Почетна / Други пишу / Јелена Гускова: Српско „не“ Европи личи на европско „да“ Србији

Јелена Гускова: Српско „не“ Европи личи на европско „да“ Србији

ФоНет
Осма рунда преговора 4. априла ничим није завршена. Срби се нису одлучили да дају сагласност на потписивање Споразума који би фактички признао независност Косова. Јуче су Срби навели три питања која ће бити њихова „црвена линија“: непризнавање независности Косова, предаја властитик овлашћења Зједнице српских општина неспоредно општинама и одуство косовске војске и полиције у српским општинама.

Александар Вучић који је тог дана присуствовао преговорима ушао је у вербални окршај са Хашимом Тачијем који се нервирао и покушао да научи Србе памети: Срби тобоже не прихватају реалност. Вучић је одговорио оштро да Тачи нема право никоме да држи предавања, зато што није заслужио такво право. Српска делегација није рекла „не“, али је тражила време за усаглашавање ставова. Може се претпоставити да у редовима преговарача или је дошло до раскола или су се појавила размимоилажења у погледима, што је омело да се још 4. априла пристане на све услове. У медијима се појавила информација да је први заменик премијер Александар Вучић за време преговора припретио оставком. Тачног одговора на питање зашто је он то учиио није било, али новинари су претпоставили да је могуће зато што је Дачић био спреман све да потпише, а Вучић са тим није био сагласан. Заиста, услови које обећавају Албанци да пруже Србима не штите српско становништво у покрајини, јер неће моћи да се отварају школе, универзитет, болнице, да не говоримо о српској полицији.

Госпођа Ештон је била разочарана: она је очекивала да ће тог дана све бити завршено. Србима је дозволила да у року од неколико дана нађу форму признања независности покрајине. Било је очигледно да су услови предложеног споразума између Приштине и Београда понижавајући за Србију, али перспектива добијања дана за почетак преговора са ЕУ постала је икона од које је тешко одустати као што је тешко издати религију. Зато је став Дачића одређен. Србија не може да прихвати предлог Брисела, али не може ни да га одбије, пошто неће добити датум за почетак преговора о ступању у ЕУ.

Наредни дани у Београду су били испуњени драматизмом доношења коначне одлуке, што се очекивало 9. априла. Одмах са аеродрома у Председништву Србије састајали су се председник, премијер, његов први заменик, низ министара. Вучић је изјавио да се Србија налази између чекића и наковња и скоро је немогуће наћи решење. Затим су се консултације на врху наставиле, одржана су и саветовања са руководиоцима посланичких група. Владајућа Напредна странка је разамтрала питање Косова 8. априла на седници Председништва странке. Александар Вучић се мучио, одређујући свој став, он чак није отишао на заседање владе, пошто му је била потребна самоћа да осмисли ситуацију и донесе исправну одлуку.

Хашим Тачи није сумњао да ће Срби прихватити све услове без икаквих уступака са албанске стране, подвлачећи да српске општине на Косову ни за шта неће имати своју аутономију.

Одлучујући је био став Милорада Додика, председника Републике Српске. Он се негативно изразио у Споразуму, где на компромис иде само једна страна. Његов став је да споразум треба одбацити, Додик је у Београду разматрао ситуацију са председником Томиславом Николићем. Николић се сагласио да предлози Брисела личе на ултиматум.

Притисак на оне који доносе одлуку је потицао од стране Запада и изнутра од партирота. На пример, заменик помоћника државног секретара САД Филип Рикер је позвао власти Србије да усвоје предлог Брисела о нормализацији односа са Косовом и наставе разговор. У Србији су већ одржани митинзи против прихватања ултиматума Брисела, а у Нишу су поствљени плакати на којима су Вучић и Николић названи издајницима.

Тражећи подршку, Дачић је одлетео у Париз 6. априла, тражио од Француске да разговара са САД и ЕУ како не би притискали Србију.

Одговор владе држан је у тајности до 8. априла. На крају је донета одлука је била двосмислена: не потписивати споразум у понуђеном виду, али наставити преговоре, чак и са Приштином без Брисела. У Србији у медијима се стављао акценат на први део одлуке, писало се о одлучном „не“ Албанцима и Бриселу.

9-11. априла одржана је посета Дачића Москви, где су се водили преговори са Владимиром Путином и Дмитријом Медведевом по питањима сарадње у економској, војној и другим сферама. Важно је било и питање Косова. Русија је обећала да ће подржати сваку одлуку Београда.

Брисел је наравно став Србије испоштовао, преговори су настављени под условом да треба да се заврше потписивањем Споразума о нормализации односа. 17. априла у Бриселу је одржана непланирана 9. рунда преговора, која је трајала 12 сати. Ештон, а после ње и Дачић, уверени су да ће за неколико дана Споразум бити потписан, пошто су ставови максимално приближени. Ипак Тачи, пошуштајући по питању северних општина, тражио је од Дачића да не блокира приуство Косова у међународним организацијама. Детаљи разговора за сада нису познати, али Тачи је врло задовољан резултатима, пошто по његовом мишљењу за Косово се отвара перспектива да постане пуноправни члан међународних организација, при томе драго му је што ни један предлог Срба у текст споразума није ушао.

Ових дана у Москву је долазила делегација Скупштине Републике Србије. На састанцима у Комитету за међународне послове Државне думе делегати два пралемнта су разматрали питање Косова и билатералних односа. На разматрање су били позвани и експерти, научници. Једнодушни став чланова Думе и експерата по свему судећи зачудио је госте из Србије. Такву критику на рачун ЕУ они одавно нису чули. а предлози о проширењу сарадње тицали су се разних сфера: медија, невладиних организација, економије, свих нивоа структура власти. При томе подвлачено је да је економска независност кључ за политички развој.

Иступајући по питању става Београда о Косову ми смо истицали да је српско руководство зашло у ћорсокак. Оно не може да изабере између ЕУ и Косова, покушава да маневрише: и Косово да сачува и да ступи у ЕУ. По нашем мишљењу, како би се схватило да ли вреди маневрисати и како, треба прорачунавати кораке опонената, последице својих дејстава за себе, за земљу, за народ данас и за будуће генерације сутра.

Прхватајући одлуку, треба узимати у обзир следеће факторе:

1. Однос међународних организација према Србији. Током 22 године уступци су захтевани само од Србије и Срба. Систем уступака Београда већ има своју историју. Србе су приморавали да реагују на предају позиција као на нормалну „демократску“ делатност. Чиме су приморавали? разрадом мера притиска приликомпреговора у БиХ, ултиматумима, санкцијама, бомбардовањем и слично. И што су више Срби пружали отпор, то је жешћи постајао притисак. Тако 1999. године Београд под бомбама које су падале на главе попустио јеу вему, НАТО ни за педаљ.

2. Циљеви које имају САД и НАТО (Европа се са свим слаже) у Србији. Анализа балканског процеса током 20 годиан омогућава да се такви циљеви одреде: умањити територију Србије у ореол где живе Срби, увести НАТО на територију Србије, удаљити Србију од Русије, не допустити јединство Словена и православних. На данашњи дан ови задаци су скоро испуњени.

3. Циљеви преговарачког процеса на Косову. Одговор на ово питање је једнозначно: потврдити независност Косова уз пристанак Београда.

4. Да ли ће САд остати на томе ако Србија призна независност Косова? Истраживања узрочно-последичних веза болних балканских тачака и амплитуде њихових појава показују да Србија треба да очекује кризу у Војводини, коа и оружане испаде на Југу Србије и у Санџаку. Ове територије ће такође тежити одвајању од Србије.

5. Под којим покровитељством је Србији повољније да води преговоре: УН или ЕУ? Преговарачки процес између Приштине и Београда је показао да је СБ због става Русије постао препрека у реализацији Ахтисаријевог плана за Косово (читај: достизања независности), зато је промењен формат покровитељства преговарачког процеса. Последњих 9 рунди протекло је уз посредништво ЕУ и Кетрин Ештон.

6. Да ли Србија има савезнике? Осим Русије других варијанти нема. Има истина земаља које не признају Косово, постоји Кина која подржава Русију у СБ УН. Од 2007. године Русија у СБ блокира независнот Косова. Руководство Србије, водећи преговоре уз посредништво ЕУ, не може да реализује могућности Русије у СБ.

7. Да ли ће Србију примити у ЕУ у долгедној будућности? У то сумњају сви експерти. Србију су уништили не зато да би ј ебрзо примили у ЕУ. Овај процес ће одуговлачити док Београд не испуни читав низ додатних услова. Пример Бугарске показује да је од потписивања споразума о намерама до чланства поршло 14 година.

Шта би било добро да се учини?

– Срповести анализу националних интереса, перспективних болних тачака, могућих будућих услова/ултиматума Србији.

– Приликом преговора ослањати се на резолуцију 1244 као документ који се не сме променити, не сме заобићи, не сме игнорисати.

– Не пристајати на реализацију Ахтисаријевог плана, пошто он није легитиман, а упрао њега сада намећу Србији као основе Споразума.

– Вратити преговарачки процес у оквире УН, захтевати присуство представника Русије на преговорима.

– Условити наставак преговора уступцима од стране Приштине.

– Не журити са доношењем одлука.

– Одустати од сталних уступака и не потписивати споразум на штету своје земље. Сигурно неће бомбардовати. Ситуацију треба замрзнути.

– Коначно не треба заборављати на Србе на Косову, деловати против својих националних интереса, жртвовати територију када је циљ ступања у ЕУ померен на неодређени рок.

А сада очигледно. Српско „не“ Европи веома личи на европско „да“ о пријему Србије у ЕУ: све је недоречено, избегава се директан одговор и постављају три тачке тамо где треба да стоји тачка.

Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *