Ко сања  балканско пролеће ?

Пише Дарко Танасковић

Почетком маја, колумниста познатог турског листа „Хуријет“ Јалчин Бајер објавио је текст у којем се пита нису ли се турске државне власти, а заправо Партија правде и развоја (АКП), упустиле у активности мешања у унутрашње ствари других земаља, којима се призива „балканско пролеће“

Опхрвани нашим акутним политичким главобољама и потресима, а изморени хроничним болестима тзв. транзиције, без поузданог полазишта и јасног одредишта, тешко да можемо наћи времена и пажње да погледамо у непосредно источно суседство и позабавимо се управо одржаним општим изборима у Бугарској. А ваљало би, ако ни због чега другог, а оно зато што су се њима током последњих месеци интензивно бавили, рецимо, у Турској, држави која у свом неоосманистичком походу на Балкан ништа не препушта случају. Штавише, у вези с покушајима да се организовано преусмери бирачко опредељиве припадника бугарске муслиманске дијаспоре у Турској, који имају право гласа у домовини коју су напустили у време чувене великобугарске асимилаторске кампање осамдесетих година прошлог века, први пут је, колико нам је познато, употребљена синтагма „балканско пролеће“, свакако по аналогији с „арапским“. Да подсетимо, тзв. препородитељски процес насилног бугаризовања домаћих Турака (и Помака) у режији аутократског режима Тодора Живкова, отерао их је из земље око 360. 000, од којих се касније неких 150. 000 до 160. 000 вратило у Бугарску. У Турској се тако формирала сразмерно бројна, не баш најскладније интегрисана имигрантска заједница Турака и других муслимана пореклом из Бугарске. Већина их, поред Истамбула, настањује приграничне области у Источној Тракији, с Текирдагом као провинцијским средиштем. Није свакако случајно то да се најбоља „мастика“, на турском „нова ракија“, производи баш у Текирдагу, да је слична чувеној истоименој бугарској кћерки лозе оплемењеној анисом, али с препознатљивом нијансом нешто другачије ароме. Изгледа да су они који су покушали да из Текирдага и оближњих места утичу на исход избора у Бугарској превидели ту нијансу, једну од оних ситница „које живот значе“. Уосталом, ни грчки „узо“, иако на њу упадљиво личи, није исто што и „мастика“, а поготово не „нова ракија“. Ко жели да схвати Балкан, а поготово да се увуче под кожу Балканцима и да „меком моћи“ обнови свој уплив на њихове судбине, не би смео превиђати и не уважавати овакве финесе које битно доприносе ономе што је бугарска научница Марија Тодорова назвала „моћном онтологијом Балкана“.

[restrictedarea]

