Не, не, не и… НЕ!…

Пише Никола Врзић

Србија је и девету рунду бриселских преговора о спровођењу Ахтисаријевог плана независности Косова окончала својим одбијањем да се укључи у то спровођење сопственог самоубиства. И само да тако  и остане до истека новог рока који смо добили…

Комесарка ЕУ дипломатије Кетрин Ештон погазила је своју реч – реч да је претходна, осма рунда бриселских преговора Београда и Приштине уједно и последња под њеним надзором – како би Србију и Александра Вучића натерала да погазе своју реч, НЕ!, која јој је дата и у седмој, и у осмој рунди, и у продужецима који су уследили почетком прошле недеље. И опет јој је – на огромну жалост свих поборника косовске независности – и после неочекиване девете рунде дијалога, одржане ове среде у Бриселу, одговорено исто. НЕ! комадању Србије.

ДЕВЕТИ КРУГ Признајемо: није да нисмо стрепели. А и било је извесне, невеселе симболике у овом непланираном, деветом састанку, деветом кругу разговора Београда и Приштине на највишем нивоу, одржаном 17. априла 2013. Наиме, 17. априла 1941. године Југославија је капитулирала. А Данте је у најдубљи, девети круг пакла сместио издајнике.
Девети бриселски круг, у којем је Србија требало да независном Косову Хашима Тачија изда своје Косово и Метохију, Ештонова је сазвала само дан раније, у уторак. Газећи ону своју реч, спасавала је образ Европске уније, очајнички жељне договора Београда и Приштине како би спасила сопствени кредибилитет и своју опадајућу политичку тежину.
Позив Ештонове на девети састанак – који није могао да се одбије, а да Србија не буде оптужена да неће да преговара, и то пошто је сама, прошле недеље, одбијајући претходно понуђени ултиматум позвала на наставак преговора – добио је премијер Ивица Дачић. Дачић, пак, сам у Брисел није хтео/смео да путује, и тражио је од свог првог потпредседника Александра Вучића да пође с њим. Не само зато што су заједно јачи, већ, ако ће да издају Космет, има да га издају заједно. И Вучић је пошао са Дачићем, а са њима и Сузана Грубјешић због свог шарма.
Нису издали. Ко је пресудио? Грубјешићева и њен шарм или Ивица Дачић, или Александар Вучић? Просудите сами, судећи по изјави Хашима Тачија по изласку из стакленог здања ЕУ дипломатске службе: „Ово је трећи пут да је Србија одбила, а Косово прихватило. Споразум се не може постићи логиком и главом Шешеља.“
Шта нам се издешавало у данима који су претходили овој среди, шта се догодило у саму среду?
Укратко, у данима који су среди претходили Србија и Срби показали су очигледне знаке живота. Уочи прошлонедељног НЕ! Бриселу, устали су и Срби Косова и Метохије, и Српска православна црква, и Република Српска, и сав поштени свет у Србији. Влада Србије, усред западног притиска да пристане на независни косовски суверенитет од Штрпца и Ђенерал Јанковића до Јариња и Брњака, доноси пркосну одлуку о именовању привремених органа управе у још 10 општина своје јужне покрајине, а онда и, прошлог уторка, доноси и логичну одлуку да бриселском ултиматуму каже НЕ!
Потом су уследили, како рече председник Србије Томислав Николић уз неуверљиву опаску да то само претпоставља, тихи притисци на чланове нашег преговарачког тима и сараднике, и непосредно на председника владе и првог потпредседника да попусте.
Али, паралелно с тим, сам Николић демонстрира непопустљивост. Упркос жестоким притисцима да не оде у Њујорк, на дебату о раду ад хок међународних кривичних судова у Генералној скупштини Уједињених нација – о тим притисцима имамо поуздана сазнања – он у Њујорк одлази. И тамо, штавише, држи говор који изазива огромно незадовољство, а слутимо и понешто беса код свих који су у резултатима деловања Хашког трибунала проналазили оправдање за кажњавање Србије отмицом Косова и Метохије.
А Ивица Дачић одлази у Москву, на састанке са премијером и председником Русије, Дмитријем Медведевим и Владимиром Путином. Шта су му Руси тачно поручили, не знамо за сада, али смо сви били у прилици да видимо (пре)наглашено пријатељски, безмало недипломатски тон те посете, наглашену подршку српској косовској политици само ако Србија (коначно) схвати шта жели с Косовом, и Путинов позив Николићу да Русију посети, као да позива рођеног брата, кад год то пожели. Економски бенефити ове Дачићеве посете Москви – тренутни и будући, све са Медведевљевом опаском да нам се новац позајмљује под условима које уз свој новац не даје нико други на свету – оној су пријатељској подршци, као очигледној алтернативи Европској унији и Сједињеним Америчким Државама и њиховим нечасним намерама, само додатно дали на тежини.

