Почетна / Култура / Кад је „стајлинг“ испред знања

Кад је „стајлинг“ испред знања

Пише: Бошко Ломовић

О језику роде ти појем, о језику телевизије мој роде…

Водитељки „Слагалице“ баш се не да; не помаже ни присуство популарног лектора Милке Цанић. Њено питање такмичарима: „Који је српски јунак погинуо на Љубићу?“ једва разумедох. Да, она мисли на Љỳбūћ, село крај Чачка, које има краткоузлазни на првом слогу и дужину на „и“ – тако је одувек и по акцентолошким стандардима – и не може се изговарати као, рецимо, село Врãнић код Београда (краткосилазни без акценатске дужине).
Некада су нас на радију и телевизији обавештавали да „нема мûра међу кедровима“, хотећи да кажу да у Либану рат и даље траје. Данас су „реформатори“ дугосилазни нагласак претворили у дугоузлазни, па сазнајемо да „нема мúра док Гадафи не оде с власти“. Ако још сумњичаво вртите главом, онда упоредите именице посве исте као мûр: жûр – жûра, пûр – пûра, чûр – чûра (а не жúра, пúра, чúра). Бојим се да ми ни поједини језички стручњаци неће овде бити наклоњени, али ту им не могу ништа, а ни они мени.
Још се чује, али све ређе, да је Србија наша дòмовина. Свакодневно нас убеђују да је она, ипак, наша домöвина. Опет се књижевни краткоузлазни нагласак мења у некњижевни краткосилазни, и опет на слогу на којем никако не сме да буде. И није, како слушам, дöм културе и задружни дöм, него у оба случаја дôм, али у генитиву – дöмa.
И, уопште, у разним ТВ емисијама речи се наглашавају (акцентују) на начин какав не постоји ни у једном дијалекту у читавој Србији. Зашто? Па зато што је „стајлинг“ услов, знатно испред знања, да би се стигло на мали екран. Мало је ТВ посленика који импонују и појавом и знањем.

[restrictedarea] *
Има међу језичким стручњацима оних који сматрају да се може стандардизовати, то јест, прихватити нешто што се дуго понавља и постане јасно великом броју људи. Уистину, наш књижевни језик, овај данашњи, утемељен је на народном говору. Народ је свој језик непрекидно богатио и развијао, стварао нове речи у духу свога језика и менталитета и непогрешиво, јасно и суптилно, исказивао сваку мисао. Вукова заслуга је што је осетио вредност тог говора и, ходајући, ослушкивао и записивао, од народа преписивао.
Данас, боље рећи више деценија уназад, тај важан посао народу се отео из руку, а преузела га је телевизија. Она је та која народ „учи“ како се шта каже, лоше и погрешно, уместо језику, учи га – језичком хибриду. Hibrida је, да подсетим, назив за дете из везе слободног Римљанина и ропкиње иностранке, бастрад, полутан, мешанац. Са малог екрана језик „обогаћују“ и „развијају“ турбофолк и рок звезде, „јунаци“ вештачких карантина попут „Фарме“ и „Великог брата“, сакупљени збрда-здола и добро плаћени. То се све још зачини уличним „сленгом“, шифрованим говором наркодилера и англицизмима. И – говори српски да те нико не разуме!
Немојте се поуздати у телевизију у жељи и потреби да свој говор обогатите и добро овладате матерњим језиком и његовом мелодијом. Више ће вам у томе помоћи разговор са неким златиборским сељаком или чобанином са Пештерске висоравни. Изопачавање и кастрирање језика (говора) на телевизији јесте лингвистичка појава и лингвистика би требало да је уочава и исправља. Али зашто је та појава искрсла баш у наше време и зашто баш у средствима јавне комуникације, е то је посао за друге научне дисциплине. Сматрам да би социологија и психологија, удружене, овде нашле широко поље за своја изучавања и објашњавања. Мој савет је: не учите се матерњем говору са телевизијских екрана. Нипошто. На малим екранима се одавно не говори – тамо се само прича.
КРАЈ

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *