja i iznutra, kroz različite oblike poricanja, denunciranja i kriminalizovanja Vukovog uvida. Za ovih 160 godina od kada se Vukova studija prvi put pojavila, njeno poricanje, denunciranje i kriminalizovanje naraslo je do monumentalnih razmera.
Naime, unutar onih istih ideoloških i političkih koordinata, one iste imperijalne i kolonijalne vizije poretka dominacije, opresije i neslobode kao idealnog poretka, o čijem nas jednom od trenutnih oblika obaveštava Lompar u „Duhu samoporicanja“, Vukova studija „Srbi svi i svuda“ već čitavih 160 godina, zloupotrebljava se, kriminalizuje se, denuncira i lažno predstavlja kao krunski dokaz srpske istorijske krivice. Od 1906, kada je prvi put objavljeno „Načertanije“ Ilije Garašanina iz 1844, pa do danas, Vukova studija iz 1836-1849, zloupotrebljava se u paru sa Garašaninovim dokumentom kao unutrašnje jezgro svakog oblika kriminalizacije Srba i Srbije. Kuda ovo smera, koji su ciljevi jednog takvog preduzeća, šta se njime želi da postigne i šta se njima postiže, demonstrira se punom snagom agresora i 1814-1815. na Bečkom kongresu, i 1878. na Berlinskom kongresu, i tokom tzv. Carinskog rata 1906, i tokom Aneksione krize 1908, i tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata 1912-1918, i između dva svetska rata, i 1941-1945, i kasnije, sve do danas, sa protekle dvadeset i dve godine tekućeg permanentnog rata kao krunom.
Dana, 29. aprila 1981, u Beogradu, na zajedničkoj sednici Predsedništva SFRJ i Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, gde se raspravljalo o uzrocima koji su, pet nedelja ranije, 21. marta 1981, omogućili masovne demonstracije Albanaca na Kosovu i Metohiji i tako pokrenuli krizu koja će svojom punom snagom trajati sve do razbijanja Jugoslavije deset godina kasnije, Lazar Koliševski, tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, prvi na toj dužnosti posle smrti J. B. Tita u maju 1980, javno je, kao glavni generator tih događaja identifikovao vladajuću politiku „Slaba Srbija jaka Jugoslavija“. Danas, trideset i dve godine kasnije, Milo Lompar nam pomaže da bolje vidimo kako je ta politika ponovo na sceni istorije svojom punom snagom – ovaj put modifikovana u „Slaba Srbija, još slabije srpstvo, jak tzv. region i još jača Evropska unija“.
Naravno, i sasvim očekivano, ideološki aparat ovdašnjeg „sekularnog sveštenstva“ denuncirao je i denuncira Lompara i njegov „Duh samoporicanja“ unutar tog istog obrasca, iz optike njegovog zarobljenog mišljenja i njegove jeftine i glupe „argumentacije“. Reč je o onom istom obrascu neslobode, koji je, koliko juče, inspirisao komesarsku upravu glavnog dnevnog lista u susednoj Crnoj Gori da objavi izveštaj o beogradskom mitingu „Ostajemo u Srbiji“, pod naslovom „Nekoliko hiljada ekstremnih desničara protestovalo u Beogradu protiv sporazuma sa Kosovom“, i koji je, ovaj obrazac neslobode, juče nadahno ovdašnjeg ministra obrazovanja i nauke da zatraži sudski postupak protiv dvojice vladika SPC zbog učešća na tom istom mitingu.
S druge strane, međutim, Lompar osvetljava samo jezgro problema u ovoj stvari – polje jezika, kulture i kulturne politike u kojoj se neslobodno, doktrinarno, dakle ograničeno, nekritičko, zatvoreno i parohijalno mišljenje nastoji da uspostavi kao vladajući model, vladajuća matrica, vladajuća paradigma, odnosno kao vrhovni ideološki arbitar. Sa svojom ideologijom samoporicanja, ideologijom politički korektnog samozaborava, interiorizovanja kolektivne krivice, ne samo za tekući istorijski ciklus, nego i za sve koji su mu prethodili, kao i za sve koji će doći, ovo neslobodno mišljenje sa ambicijom vrhovnog ideološkog arbitra nastoji da kao idealni oblik svesti, kao idealno prihvatljiv oblik svesti, (i) ovde u Srbiji, uspostavi stanje trajne „identifikacije sa agresorom“ i trajni poredak „dobrovoljnog ropstva“. To je onaj idealni poredak u kojem će „sekularno sveštenstvo“ i „kolonijalni apologeti“ kao misionari bezalternativnog, dakle mrtvog sveta („EU nema alternativu“), biti vrhovni arbitri misli i mišljenja, javne svesti i kulture, obrazovanja i nauke… Idealni poredak beskrajnog, ničim ograničenog demonstriranja ljudske neslobode, straha i gluposti.
Nasuprot ovim ambicijama čitavog jednog ideološkog aparata, nasuprot doktrinarne, ideološke, dakle partijne pristrasnosti ovog savremenog totalitarizma, tog „liberalnog fašizma“ – kako je takav jedan poredak H. DŽ. Vels nazvao 1932. i kako ga imenuju neki današnji autori – Lompar zastupa stanovište isto tako veoma staro, isto tako veoma ukorenjeno u ljudskoj istoriji. Reč je o stanovištu ljudske slobode, slobodnog ljudskog izbora, slobodnog ljudskog mišljenja. Reč je o stanovištu prava na pobunu protiv dominacije i opresije. Ovo stanovište temelji se na optimizmu slobodnog mišljenja. Otuda je Lomparovo „srpsko stanovište“ sinonim za stanovište slobode.
„Srpskom stanovištu prirođena (je) misao o slobodi iz koje može izviriti i negacija srpskog stanovišta“, kaže Lompar. Stoga, „da bi bila kultura, srpska kultura mora imati univerzalne pretpostavke“, navodi naš autor, a srpsko stanovište mora biti ukotvljeno „i u nacionalnu i u internacionalnu dimenziju duha“, jer ideja o srpskom stanovištu „omogućava čovekov prelazak iz područja nacije u područje kulture koja transcendira samu naciju“. Otuda se naš autor radikalno suprotstavlja svim pokušajima da se srpska kultura – što znači i njen srpski jezik – redukuje na parohijalno tzv. srbijanstvo. Lompar zastupa integralno shvatanje slobodne srpske kulture i jezika u najboljoj tradiciji V. S. Karadžića i drugih velikana – da ovde samo pomenem Milana Budimira.
Pozicija Mila Lompara jeste pozicija otvorenog, kritičkog, slobodnog mišljenja, slobodnog čoveka među slobodnim ljudima.

Beseda na uručenju nagrade „Pečat vremena“ za nauku
i društvenu teoriju