КАМПАЊА УСМЕРАВАЊА ГЛАСАЧА Почетком маја, колумниста познатог турског листа „Хуријет“ Јалчин Бајер коментарисао је писмо које је текирдашки посланик опозиционе Партије националистичког покрета (МХП) Булент Белен упутио Хусеину Догану, начелнику округа Чорлу, а у којем се пита нису ли се турске државне власти, а заправо Партија правде и развоја (АКП), упустиле у активности мешања у унутрашње ствари других земаља, којима се призива „балканско пролеће“. Повод за његово реаговање и наговештено посланичко питање у Парламенту била су симптоматична, диригована сазивања градоначелника Улаша, Велимешеа, Мармаджика и неких мањих места, да би им на састанцима, наводно у име „државе“ било саопштено како Турска на изборима у Бугарској подржава Народну партију слободе и достојанства (НПСД) Кормана Исмаилова, а не, као раније, Покрет за права и слободе (ППС), партију турске мањине, на чијем је челу од 1990. до 2013. године стајао један од најумешнијих политичара у Бугарској Ахмед Доган, а која је, услед разапетости бирачког тела између левице и деснице, у више случајева била „језичак на ваги“ у формирању коалиционих влада. Доган је у неколико наврата био оптуживан за сарадњу са службама безбедности и за корупцију, а почетком ове године је на њега покушан и атентат, те се одлучио на тактичко повлачење с најистуренијег положаја, поверивши место председника свом дугогодишњем заменику Лутфију Местану, а задржавши одлучујући утицај у странци. Народна партија слободе и достојанства, коју је, према Белену, Ердоганова владајућа странка одлучила да подржи, настала је после раскола у ППС, односно сукоба (2011) између Ахмеда Догана и потпредседника Касима Дала који је, као дисидент, напустио редове Покрета, да би с Корманом Исмаиловом крајем 2012. основао Народну партију слободе и достојанства. Дал је кормило нове странке формално препустио младом Исмаилову кога је, претходно, због подршке Далу, Доган избацио из ППС. Касим Дал је, иначе, у јавности био прозиван као повереник турске обавештајне службе, заговорник неоосманизма и исламизма. Занимљиво је приметити да је топло поздравно писмо учесницима оснивачке скупштине НПСД упутио турски премијер Ердоган, да су присуствовали делегати из Турске и „представници албанских партија из неких балканских држава“.
Према посланику Белену, у позадини кампање усмеравања турских гласача из дијаспоре на изборима у Бугарској стајао је истамбулски посланик АКП Хусеин Бирге, из породице бугарских усељеника, завршио Високи исламски институт у Истамбулу, веома активан у организацијама и завичајним клубовима турских држављана пореклом с Балкана. На скупу чланова усељеничких удружења, који је сазвао провинцијски начелник Текирдага Али Јерликаја, као и 19. априла приликом сличног окупљања у Чорлуу, обраћајући се присутнима, Бирге је, наводно, наглашавао да не иступа у име своје партије, већ у име државе. „Није ли то вид мешања у унутрашње послове Бугарске?“, запитао се Белен. Не креће ли се то ка некаквом „балканском пролећу“? Као да овај политичар не зна да је појам „мешања у унутрашње ствари“, с негативном конотацијом, политички некоректни анахронизам у савременим међународним односима, као и да је управо мешање у унутрашње ствари других држава методолошка окосница у операционализацији неоосманистичке политике садашње власти у Анкари?! Беленово реторичко питање не би, ипак, требало да падне у празно. И није пало. Турски бирачи на изборима у Бугарској, који су, како се процењује, 2009. године Догановом ППС донели незанемарљивих осамдесетак хиљада гласова, 12. маја су на то питање дали најубедљивији одговор. Према прелиминарним резултатима, ППС је доживео одређени пад, али је освојио око 11 одсто гласова, чиме је (п)остао трећа странка по снази у Парламенту, иза Борисовљевог грађанског агрегата ГЕРБ (31 одсто) и Станишевљеве Социјалистичке партије (29 одсто), док се Ердоганово мезимче НПСД, заједно са својим коалиционим партнером Националним покретом Симеон Други, зауставио на мање од два одсто гласова. Показало се да је био у праву бугарски политиколог Нако Стефанов који је, у недељнику „Нова зора“ (11, 2013) неоосманизам турске спољне политике окарактерисао као „неплодну, али не и безопасну конструкцију“. Он је, иначе, феномен неоосманизма сместио у координате процеса „псеудорегионализације“, односно настојања да се америчко планетарно лидерство у измењеним и за Вашингтон неповољнијим међународним околностима, ојача мрежом „проамеричких регионалних лидерстава“, од којих би једно припало Турској, као „социоекономском и социокултурном интегратору трију региона: Балкана, Блиског истока и Северне Африке“. Наследница Османског царства би тако постала макрорегионални и геоекономски центар, и повратила статус „светске државе“. Индикативно је да се анкарски фаворит НСПД определила за предизборну коалицију „Центар – НСПД“ са салонском политичком формацијом Христине Христове, изразито „евроамеричким“ Националним покретом Симеон Други, из чијих редова се у вези с (изгубљеним) изборима драматичном оптужбом за скандалозну крађу (пронађено је и заплењено, како се могло чути, око 350. 000 илегално штампаних гласачких листића), као наводно „неизбрисивом срамотом за европску Бугарску“, огласио и бивши министар иностраних послова Бугарске (2001-2005) и својевремено председавајући ОЕБС Соломон Паси. Добро га се, али не по добру, сећамо из тих дана, а у новије време нас је на своје чисте идеале подсетио кад је у Софији био домаћин Агима Чекуа, да би, представљајући Хашима Тачија приликом његове прве званичне посете Бугарској (јуна 2012), изјавио да је косовски премијер легенда, а да је његова биографија читава једна енциклопедија! А Тачи је, каква случајност, пре само недељу дана, био у Истамбулу на консултацијама код покровитеља НСПД Реџепа Тајипа Ердогана.

