Kad je „stajling“ ispred znanja

Piše: Boško Lomović

O jeziku rode ti pojem, o jeziku televizije moj rode…

Voditeljki „Slagalice“ baš se ne da; ne pomaže ni prisustvo popularnog lektora Milke Canić. Njeno pitanje takmičarima: „Koji je srpski junak poginuo na Ljubiću?“ jedva razumedoh. Da, ona misli na LJỳbūć, selo kraj Čačka, koje ima kratkouzlazni na prvom slogu i dužinu na „i“ – tako je oduvek i po akcentološkim standardima – i ne može se izgovarati kao, recimo, selo Vrãnić kod Beograda (kratkosilazni bez akcenatske dužine).
Nekada su nas na radiju i televiziji obaveštavali da „nema mûra među kedrovima“, hoteći da kažu da u Libanu rat i dalje traje. Danas su „reformatori“ dugosilazni naglasak pretvorili u dugouzlazni, pa saznajemo da „nema múra dok Gadafi ne ode s vlasti“. Ako još sumnjičavo vrtite glavom, onda uporedite imenice posve iste kao mûr: žûr – žûra, pûr – pûra, čûr – čûra (a ne žúra, púra, čúra). Bojim se da mi ni pojedini jezički stručnjaci neće ovde biti naklonjeni, ali tu im ne mogu ništa, a ni oni meni.
Još se čuje, ali sve ređe, da je Srbija naša dòmovina. Svakodnevno nas ubeđuju da je ona, ipak, naša domövina. Opet se književni kratkouzlazni naglasak menja u neknjiževni kratkosilazni, i opet na slogu na kojem nikako ne sme da bude. I nije, kako slušam, döm kulture i zadružni döm, nego u oba slučaja dôm, ali u genitivu – döma.
I, uopšte, u raznim TV emisijama reči se naglašavaju (akcentuju) na način kakav ne postoji ni u jednom dijalektu u čitavoj Srbiji. Zašto? Pa zato što je „stajling“ uslov, znatno ispred znanja, da bi se stiglo na mali ekran. Malo je TV poslenika koji imponuju i pojavom i znanjem.

[restrictedarea] *
Ima među jezičkim stručnjacima onih koji smatraju da se može standardizovati, to jest, prihvatiti nešto što se dugo ponavlja i postane jasno velikom broju ljudi. Uistinu, naš književni jezik, ovaj današnji, utemeljen je na narodnom govoru. Narod je svoj jezik neprekidno bogatio i razvijao, stvarao nove reči u duhu svoga jezika i mentaliteta i nepogrešivo, jasno i suptilno, iskazivao svaku misao. Vukova zasluga je što je osetio vrednost tog govora i, hodajući, osluškivao i zapisivao, od naroda prepisivao.
Danas, bolje reći više decenija unazad, taj važan posao narodu se oteo iz ruku, a preuzela ga je televizija. Ona je ta koja narod „uči“ kako se šta kaže, loše i pogrešno, umesto jeziku, uči ga – jezičkom hibridu. Hibrida je, da podsetim, naziv za dete iz veze slobodnog Rimljanina i ropkinje inostranke, bastrad, polutan, mešanac. Sa malog ekrana jezik „obogaćuju“ i „razvijaju“ turbofolk i rok zvezde, „junaci“ veštačkih karantina poput „Farme“ i „Velikog brata“, sakupljeni zbrda-zdola i dobro plaćeni. To se sve još začini uličnim „slengom“, šifrovanim govorom narkodilera i anglicizmima. I – govori srpski da te niko ne razume!
Nemojte se pouzdati u televiziju u želji i potrebi da svoj govor obogatite i dobro ovladate maternjim jezikom i njegovom melodijom. Više će vam u tome pomoći razgovor sa nekim zlatiborskim seljakom ili čobaninom sa Pešterske visoravni. Izopačavanje i kastriranje jezika (govora) na televiziji jeste lingvistička pojava i lingvistika bi trebalo da je uočava i ispravlja. Ali zašto je ta pojava iskrsla baš u naše vreme i zašto baš u sredstvima javne komunikacije, e to je posao za druge naučne discipline. Smatram da bi sociologija i psihologija, udružene, ovde našle široko polje za svoja izučavanja i objašnjavanja. Moj savet je: ne učite se maternjem govoru sa televizijskih ekrana. Nipošto. Na malim ekranima se odavno ne govori – tamo se samo priča.
KRAJ [/restrictedarea]