Ne, ne, ne i… NE!…

Piše Nikola Vrzić

Srbija je i devetu rundu briselskih pregovora o sprovođenju Ahtisarijevog plana nezavisnosti Kosova okončala svojim odbijanjem da se uključi u to sprovođenje sopstvenog samoubistva. I samo da tako  i ostane do isteka novog roka koji smo dobili…

Komesarka EU diplomatije Ketrin Ešton pogazila je svoju reč – reč da je prethodna, osma runda briselskih pregovora Beograda i Prištine ujedno i poslednja pod njenim nadzorom – kako bi Srbiju i Aleksandra Vučića naterala da pogaze svoju reč, NE!, koja joj je data i u sedmoj, i u osmoj rundi, i u produžecima koji su usledili početkom prošle nedelje. I opet joj je – na ogromnu žalost svih pobornika kosovske nezavisnosti – i posle neočekivane devete runde dijaloga, održane ove srede u Briselu, odgovoreno isto. NE! komadanju Srbije.

DEVETI KRUG Priznajemo: nije da nismo strepeli. A i bilo je izvesne, nevesele simbolike u ovom neplaniranom, devetom sastanku, devetom krugu razgovora Beograda i Prištine na najvišem nivou, održanom 17. aprila 2013. Naime, 17. aprila 1941. godine Jugoslavija je kapitulirala. A Dante je u najdublji, deveti krug pakla smestio izdajnike.
Deveti briselski krug, u kojem je Srbija trebalo da nezavisnom Kosovu Hašima Tačija izda svoje Kosovo i Metohiju, Eštonova je sazvala samo dan ranije, u utorak. Gazeći onu svoju reč, spasavala je obraz Evropske unije, očajnički željne dogovora Beograda i Prištine kako bi spasila sopstveni kredibilitet i svoju opadajuću političku težinu.
Poziv Eštonove na deveti sastanak – koji nije mogao da se odbije, a da Srbija ne bude optužena da neće da pregovara, i to pošto je sama, prošle nedelje, odbijajući prethodno ponuđeni ultimatum pozvala na nastavak pregovora – dobio je premijer Ivica Dačić. Dačić, pak, sam u Brisel nije hteo/smeo da putuje, i tražio je od svog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića da pođe s njim. Ne samo zato što su zajedno jači, već, ako će da izdaju Kosmet, ima da ga izdaju zajedno. I Vučić je pošao sa Dačićem, a sa njima i Suzana Grubješić zbog svog šarma.
Nisu izdali. Ko je presudio? Grubješićeva i njen šarm ili Ivica Dačić, ili Aleksandar Vučić? Prosudite sami, sudeći po izjavi Hašima Tačija po izlasku iz staklenog zdanja EU diplomatske službe: „Ovo je treći put da je Srbija odbila, a Kosovo prihvatilo. Sporazum se ne može postići logikom i glavom Šešelja.“
Šta nam se izdešavalo u danima koji su prethodili ovoj sredi, šta se dogodilo u samu sredu?
Ukratko, u danima koji su sredi prethodili Srbija i Srbi pokazali su očigledne znake života. Uoči prošlonedeljnog NE! Briselu, ustali su i Srbi Kosova i Metohije, i Srpska pravoslavna crkva, i Republika Srpska, i sav pošteni svet u Srbiji. Vlada Srbije, usred zapadnog pritiska da pristane na nezavisni kosovski suverenitet od Štrpca i Đeneral Jankovića do Jarinja i Brnjaka, donosi prkosnu odluku o imenovanju privremenih organa uprave u još 10 opština svoje južne pokrajine, a onda i, prošlog utorka, donosi i logičnu odluku da briselskom ultimatumu kaže NE!
Potom su usledili, kako reče predsednik Srbije Tomislav Nikolić uz neuverljivu opasku da to samo pretpostavlja, tihi pritisci na članove našeg pregovaračkog tima i saradnike, i neposredno na predsednika vlade i prvog potpredsednika da popuste.
Ali, paralelno s tim, sam Nikolić demonstrira nepopustljivost. Uprkos žestokim pritiscima da ne ode u Njujork, na debatu o radu ad hok međunarodnih krivičnih sudova u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija – o tim pritiscima imamo pouzdana saznanja – on u Njujork odlazi. I tamo, štaviše, drži govor koji izaziva ogromno nezadovoljstvo, a slutimo i ponešto besa kod svih koji su u rezultatima delovanja Haškog tribunala pronalazili opravdanje za kažnjavanje Srbije otmicom Kosova i Metohije.
A Ivica Dačić odlazi u Moskvu, na sastanke sa premijerom i predsednikom Rusije, Dmitrijem Medvedevim i Vladimirom Putinom. Šta su mu Rusi tačno poručili, ne znamo za sada, ali smo svi bili u prilici da vidimo (pre)naglašeno prijateljski, bezmalo nediplomatski ton te posete, naglašenu podršku srpskoj kosovskoj politici samo ako Srbija (konačno) shvati šta želi s Kosovom, i Putinov poziv Nikoliću da Rusiju poseti, kao da poziva rođenog brata, kad god to poželi. Ekonomski benefiti ove Dačićeve posete Moskvi – trenutni i budući, sve sa Medvedevljevom opaskom da nam se novac pozajmljuje pod uslovima koje uz svoj novac ne daje niko drugi na svetu – onoj su prijateljskoj podršci, kao očiglednoj alternativi Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim nečasnim namerama, samo dodatno dali na težini.

Pajtićeva reč Predsednik, dakle, ode u Njujork, premijer u Moskvu, a narod na ulicu. U Novom Sadu, srpskoj Atini, rekao je svoje NE! rasturanju Srbije, Bojanu Pajtiću, Nenadu Čanku i ostalima koji su Deklaracijom o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne pokrajine Vojvodine pokušali da (i) po severu Srbije poseju seme separatističkog raspada jedine zemlje koju imamo. Posle novosadskog mitinga prošlog petka u pet popodne, na kojem se po policijskoj proceni okupila 30 hiljada ljudi, krenulo je i prikupljanje potpisa za raspisivanje vanrednih pokrajinskih izbora; a Bojan Pajtić je, kad ga već spomenusmo, pokazao koliko vredi njegova reč, pa i ona kojom nam se kune da nije separatista i izdajnik. Elem, reče on u nedelju, „ta rečenica može odmah da bude izbačena. Preuzimam javnu obavezu da ćemo je izbaciti, ona nije važna“, govoreći o rečenici iz njegove deklaracije koja kaže da je „autonomija Vojvodine istorijsko i prirodno pravo njenih građana i njihovom voljom Vojvodina je u sastavu Srbije“, što bi, je l’, trebalo da implicira da bi iz tog sastava mogla i da izađe. Da bi, samo tri dana pošto je preuzeo onakvu javnu obavezu, ali i pošto je Čankova Liga socijaldemokrata Vojvodine pripretila da će uskratiti podršku Deklaraciji ako u njoj ne bude i te rečenice koja je „suština teksta“, sa svojim imenjakom Kostrešom, zamenikom predsednika LSV-a, dogovorio da ona, rečenica, u Deklaraciji ipak ostane…
U svakom slučaju – vratimo se Kosovu i Metohiji – uoči konačnog rešenja za srpsku južnu pokrajinu Srbija je, i u Njujorku, i u Moskvi i u Novom Sadu, o slobodnim teritorijama na Kosovu i Metohiji da i ne govorimo, pokazala da je živa, i da ustaje.
A predigra za sredu dogodila se u utorak, u Beogradu i u Prištini, pokazujući koliko se – prirodno – pozicije Beograda i Prištine razlikuju. A ta razlika, sve dok je Srbija verna sebi, nije ni „uska, ali duboka“ kao posle osme briselske runde, niti „uska i plitka“, kako posle devete runde reče umorna baronesa Ešton, već je suštinska i nepomirljiva u meri u kojoj je neprihvatljiv zločin Hašima Tačija. U Beogradu, tako, predsednik Nikolić poručuje: „Sasvim je jasno da postoji granica koju Srbija ne sme da pređe. Ta granica je potpuno prostiranje institucija iz Prištine na celu teritoriju Kosova, posebno prostiranje na četiri opštine na severu, jer bi to značilo da Srbi nestaju sa prostora Kosova, da mi ćutimo, a priznajemo nezavisnost Kosova, da su u Srbiji na vlasti licemerni ljudi što apsolutno nije tačno. Mi imamo podršku građana za ovakvo ponašanje, to je očigledno.“ A Hašim Tači na prištinskom aerodromu, pred let za Brisel, poručuje da sporazum sa Srbijom mora da bude „u potpunom skladu sa ustavom, zakonima i interesima Kosova“, napominjući da se nada postizanju sporazuma o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, pošto je – ha! – „Kosovo učinilo kompromis prihvatanjem Ahtisarijevog plana“ nezavisnosti naše južne pokrajine.
Pri tom dobismo i potvrdu onoga što u „Pečatu“ tvrdimo odavno, da se još 2008. godine Srbija kriomice uključila u sprovođenje spomenutog plana Martija Ahtisarija, i da ono što nam se još od rezolucije u Generalnoj skupštini UN iz 2010. izdaje za pregovore o rešavanju tehničkih i političkih pitanja između Beograda i Prištine predstavlja, zapravo, tehnički, politički i kriminalni rad na otkidanju Kosova i Metohije od ostatka Srbije, u skladu sa nacrtom bivšeg finskog predsednika. Pisanje „Pečata“, dakle, na Radiju „Slobodna Evropa“ potvrdio je vašingtonski portparol američke antisrpske politike Danijel Server: „Od samog početka je bilo jasno da se dijalog vodi o implementaciji Ahtisarijevog plana. Niko nije tražio, i ne traži od Prištine da ponudi više od Ahtisarijevog plana (…) Dijalogom je Beogradu pružena prilika da prihvati implementaciju Ahtisarijevog plana, a ne prilika da dobije nešto više od toga.“
Tako da su Serverove reči kristalno jasnim učinile još nešto: makar i poboljšana i zaslađena, nova ponuda Brisela Beogradu (i Prištini) kretaće se samo u okviru tog Ahtisarijevog plana nezavisnog Kosova, te stoga mora da bude za Srbiju neprihvatljiva kao što je bila i 2007. godine, kada je taj plan izložen i odbijen.

Neprihvatljiva ponuda I dođe ta sreda, i deveta briselska runda. Opet je dugo trajalo, 14 sati. Tri puta su se delegacije Beograda i Prištine sastajale, dva puta nakratko, a treći put, i poslednji, na čitavih sat i po. Tokom dana smenjivale su se optimističke – dakle, katastrofične – najave kosovskih zvaničnika da je dogovor blizu i da će verovatno biti postignut, propraćene tvrdnjama evroatlantske propagandne mašinerije u Srbiji da je Srbija sada dobila izvanrednu ponudu da se samouništi, ponudu koju bi valjda samo ludak mogao da odbije. Sav taj naručeni optimizam beogradskih plaćenika, koji se valjao po njihovim televizijama na našim nacionalnim frekvencijama, svoj groteskni vrhunac dostigao je procenom, šta li je, Svetlane Logar iz proslavljene agencije „Ipsos stratedžik marketing“ da bi, u slučaju dogovora o samouništenju Srbije koji su im priželjkivali, lični rejtinzi Ivice Dačića i Aleksandra Vučića mogli samo da „skoče, nikako da budu ugroženi“. Stvarno, šta sve ljudi sebi dopuštaju, a da pri tom i ne deluje da ih je sramota.
S tim što, da, ove srede izneta ponuda jeste bila unekoliko bolja od one prethodne koja je, sećate se, bila „ništa“. Ali to naravno ne znači da ju je trebalo prihvatiti, već znači da su obični, bedni lažovi i varalice bili svi oni koji su, koliko prošle nedelje, panično pozivali da prihvatimo onu prethodnu ponudu s obrazloženjem da će, zaboga, svaka sledeća ponuda biti lošija. Ko je sve pokušao da nas slaže i prevari, podsetite se u prethodnom broju „Pečata“.
I negde oko ponoći između srede i četvrtka, sve su ove varalice, kao i njihovi inspiratori iz Prištine, Brisela i Vašingtona, dobili ono što zaslužuju. Još jedno srpsko NE!
Prema Tačijevoj tvrdnji, on je prihvatio sve što je Eštonova stavila na sto, pri čemu se u njenom predlogu od 15 tačaka nije našlo ništa od onoga što je predložila Srbija. „Predlog baronese Ešton bio je jasan, precizan i mi smo ga prihvatili bez ikakvih promena. Kao i ranije, Srbija je ponovo odbila“, precizirao je. Dačić je, pak, ustvrdio da je Tači odgovoran za nepostizanje dogovora, da je čak pretio i silom, da je Srbija bila spremna na (nove) ustupke i sporazum, ali da je Tači (uz podršku EU i SAD?) u poslednjem trenutku svoje ustupke – u okviru Ahtisarijevog plana – pokušao da poveže sa pristankom Srbije na učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije. „Bilo je 15 tačaka, one su za nas prihvatljive, osim te koja vezuje pitanje policije na severu sa članstvom Kosova u međunarodnim organizacijama“, rekao je Dačić.
E, sad. Da li je ove srede posle ponoći Briselu, Prištini i Vašingtonu rečeno NE! samo zato što je Tači na mala vrata, u poslednjem trenutku, pokušao da Kosovo uvede u Ujedinjene nacije ili je taj njegov pokušaj iskorišćen kao izgovor za odbijanje, ostaje nam da nagađamo, i da se nadamo da će to NE!, sve sa Srbijom na svom Kosovu i Metohiji, i o(p)stati. Jer je Ketrin Ešton ostavila novi rok Beogradu da pogazi svoju reč. Valjda se neće usuditi da to učine. Uostalom, mnogo im je teže bilo da u Briselu kažu to NE!, nego da ga još jednom ponove iz Beograda.