Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Светлана Васовић-Мекина
Европска унија и не крије да не планира даља проширења у предстојећем, недефинисаном периоду, тако да евентуално добијање датума за почетак претприступних преговора Србији неће донети баш ништа
Потписивањем споразума са „привременим институцијама“ из Приштине, којим се Дачићева влада одрекла својих институција на Косову, Србија је добила „условно обећање о датуму“ за почетак преговора са ЕУ. То намеће питање шта је заправо Србија добила у тој необичној размени, и како на то обећање (које је накнадно поново условљено) о датуму за почетак „претпријемних“ преговора, гледају у државама ЕУ, које ће на крају одлучивати о пријему Србије у Унију?
Одговор на то питање зависи од места у којем медији извештавају о „напретку“ Србије у евроатлантским интеграцијама. Јер они који имају ту несрећу да прате само српске мејнстрим медије, остају ускраћени за праву слику о значењу и тежини фамозног „датума“ – ван граница Србије. Већина српских медија је, на пример, сложно прећутала чињеницу да се на поменути „датум“, као и на цео „договор“ о пријему Србије у Унију (у веома удаљеној и недефинисаној будућности), у већини чланица ЕУ гледа са великом скепсом. Уз то, највећи део европских медија и даље веома суздржано, чак неблагонаклоно оцењује могућност уласка Србије у Европску унију.
ОБМАНА ДАТУМОМ И док је у Србији „датум“ постао мантра и нове власти и њен најважнији циљ – од чијег испуњења, по тврдњама владајуће политике, безмало зависи судбина и опстанак српске државе – у 27 ЕУ држава јавност на тај „датум“, обећан Србији, махом гледа с шипком у џепу, јер је и из актуелних планова Уније јасно да она у наредних десет година (па ни после тога) у свом роковнику нема никакво проширење. Није чудно, онда, што је ван граница Србије тај „датум“ схваћен као потпуно неважан корак, јер ће Дачићу дато обећање завршити, као и проширење, у замрзивачу, и то најмање за следећу декаду. Што је све у складу са оном домаћом пословицом која се тиче „обећања“ и радовања…
Тако, аустријски „Стандард“ већ у наслову чланка Томаса Мајера упозорава да „Криза тражи дебату о новим чланицама“, а проблеме између „Косова и Србије“ наводи као илустрацију зашто се зауставља ширење Уније. Тачније, то је тек „један каменчић у мозаику кочења проширења ЕУ“. „Хрватска ће 1. јула постати члан ЕУ и после тога би до даљег требало да буде окончано проширивање… За даље ширење се залажу још само Комисија ЕУ и Немачка, али је и њена влада постала опрезна због европске кризе на нивоу ЕУ. Источноевропљани, који су у ‘клубу’ ЕУ тек од 2004, односно 2007, баве се само својим националним циљевима. Мађарска под Виктором Орбаном је, на пример, парадни коњ новог егоизма у Унији. А о неком одушевљењу и о томе, да Унија са собом доноси бољи стандард и мир – што је било присутно деведесетих година прошлог века, после слома Источног блока и у време Балканских ратова – сада више нема ни духа, ни слуха, о томе се не прича ама баш ништа“, закључује аустријски „Стандард“.
„У финансијском оквиру зацртаном до 2020. нису планирана никаква средства за проширење Уније, док је ‘претприступна помоћ’ за мале балканске земље, попут Црне Горе, Македоније и Албаније, драстично мања него што је износила до сада“, пише „Стандард“.
Берлински „Тагесшпигел“ сецира „дубље разлоге“ због којих за Немачку никакво проширење ЕУ не долази у обзир. „Већ три и по године траје криза евра. Канцеларка Меркел се више и не труди да објасни противречности своје политике. На наредним изборима јој то може доћи главе, јер у Немачкој расте евроскептицизам. А ‘више Европе’ (ширење ЕУ) се ионако већ дуго не помиње… Финансијски министри су у Бриселу потрошили многе ноћи покушавајући да спасу Кипар од банкрота, при чему се није чула ниједна једина реч о ‘европској идеји’. Уместо тога, финансијски министри Уније су прво смислили како да испразне банкарске рачуне малих кипарских штедиша“, пише немачки „Тагесшпигел“.
И док београдски медији тврде да су Немци постали „ватрени заговорници евра“, „Тагесшпигел“ наводи најновије податке Института за истраживање јавног мњења „Инфратест“, према којима се „сваки други Немац плаши за своју уштеђевину“, а „сваки трећи Немац прижељкује повратак немачке марке“. Баш на те бираче рачуна нова немачка партија „Алтернатива за Немачку“, која се залаже за повратак претходне валуте – немачке марке, и реконструкцију целе ЕУ.
ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ БАЛКАНА На дан када су преговарачи Београда и Приштине парафирали споразум у Бриселу, огласио се и парламент (Ландтаг) немачке покрајине Баварске. Поздравио је тај догађај, али је ефекте проширења ЕУ на Балкан објаснио другачијим речима него представници српске владе. „Нико не може да оповргне да је перспектива учлањења у ЕУ важна за стабилизацију и, речју, за дисциплиновање Балкана“, јер „управо жеља за учлањењем пружа Унији могућност да утиче на те државе, што иначе не би било могуће“, пише у изјави баварског парламента.
У извештајима који су из Брисела емитовани пут Београда и српске публике, изостала је и ова битна информација: „На крају требало би признати оно, око чега већ постоји неформалан консензус (унутар Уније) – после Хрватске, дуго неће бити новог проширења. Србија, Црна Гора и Македонија јесу, званично, кандидати за чланство, али када ће уистину доћи до почетка преговора, то остаје отворено питање.“ То је „у ЕУ општеприхваћено становиште“, истакнуто на званичној страници баварског Ландтага.
Ни атмосфера коју одражава већина коментара на чланке поменутих аустријских и немачких листова не обећава ништа добро. После вести да је ЕК дала „зелено светло“ за преговоре са Србијом, на сајт аустријског „Стандарда“ се, на пример, сручила лавина претежно негативних коментара. „Амин! Само то може да се каже; можда ће нам Деда Мраз или ускршњи зека на крају ипак донети мало памети. Па да схватимо да би требало зауставити преговоре о примању нових чланица све док смо сами на климавим ногама. Овако изгледа као да бисмо, овако килави какви смо сада – да се оптеретимо целом тежином“, мњење је једног од посетилаца сајта. „Занима ме какав би позитиван утицај имао пријем Србије у ЕУ, осим ако бисмо морали да им помажемо у укидању њихових мафијашких структура, које сежу у саму владу?“ пита следећи. Трећи, опет, додаје: „Сигуран сам да би нам улазак Србије у ЕУ донео још једну земљу неспособну да допринесе у оној мери у којој се то очекује од једне земље чланице Уније… И шта, уосталом, значи Србија, ако на њу гледамо из перспективе тржишта? Шта то има Србија – што је Европи потребно?“
Једини донекле позитиван одговор дао је коментатор, који на питање „Шта то има Србија?“ реагује овим резоновањем: „Има последњи комад Дунава који још не припада ЕУ. Има и последњи комад осовине север-југ (аутопутеви), који још не припада ЕУ. Па ако Србија испуни све услове, у чему је онда проблем? Тамо постоје веома занимљиве ствари. На пример, добро школовани млади људи, без посла.“
Србија, ако је судити на основу ових коментара, за ЕУ представља тржиште јефтине радне снаге и стратешки згодан простор. Али то није неки мамац због којег би Унија журила са примањем Србије у своје „братство“, а нови кораци ка проширењу ионако нису планирани пре 2023. године. Отуда је разумљиво да је (не)примање нових чланица у ЕУ – за озбиљне европске медије – данас трећеразредна тема. Тако да је вера у „бољи живот“ после добијања „датума“, заправо, питање живота и смрти само још за необавештене на брдовитом Балкану.
Лаж о успеху
Мартин Вокер, новинар „Ноје Цирихе Цајтунга“, некадашњи дописник тог листа из Загреба, у коментару поводом договора Београда и Приштине у Бриселу пише да је „интеграција“ северног Косова у институције „независног Косова“ била преко потребна ЕУ зато што је за Унију постало „финансијски и политички неподношљиво то што је мисија ЕУ (ЕУЛЕКС) за подизање правне државе потрошила 600 милиона евра током пет година – али без видљивих резултата на северу Косова“. Стога Брисел сада очекује да ће „косовско-српски договор… утицати на брже признавање косовске независности у целој ЕУ“, у којој Косово није признало пет држава чланица.
Вокер извлачи поуку: „Упркос свој скепси у вези са последњим рундама преговора, поново се показало како приступање ЕУ може чак и најгоре националисте да претвори у овчице. Бар је на Балкану европска интеграција још увек ‚прича о успеху‘.“ Иронија је на месту, јер само у једној држави са диригованим медијима као што је то случај у земљи Србији, могуће је усред кризе која већ годинама разара ЕУ, још увек продавати „европске интеграције“ као „причу о успеху“.