„ТРАЈАН РЕД“ И „ДОБРЕ УСЛУГЕ“ Не би се требало онда чудити изјави министра Давутоглуа после недавно одржаног трилатералног турско-босанскохерцеговачко-српског министарског састанка у Сарајеву, да је Турска „у потребним ситуацијама допринела процесу“ преговарања Београда и Приштине, као и да ће и убудуће у том смислу пружати добре услуге. Баронеса Ештон и косовска страна су, према његовим речима, стално обавештавали званичну Анкару о току преговора. Кад се већ озбиљно „зарибало“ у политици према „арапском пролећу“, није згорега и пренаглашено демонстрирати значај у „балканском“, резонује аутор „Стратегијске дубине“. Турски гласачи на изборима у Бугарској показали су да им ни до каквог „балканског пролећа“ у неоосманистичкој режији није стало и да им је, ако се већ морају приклонити некој служби безбедности, ближа национална бугарска од турског МИТ-а.
Ахмет Давутоглу ових дана најављује да ће Турска све учинити да се „заведе трајни ред на Балкану, Блиском истоку и Кавказу“, упоређује наводне масовне злочине Асадових снага у пробијању коридора Хомс-либанска граница с „етничким чишћењем које су Срби извршили у Сребреници и Источној Босни“, реис-ул-улеми БиХ Хусеину Кавазовићу обећава пуну подршку у довршетку обнове јединства и инфраструктуре Исламске заједнице БиХ „на целом њеном подручју, што ће рећи на територији четири балканске државе“, поздравља одлуку хрватског члана Председништва БиХ Жељка Комшића да (ипак) учествује на трилатералном састанку на врху Турска-БиХ-Србија у Истамбулу, иако је претходно одбио да, са осталом двојицом чланова Председништва БиХ, дође у посету Србији… „Комшић је наш пријатељ и цењени политичар у БиХ и он у потпуности верује Турској“, с поносом је истакао турски министар. А коме он то, онда, не верује? Али ово је већ друга прича која није у вези с бугарским изборима, зар не? Не, никако, то је иста прича!

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Sve zemlje Evrope koje pokusavaju i rade na razbujanju antifasistickih drzava pobjednica rata, ima da nastanu, nekim novim sbjetskim ratom koji se sprema protiv Rusije. Vidimo koliko se napreze, iz sve duse, Njemacka da vlada Evropom, zatim Austrija, Turska vidljivo rastura Siriju,a pomogla je rasturanje Tunida, Libije, Iraka,… A Turskoj je vec prijetnja cijepanja na dijelove za Kurde, pa da vrate Carigrad, Asircima dio Turske, Grcima pols Kipra… a ona se ipak upusta u neizvjesne avanture sa komsilukom?! Zatim Njemacka i Austrija, vidjeli smo da su one bile zagovornice svih Evropskih ratova i kriza u kojimq je izgubilo zivot na Milione ljudi,pravili i stvarali drzave niotcega ( Albanija je stvorena Berlinskim kongresom, Rumunima su stvoreni ,sve nase balkanske republike koje poticu od Kraljevine Srbije. Sada vidimo, da se sprema neki novi pohod na Rusiju uz podrsku ovih zemalja. Naravno u to slucaju-ratu one ce izgubiti. Nakon toga rata,Sve ove drzave zagovornice ce biti podijeljenje na proste faktore i Nece im se nikada vise udovoljiti ili omoguciti ujedinjenje! Amin! E teda ce biti mir u Svijetu. TO SVE ZEMLJE ZNAJU!

  2. Avatar
    Lovrić Dušan

    Fotografija, kao ilustracija teksta,nije baš najsrećnije odabrana jer ne potiče iz regiona o kojem je riječ. Oko kazana za pečenje rakije nalaze se građani Hrvatske tj. Slavonije i u užem smislu Šokadije (kraj od Đakova do Vinkovaca). To se može zaključiti po karakterističnoj odjeći za taj kraj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *