Jelena Guskova: Srpsko „ne“ Evropi liči na evropsko „da“ Srbiji

Osma runda pregovora 4. aprila ničim nije završena. Srbi se nisu odlučili da daju saglasnost na potpisivanje Sporazuma koji bi faktički priznao nezavisnost Kosova. Juče su Srbi naveli tri pitanja koja će biti njihova „crvena linija“: nepriznavanje nezavisnosti Kosova, predaja vlastitik ovlašćenja Zjednice srpskih opština nesporedno opštinama i odustvo kosovske vojske i policije u srpskim opštinama.

Aleksandar Vučić koji je tog dana prisustvovao pregovorima ušao je u verbalni okršaj sa Hašimom Tačijem koji se nervirao i pokušao da nauči Srbe pameti: Srbi tobože ne prihvataju realnost. Vučić je odgovorio oštro da Tači nema pravo nikome da drži predavanja, zato što nije zaslužio takvo pravo. Srpska delegacija nije rekla „ne“, ali je tražila vreme za usaglašavanje stavova. Može se pretpostaviti da u redovima pregovarača ili je došlo do raskola ili su se pojavila razmimoilaženja u pogledima, što je omelo da se još 4. aprila pristane na sve uslove. U medijima se pojavila informacija da je prvi zamenik premijer Aleksandar Vučić za vreme pregovora pripretio ostavkom. Tačnog odgovora na pitanje zašto je on to učiio nije bilo, ali novinari su pretpostavili da je moguće zato što je Dačić bio spreman sve da potpiše, a Vučić sa tim nije bio saglasan. Zaista, uslovi koje obećavaju Albanci da pruže Srbima ne štite srpsko stanovništvo u pokrajini, jer neće moći da se otvaraju škole, univerzitet, bolnice, da ne govorimo o srpskoj policiji.

Gospođa Ešton je bila razočarana: ona je očekivala da će tog dana sve biti završeno. Srbima je dozvolila da u roku od nekoliko dana nađu formu priznanja nezavisnosti pokrajine. Bilo je očigledno da su uslovi predloženog sporazuma između Prištine i Beograda ponižavajući za Srbiju, ali perspektiva dobijanja dana za početak pregovora sa EU postala je ikona od koje je teško odustati kao što je teško izdati religiju. Zato je stav Dačića određen. Srbija ne može da prihvati predlog Brisela, ali ne može ni da ga odbije, pošto neće dobiti datum za početak pregovora o stupanju u EU.

Naredni dani u Beogradu su bili ispunjeni dramatizmom donošenja konačne odluke, što se očekivalo 9. aprila. Odmah sa aerodroma u Predsedništvu Srbije sastajali su se predsednik, premijer, njegov prvi zamenik, niz ministara. Vučić je izjavio da se Srbija nalazi između čekića i nakovnja i skoro je nemoguće naći rešenje. Zatim su se konsultacije na vrhu nastavile, održana su i savetovanja sa rukovodiocima poslaničkih grupa. Vladajuća Napredna stranka je razamtrala pitanje Kosova 8. aprila na sednici Predsedništva stranke. Aleksandar Vučić se mučio, određujući svoj stav, on čak nije otišao na zasedanje vlade, pošto mu je bila potrebna samoća da osmisli situaciju i donese ispravnu odluku.

Hašim Tači nije sumnjao da će Srbi prihvatiti sve uslove bez ikakvih ustupaka sa albanske strane, podvlačeći da srpske opštine na Kosovu ni za šta neće imati svoju autonomiju.

Odlučujući je bio stav Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske. On se negativno izrazio u Sporazumu, gde na kompromis ide samo jedna strana. Njegov stav je da sporazum treba odbaciti, Dodik je u Beogradu razmatrao situaciju sa predsednikom Tomislavom Nikolićem. Nikolić se saglasio da predlozi Brisela liče na ultimatum.

Pritisak na one koji donose odluku je poticao od strane Zapada i iznutra od partirota. Na primer, zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD Filip Riker je pozvao vlasti Srbije da usvoje predlog Brisela o normalizaciji odnosa sa Kosovom i nastave razgovor. U Srbiji su već održani mitinzi protiv prihvatanja ultimatuma Brisela, a u Nišu su postvljeni plakati na kojima su Vučić i Nikolić nazvani izdajnicima.

Tražeći podršku, Dačić je odleteo u Pariz 6. aprila, tražio od Francuske da razgovara sa SAD i EU kako ne bi pritiskali Srbiju.

Odgovor vlade držan je u tajnosti do 8. aprila. Na kraju je doneta odluka je bila dvosmislena: ne potpisivati sporazum u ponuđenom vidu, ali nastaviti pregovore, čak i sa Prištinom bez Brisela. U Srbiji u medijima se stavljao akcenat na prvi deo odluke, pisalo se o odlučnom „ne“ Albancima i Briselu.

9-11. aprila održana je poseta Dačića Moskvi, gde su se vodili pregovori sa Vladimirom Putinom i Dmitrijom Medvedevom po pitanjima saradnje u ekonomskoj, vojnoj i drugim sferama. Važno je bilo i pitanje Kosova. Rusija je obećala da će podržati svaku odluku Beograda.

Brisel je naravno stav Srbije ispoštovao, pregovori su nastavljeni pod uslovom da treba da se završe potpisivanjem Sporazuma o normalizacii odnosa. 17. aprila u Briselu je održana neplanirana 9. runda pregovora, koja je trajala 12 sati. Ešton, a posle nje i Dačić, uvereni su da će za nekoliko dana Sporazum biti potpisan, pošto su stavovi maksimalno približeni. Ipak Tači, pošuštajući po pitanju severnih opština, tražio je od Dačića da ne blokira priustvo Kosova u međunarodnim organizacijama. Detalji razgovora za sada nisu poznati, ali Tači je vrlo zadovoljan rezultatima, pošto po njegovom mišljenju za Kosovo se otvara perspektiva da postane punopravni član međunarodnih organizacija, pri tome drago mu je što ni jedan predlog Srba u tekst sporazuma nije ušao.

Ovih dana u Moskvu je dolazila delegacija Skupštine Republike Srbije. Na sastancima u Komitetu za međunarodne poslove Državne dume delegati dva pralemnta su razmatrali pitanje Kosova i bilateralnih odnosa. Na razmatranje su bili pozvani i eksperti, naučnici. Jednodušni stav članova Dume i eksperata po svemu sudeći začudio je goste iz Srbije. Takvu kritiku na račun EU oni odavno nisu čuli. a predlozi o proširenju saradnje ticali su se raznih sfera: medija, nevladinih organizacija, ekonomije, svih nivoa struktura vlasti. Pri tome podvlačeno je da je ekonomska nezavisnost ključ za politički razvoj.

Istupajući po pitanju stava Beograda o Kosovu mi smo isticali da je srpsko rukovodstvo zašlo u ćorsokak. Ono ne može da izabere između EU i Kosova, pokušava da manevriše: i Kosovo da sačuva i da stupi u EU. Po našem mišljenju, kako bi se shvatilo da li vredi manevrisati i kako, treba proračunavati korake oponenata, posledice svojih dejstava za sebe, za zemlju, za narod danas i za buduće generacije sutra.

Prhvatajući odluku, treba uzimati u obzir sledeće faktore:

1. Odnos međunarodnih organizacija prema Srbiji. Tokom 22 godine ustupci su zahtevani samo od Srbije i Srba. Sistem ustupaka Beograda već ima svoju istoriju. Srbe su primoravali da reaguju na predaju pozicija kao na normalnu „demokratsku“ delatnost. Čime su primoravali? razradom mera pritiska prilikompregovora u BiH, ultimatumima, sankcijama, bombardovanjem i slično. I što su više Srbi pružali otpor, to je žešći postajao pritisak. Tako 1999. godine Beograd pod bombama koje su padale na glave popustio jeu vemu, NATO ni za pedalj.

2. Ciljevi koje imaju SAD i NATO (Evropa se sa svim slaže) u Srbiji. Analiza balkanskog procesa tokom 20 godian omogućava da se takvi ciljevi odrede: umanjiti teritoriju Srbije u oreol gde žive Srbi, uvesti NATO na teritoriju Srbije, udaljiti Srbiju od Rusije, ne dopustiti jedinstvo Slovena i pravoslavnih. Na današnji dan ovi zadaci su skoro ispunjeni.

3. Ciljevi pregovaračkog procesa na Kosovu. Odgovor na ovo pitanje je jednoznačno: potvrditi nezavisnost Kosova uz pristanak Beograda.

4. Da li će SAd ostati na tome ako Srbija prizna nezavisnost Kosova? Istraživanja uzročno-posledičnih veza bolnih balkanskih tačaka i amplitude njihovih pojava pokazuju da Srbija treba da očekuje krizu u Vojvodini, koa i oružane ispade na Jugu Srbije i u Sandžaku. Ove teritorije će takođe težiti odvajanju od Srbije.

5. Pod kojim pokroviteljstvom je Srbiji povoljnije da vodi pregovore: UN ili EU? Pregovarački proces između Prištine i Beograda je pokazao da je SB zbog stava Rusije postao prepreka u realizaciji Ahtisarijevog plana za Kosovo (čitaj: dostizanja nezavisnosti), zato je promenjen format pokroviteljstva pregovaračkog procesa. Poslednjih 9 rundi proteklo je uz posredništvo EU i Ketrin Ešton.

6. Da li Srbija ima saveznike? Osim Rusije drugih varijanti nema. Ima istina zemalja koje ne priznaju Kosovo, postoji Kina koja podržava Rusiju u SB UN. Od 2007. godine Rusija u SB blokira nezavisnot Kosova. Rukovodstvo Srbije, vodeći pregovore uz posredništvo EU, ne može da realizuje mogućnosti Rusije u SB.

7. Da li će Srbiju primiti u EU u dolgednoj budućnosti? U to sumnjaju svi eksperti. Srbiju su uništili ne zato da bi j ebrzo primili u EU. Ovaj proces će odugovlačiti dok Beograd ne ispuni čitav niz dodatnih uslova. Primer Bugarske pokazuje da je od potpisivanja sporazuma o namerama do članstva poršlo 14 godina.

Šta bi bilo dobro da se učini?

– Srpovesti analizu nacionalnih interesa, perspektivnih bolnih tačaka, mogućih budućih uslova/ultimatuma Srbiji.

– Prilikom pregovora oslanjati se na rezoluciju 1244 kao dokument koji se ne sme promeniti, ne sme zaobići, ne sme ignorisati.

– Ne pristajati na realizaciju Ahtisarijevog plana, pošto on nije legitiman, a uprao njega sada nameću Srbiji kao osnove Sporazuma.

– Vratiti pregovarački proces u okvire UN, zahtevati prisustvo predstavnika Rusije na pregovorima.

– Usloviti nastavak pregovora ustupcima od strane Prištine.

– Ne žuriti sa donošenjem odluka.

– Odustati od stalnih ustupaka i ne potpisivati sporazum na štetu svoje zemlje. Sigurno neće bombardovati. Situaciju treba zamrznuti.

– Konačno ne treba zaboravljati na Srbe na Kosovu, delovati protiv svojih nacionalnih interesa, žrtvovati teritoriju kada je cilj stupanja u EU pomeren na neodređeni rok.

A sada očigledno. Srpsko „ne“ Evropi veoma liči na evropsko „da“ o prijemu Srbije u EU: sve je nedorečeno, izbegava se direktan odgovor i postavljaju tri tačke tamo gde treba da stoji tačka.

Glas Rusije