Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Svetlana Vasović-Mekina
Evropska unija i ne krije da ne planira dalja proširenja u predstojećem, nedefinisanom periodu, tako da eventualno dobijanje datuma za početak pretpristupnih pregovora Srbiji neće doneti baš ništa
Potpisivanjem sporazuma sa „privremenim institucijama“ iz Prištine, kojim se Dačićeva vlada odrekla svojih institucija na Kosovu, Srbija je dobila „uslovno obećanje o datumu“ za početak pregovora sa EU. To nameće pitanje šta je zapravo Srbija dobila u toj neobičnoj razmeni, i kako na to obećanje (koje je naknadno ponovo uslovljeno) o datumu za početak „pretprijemnih“ pregovora, gledaju u državama EU, koje će na kraju odlučivati o prijemu Srbije u Uniju?
Odgovor na to pitanje zavisi od mesta u kojem mediji izveštavaju o „napretku“ Srbije u evroatlantskim integracijama. Jer oni koji imaju tu nesreću da prate samo srpske mejnstrim medije, ostaju uskraćeni za pravu sliku o značenju i težini famoznog „datuma“ – van granica Srbije. Većina srpskih medija je, na primer, složno prećutala činjenicu da se na pomenuti „datum“, kao i na ceo „dogovor“ o prijemu Srbije u Uniju (u veoma udaljenoj i nedefinisanoj budućnosti), u većini članica EU gleda sa velikom skepsom. Uz to, najveći deo evropskih medija i dalje veoma suzdržano, čak neblagonaklono ocenjuje mogućnost ulaska Srbije u Evropsku uniju.
OBMANA DATUMOM I dok je u Srbiji „datum“ postao mantra i nove vlasti i njen najvažniji cilj – od čijeg ispunjenja, po tvrdnjama vladajuće politike, bezmalo zavisi sudbina i opstanak srpske države – u 27 EU država javnost na taj „datum“, obećan Srbiji, mahom gleda s šipkom u džepu, jer je i iz aktuelnih planova Unije jasno da ona u narednih deset godina (pa ni posle toga) u svom rokovniku nema nikakvo proširenje. Nije čudno, onda, što je van granica Srbije taj „datum“ shvaćen kao potpuno nevažan korak, jer će Dačiću dato obećanje završiti, kao i proširenje, u zamrzivaču, i to najmanje za sledeću dekadu. Što je sve u skladu sa onom domaćom poslovicom koja se tiče „obećanja“ i radovanja…
Tako, austrijski „Standard“ već u naslovu članka Tomasa Majera upozorava da „Kriza traži debatu o novim članicama“, a probleme između „Kosova i Srbije“ navodi kao ilustraciju zašto se zaustavlja širenje Unije. Tačnije, to je tek „jedan kamenčić u mozaiku kočenja proširenja EU“. „Hrvatska će 1. jula postati član EU i posle toga bi do daljeg trebalo da bude okončano proširivanje… Za dalje širenje se zalažu još samo Komisija EU i Nemačka, ali je i njena vlada postala oprezna zbog evropske krize na nivou EU. Istočnoevropljani, koji su u ‘klubu’ EU tek od 2004, odnosno 2007, bave se samo svojim nacionalnim ciljevima. Mađarska pod Viktorom Orbanom je, na primer, paradni konj novog egoizma u Uniji. A o nekom oduševljenju i o tome, da Unija sa sobom donosi bolji standard i mir – što je bilo prisutno devedesetih godina prošlog veka, posle sloma Istočnog bloka i u vreme Balkanskih ratova – sada više nema ni duha, ni sluha, o tome se ne priča ama baš ništa“, zaključuje austrijski „Standard“.
„U finansijskom okviru zacrtanom do 2020. nisu planirana nikakva sredstva za proširenje Unije, dok je ‘pretpristupna pomoć’ za male balkanske zemlje, poput Crne Gore, Makedonije i Albanije, drastično manja nego što je iznosila do sada“, piše „Standard“.
Berlinski „Tagesšpigel“ secira „dublje razloge“ zbog kojih za Nemačku nikakvo proširenje EU ne dolazi u obzir. „Već tri i po godine traje kriza evra. Kancelarka Merkel se više i ne trudi da objasni protivrečnosti svoje politike. Na narednim izborima joj to može doći glave, jer u Nemačkoj raste evroskepticizam. A ‘više Evrope’ (širenje EU) se ionako već dugo ne pominje… Finansijski ministri su u Briselu potrošili mnoge noći pokušavajući da spasu Kipar od bankrota, pri čemu se nije čula nijedna jedina reč o ‘evropskoj ideji’. Umesto toga, finansijski ministri Unije su prvo smislili kako da isprazne bankarske račune malih kiparskih štediša“, piše nemački „Tagesšpigel“.
I dok beogradski mediji tvrde da su Nemci postali „vatreni zagovornici evra“, „Tagesšpigel“ navodi najnovije podatke Instituta za istraživanje javnog mnjenja „Infratest“, prema kojima se „svaki drugi Nemac plaši za svoju ušteđevinu“, a „svaki treći Nemac priželjkuje povratak nemačke marke“. Baš na te birače računa nova nemačka partija „Alternativa za Nemačku“, koja se zalaže za povratak prethodne valute – nemačke marke, i rekonstrukciju cele EU.
DISCIPLINOVANJE BALKANA Na dan kada su pregovarači Beograda i Prištine parafirali sporazum u Briselu, oglasio se i parlament (Landtag) nemačke pokrajine Bavarske. Pozdravio je taj događaj, ali je efekte proširenja EU na Balkan objasnio drugačijim rečima nego predstavnici srpske vlade. „Niko ne može da opovrgne da je perspektiva učlanjenja u EU važna za stabilizaciju i, rečju, za disciplinovanje Balkana“, jer „upravo želja za učlanjenjem pruža Uniji mogućnost da utiče na te države, što inače ne bi bilo moguće“, piše u izjavi bavarskog parlamenta.
U izveštajima koji su iz Brisela emitovani put Beograda i srpske publike, izostala je i ova bitna informacija: „Na kraju trebalo bi priznati ono, oko čega već postoji neformalan konsenzus (unutar Unije) – posle Hrvatske, dugo neće biti novog proširenja. Srbija, Crna Gora i Makedonija jesu, zvanično, kandidati za članstvo, ali kada će uistinu doći do početka pregovora, to ostaje otvoreno pitanje.“ To je „u EU opšteprihvaćeno stanovište“, istaknuto na zvaničnoj stranici bavarskog Landtaga.
Ni atmosfera koju odražava većina komentara na članke pomenutih austrijskih i nemačkih listova ne obećava ništa dobro. Posle vesti da je EK dala „zeleno svetlo“ za pregovore sa Srbijom, na sajt austrijskog „Standarda“ se, na primer, sručila lavina pretežno negativnih komentara. „Amin! Samo to može da se kaže; možda će nam Deda Mraz ili uskršnji zeka na kraju ipak doneti malo pameti. Pa da shvatimo da bi trebalo zaustaviti pregovore o primanju novih članica sve dok smo sami na klimavim nogama. Ovako izgleda kao da bismo, ovako kilavi kakvi smo sada – da se opteretimo celom težinom“, mnjenje je jednog od posetilaca sajta. „Zanima me kakav bi pozitivan uticaj imao prijem Srbije u EU, osim ako bismo morali da im pomažemo u ukidanju njihovih mafijaških struktura, koje sežu u samu vladu?“ pita sledeći. Treći, opet, dodaje: „Siguran sam da bi nam ulazak Srbije u EU doneo još jednu zemlju nesposobnu da doprinese u onoj meri u kojoj se to očekuje od jedne zemlje članice Unije… I šta, uostalom, znači Srbija, ako na nju gledamo iz perspektive tržišta? Šta to ima Srbija – što je Evropi potrebno?“
Jedini donekle pozitivan odgovor dao je komentator, koji na pitanje „Šta to ima Srbija?“ reaguje ovim rezonovanjem: „Ima poslednji komad Dunava koji još ne pripada EU. Ima i poslednji komad osovine sever-jug (autoputevi), koji još ne pripada EU. Pa ako Srbija ispuni sve uslove, u čemu je onda problem? Tamo postoje veoma zanimljive stvari. Na primer, dobro školovani mladi ljudi, bez posla.“
Srbija, ako je suditi na osnovu ovih komentara, za EU predstavlja tržište jeftine radne snage i strateški zgodan prostor. Ali to nije neki mamac zbog kojeg bi Unija žurila sa primanjem Srbije u svoje „bratstvo“, a novi koraci ka proširenju ionako nisu planirani pre 2023. godine. Otuda je razumljivo da je (ne)primanje novih članica u EU – za ozbiljne evropske medije – danas trećerazredna tema. Tako da je vera u „bolji život“ posle dobijanja „datuma“, zapravo, pitanje života i smrti samo još za neobaveštene na brdovitom Balkanu.
Laž o uspehu
Martin Voker, novinar „Noje Cirihe Cajtunga“, nekadašnji dopisnik tog lista iz Zagreba, u komentaru povodom dogovora Beograda i Prištine u Briselu piše da je „integracija“ severnog Kosova u institucije „nezavisnog Kosova“ bila preko potrebna EU zato što je za Uniju postalo „finansijski i politički nepodnošljivo to što je misija EU (EULEKS) za podizanje pravne države potrošila 600 miliona evra tokom pet godina – ali bez vidljivih rezultata na severu Kosova“. Stoga Brisel sada očekuje da će „kosovsko-srpski dogovor… uticati na brže priznavanje kosovske nezavisnosti u celoj EU“, u kojoj Kosovo nije priznalo pet država članica.
Voker izvlači pouku: „Uprkos svoj skepsi u vezi sa poslednjim rundama pregovora, ponovo se pokazalo kako pristupanje EU može čak i najgore nacionaliste da pretvori u ovčice. Bar je na Balkanu evropska integracija još uvek ‚priča o uspehu‘.“ Ironija je na mestu, jer samo u jednoj državi sa dirigovanim medijima kao što je to slučaj u zemlji Srbiji, moguće je usred krize koja već godinama razara EU, još uvek prodavati „evropske integracije“ kao „priču o uspehu“.