Пајтићева реч Председник, дакле, оде у Њујорк, премијер у Москву, а народ на улицу. У Новом Саду, српској Атини, рекао је своје НЕ! растурању Србије, Бојану Пајтићу, Ненаду Чанку и осталима који су Декларацијом о заштити уставних и законских права Аутономне покрајине Војводине покушали да (и) по северу Србије посеју семе сепаратистичког распада једине земље коју имамо. После новосадског митинга прошлог петка у пет поподне, на којем се по полицијској процени окупила 30 хиљада људи, кренуло је и прикупљање потписа за расписивање ванредних покрајинских избора; а Бојан Пајтић је, кад га већ споменусмо, показао колико вреди његова реч, па и она којом нам се куне да није сепаратиста и издајник. Елем, рече он у недељу, „та реченица може одмах да буде избачена. Преузимам јавну обавезу да ћемо је избацити, она није важна“, говорећи о реченици из његове декларације која каже да је „аутономија Војводине историјско и природно право њених грађана и њиховом вољом Војводина је у саставу Србије“, што би, је л’, требало да имплицира да би из тог састава могла и да изађе. Да би, само три дана пошто је преузео онакву јавну обавезу, али и пошто је Чанкова Лига социјалдемократа Војводине припретила да ће ускратити подршку Декларацији ако у њој не буде и те реченице која је „суштина текста“, са својим имењаком Кострешом, замеником председника ЛСВ-а, договорио да она, реченица, у Декларацији ипак остане…
У сваком случају – вратимо се Косову и Метохији – уочи коначног решења за српску јужну покрајину Србија је, и у Њујорку, и у Москви и у Новом Саду, о слободним територијама на Косову и Метохији да и не говоримо, показала да је жива, и да устаје.
А предигра за среду догодила се у уторак, у Београду и у Приштини, показујући колико се – природно – позиције Београда и Приштине разликују. А та разлика, све док је Србија верна себи, није ни „уска, али дубока“ као после осме бриселске рунде, нити „уска и плитка“, како после девете рунде рече уморна баронеса Ештон, већ је суштинска и непомирљива у мери у којој је неприхватљив злочин Хашима Тачија. У Београду, тако, председник Николић поручује: „Сасвим је јасно да постоји граница коју Србија не сме да пређе. Та граница је потпуно простирање институција из Приштине на целу територију Косова, посебно простирање на четири општине на северу, јер би то значило да Срби нестају са простора Косова, да ми ћутимо, а признајемо независност Косова, да су у Србији на власти лицемерни људи што апсолутно није тачно. Ми имамо подршку грађана за овакво понашање, то је очигледно.“ А Хашим Тачи на приштинском аеродрому, пред лет за Брисел, поручује да споразум са Србијом мора да буде „у потпуном складу са уставом, законима и интересима Косова“, напомињући да се нада постизању споразума о нормализацији односа Косова и Србије, пошто је – ха! – „Косово учинило компромис прихватањем Ахтисаријевог плана“ независности наше јужне покрајине.
При том добисмо и потврду онога што у „Печату“ тврдимо одавно, да се још 2008. године Србија криомице укључила у спровођење споменутог плана Мартија Ахтисарија, и да оно што нам се још од резолуције у Генералној скупштини УН из 2010. издаје за преговоре о решавању техничких и политичких питања између Београда и Приштине представља, заправо, технички, политички и криминални рад на откидању Косова и Метохије од остатка Србије, у складу са нацртом бившег финског председника. Писање „Печата“, дакле, на Радију „Слободна Европа“ потврдио је вашингтонски портпарол америчке антисрпске политике Данијел Сервер: „Од самог почетка је било јасно да се дијалог води о имплементацији Ахтисаријевог плана. Нико није тражио, и не тражи од Приштине да понуди више од Ахтисаријевог плана (…) Дијалогом је Београду пружена прилика да прихвати имплементацију Ахтисаријевог плана, а не прилика да добије нешто више од тога.“
Тако да су Серверове речи кристално јасним учиниле још нешто: макар и побољшана и заслађена, нова понуда Брисела Београду (и Приштини) кретаће се само у оквиру тог Ахтисаријевог плана независног Косова, те стога мора да буде за Србију неприхватљива као што је била и 2007. године, када је тај план изложен и одбијен.

Неприхватљива понуда И дође та среда, и девета бриселска рунда. Опет је дуго трајало, 14 сати. Три пута су се делегације Београда и Приштине састајале, два пута накратко, а трећи пут, и последњи, на читавих сат и по. Током дана смењивале су се оптимистичке – дакле, катастрофичне – најаве косовских званичника да је договор близу и да ће вероватно бити постигнут, пропраћене тврдњама евроатлантске пропагандне машинерије у Србији да је Србија сада добила изванредну понуду да се самоуништи, понуду коју би ваљда само лудак могао да одбије. Сав тај наручени оптимизам београдских плаћеника, који се ваљао по њиховим телевизијама на нашим националним фреквенцијама, свој гротескни врхунац достигао је проценом, шта ли је, Светлане Логар из прослављене агенције „Ипсос стратеџик маркетинг“ да би, у случају договора о самоуништењу Србије који су им прижељкивали, лични рејтинзи Ивице Дачића и Александра Вучића могли само да „скоче, никако да буду угрожени“. Стварно, шта све људи себи допуштају, а да при том и не делује да их је срамота.
С тим што, да, ове среде изнета понуда јесте била унеколико боља од оне претходне која је, сећате се, била „ништа“. Али то наравно не значи да ју је требало прихватити, већ значи да су обични, бедни лажови и варалице били сви они који су, колико прошле недеље, панично позивали да прихватимо ону претходну понуду с образложењем да ће, забога, свака следећа понуда бити лошија. Ко је све покушао да нас слаже и превари, подсетите се у претходном броју „Печата“.
И негде око поноћи између среде и четвртка, све су ове варалице, као и њихови инспиратори из Приштине, Брисела и Вашингтона, добили оно што заслужују. Још једно српско НЕ!
Према Тачијевој тврдњи, он је прихватио све што је Ештонова ставила на сто, при чему се у њеном предлогу од 15 тачака није нашло ништа од онога што је предложила Србија. „Предлог баронесе Ештон био је јасан, прецизан и ми смо га прихватили без икаквих промена. Као и раније, Србија је поново одбила“, прецизирао је. Дачић је, пак, устврдио да је Тачи одговоран за непостизање договора, да је чак претио и силом, да је Србија била спремна на (нове) уступке и споразум, али да је Тачи (уз подршку ЕУ и САД?) у последњем тренутку своје уступке – у оквиру Ахтисаријевог плана – покушао да повеже са пристанком Србије на учлањење Косова у Уједињене нације. „Било је 15 тачака, оне су за нас прихватљиве, осим те која везује питање полиције на северу са чланством Косова у међународним организацијама“, рекао је Дачић.
Е, сад. Да ли је ове среде после поноћи Бриселу, Приштини и Вашингтону речено НЕ! само зато што је Тачи на мала врата, у последњем тренутку, покушао да Косово уведе у Уједињене нације или је тај његов покушај искоришћен као изговор за одбијање, остаје нам да нагађамо, и да се надамо да ће то НЕ!, све са Србијом на свом Косову и Метохији, и о(п)стати. Јер је Кетрин Ештон оставила нови рок Београду да погази своју реч. Ваљда се неће усудити да то учине. Уосталом, много им је теже било да у Бриселу кажу то НЕ!, него да га још једном понове из Београда.