Почетна / Интервју / Александар Вулин: Дао сам реч

Александар Вулин: Дао сам реч

Упитник РТС 23. апр 2013.

Ја се нисам плашио ДОС-ових затвора, нисам се плашио  кад су ме тукли и хапсили, нисам се плашио ни Тачијеве полиције, а сад  се плашим када ово морам да кажем и на неки начин признам нешто једном човеку који је бољи човек од мене, и то ми је сигурно данас доказао да је бољи човек од мене, а ја му нисам вратио најбољом мером.

Александар Вучић је данас изјавио као што знате, да је скоро сигуран да ћу ја бити део тима који ће водити ову земљу. ја му данас нисам рекао ни да ни не. Зато сам вечерас у вашој емисији, и зато ћу морати да га на неки начин разочарам, јер ћу рећи НЕ.

Ја данас пред вама пред Србијом, а сутра пред Владом републике Србије и првенствено пред Александром Вучићем као шефом моје коалиције, а затим и пред председником Владе који је мој законски шеф морам да поднесем оставку на место директора Канцеларије за Косово и Метохију.

Ви сада практично најављујете оставку…?

Не, ја сам сада дао оставку, а писмено … она ће стићи сутра. Мање је важно писмо, важније је оно што сам ја рекао, важније је оно што мислим и осећам.

Због чега сте се одлучили на такав корак?

Ја сам у Бриселу био против овог споразума, и не само што сам био против овог споразума и што сматрам да је логично и нормално да поднесете консекбенце за своје политичке ставове, није логично да се чврсто залажете за нешто и после тога ако то не прође, ви кажете: па добро, није прошло.

Моје оставка, суштински, се доноси из два разлога.  Један, што на овај начин желим да подвучем колико је важно да пођемо овим путем који сам предложио и мојим коалиционим партнерима из СНС , то је референдум, да бисмо постигли јединство српског народа, да понудимо Србији право да каже. Да нас похвали или да нас изгрди. Да понудимо Србији могућност да изађе на референдум и да нам каже да хоћемо да на јасно постављена питања добијемо јасан одговор. И то не референдум у којем ћемо се крити иза народа, као на неким ранијим. Не, свако од нас је већ унапред рекао шта мисли, шта осећа, а на нацији је само да се определи. И друга ствар, мени најважнија, ја сам дао реч. Ја сам дао реч Србима са Косова и Метохије за које сам до овог часа био непосредно одговоран, да ће споразум бити другачији. И да ћу успети да направим нешто што је можда немогуће. Да ће бити што бити не може, а ја сам дао реч. Ја ту реч не могу да повучем назад. Да бих је повукао и сачувао своју част свој образ, ја морам да урадим ово што сам вечерас урадио. Да би ми они вратили моју реч, и право да се поново  њом користим. Жао ми је што више нећемо бити заједно, жао ми је што се нећемо борити за исту ствар, бар не на исти начин, али ово је био једини начин.

Ја сам мислио, мислим и сада да је требало сачекати септембар месец . Знам да ће пола Србије подићи обрву и рећи опет чекати, докле чекати? Јесте, у праву су. Све власти пре нас су чекале

12 година, 13 година, стално је нешто било али ја сам врло јасно орочио. Мислим да је требало преговарати, али зашто кажем требало је чекати? Зато што у септембру долазе избори које спроводе привремене институције у Приштини. На тим изборима, и нека ово буде јеретичка мисао са моје стране, и нека буде и мени крст, што говорим нешто што и није у потпуности у складу са Уставом републике Србије, Срби би по први пут изашли потпуно организовани, јединствени, и потпуно подржани од стране своје државе на парламентарним изборим тога, што се зове Косово. Имали би 20 до 23 посланика, и без њих, и по њиховом закону, и по фактичкој бројности нико више не би могао да формира власт. Је ли Тачи или Харадинај… Ако су Срби ту, али прави Срби, Срби који слушају своју матицу, Срби који воде рачуна о својој нацији, а не постају већи браниоци Тачијеве владе од самог Тачија, ти Срби би одлучивали у септембру месецу о томе са ким ће Србија преговарати, а самим тим и како ће преговарати. То је био мој план. Мислим да смо морали да сачекамо до септембра, на жалост нисмо. Бољи и паметнији од мене су одлучили.

Сада, кадфа је већ одлучено, да ли мислите да су Срби на Космету и Србија, нешто добили овим споразумом?

Није то спорно. Поготово у односу на преговарачки период пре него што је дошао Александар Вучић, ми смо добили много. Заиста јесмо, добили смо регионалног командантаполиције , добили смо право да се север осећа посебним ,да је то ипак један посебан регион што наравно не значи да треба заборавити југ. И будући преговарачи, молим вас немојте заборавити југ ни једног јединог секунда.  Разлог и начин да север уопште размишља о заједнкици српских општина и да прихвати резолуцију коју је скупштина републике Србије донела у којој се дефинише заједница српских општина, јесте југ! Јесте, што је то начин да повежемо Србе северно и јужно. Да их ставимо у један државно – правни субјективитет, да пружимо руку према њима, ти људи су годинама тамо остављени потпуно сами, заборављени од своје државе и од своје браће. То је био начин, зато преговарачи немојти ни случајно заборавити на њих. Водите рачуна о њима и о Горанцима. Никако заборавити Горанце. Горанци нису Срби, али су изабрали да буду са Србима у тешким и претешким временима. Они морају да буду део заједнице српских општина. Ја се надам да ће се још нека овлашћења изборити за заједницу српских општина. Дакле неспорно је да је у том тренутку то највише што се могло. Ја само кажем, да бих одбио још једном. Док не дође ово време.

Знате, онај ко Александра Вучића због овог споразума назове издајником, на телевизији сам, морам да бирам речи, је будала. Да нисам на телевизији рекао бих нешто горе.  Он можда воли Србију више од мене, уосталом, идеолошки ја сам левичар, он националиста, али ми се разликујемо само око овога. И надам се да никоме не пада на памет да мисли да тражим друге политичке савезнике. Ови који проклињу и набијају децу на колац, и шаљу претеће поруке, разбијају људима главе… они нису моји савезници, и никад неће бити моји савезници. Ја овим изласком из Владе не постајем део њих. И немој нико да ме замени, за тако нешто, као што немој нико да помисли да бих био са онима који као Демократска странка који кажу нека влада призна да је признала Косово и ми ћемо признати овај план. Па шта? Ви ћете признати Косово, ако ми кажемо да смо признали Косово? Да будем део тога? Не! Ја немам никаквог спора са својом коалицијом. Осим око Косова, око тога се разликујемо и рекао сам како се разликујемо. И рекао сам шта смо добили и шта смо изгубили. Тешко ми је да ми преко уста пређе Косовски закон. Тешко. Не знам како ћу убедити, не знам како бих убедио Србе да им се суди по косовском закону, не знам. Макар то радиле судије Срби. И то је напредак. Биће судије Срби па ћемо бар  веровати човеку, али знате, ту сад имате ту стратегију, међутим, Брисел нема стратегију.  Ви дођете, ви знате шта хоћете да урадите, ви знате како ћете да урадите , а онда се тамо појавите, они дођу и кажу сада разговарамо о сасвим трећој теми.  Нас уопште не занима то о чему ви причате. Или се у папиру на коме ви више не можете да интервенишете појави тема о којој ништа нисте говорили. Али једна од мојих примедби је: ако смо решавали полицију, не можемо да решимо полицију ако не разрадимо сва питања, али апсолутно сва питања. То значи, од баналности типа ко ће платити евентуалне судске пресуде ако неко ко је запослен у српској полицији сада буде отпуштен из те полиције, ко ће платити судску пресуду за његово неправедно отпуштање? У Стразбуру, ако неко рецимо неће да ради у КПС ко може да га натера? Ко ће платити његову отпремнину? Ја сам питао наше европске партнере. Сви су рекли: ма то су детаљи. Али то су детаљи од којих зависи живот. Ако ја тог човека распоредим у Краљево, или у Крушевац , ко ми гарантује да сутра његова жена и дете неће поћи за њим? А то ће онда бити дугорочни план етничког чишћења. Зато да не би отишао ни један полицајац, да не би отишао ни један чиновник државе Србије, морали смо прво, или морамо, још увек имамо прилику за то, морамо прво обезбедити читаву целину споразума. О сваком детаљу, и за правосуђе и за полицију, за здравство, за школство, за све што чини живот. Тек онда. Јер ако попустиш на правосуђу, па дпбићеш нешто на просвети, ако попустиш на просвети, па добићеш нешто на здравству. Овако, бојим се, ако би смо пристали на политику малих корака, нећемо знати где корачамо заправо , а они који су нас увели у све ово и те како знају куда нас усмеравају.

Када говорите о том процесу за који се процењује да ће бити дуг, шта је оно што се мења у свакодневном животу Срба на Космету?

Што се тиче представника међународне заједнице, тај процес не сме да буде дуг. Они би да буде јако кратак. Они би да се то уклопи до 28. јуна. То није могуће. Свако ко добро жели и Србима и Албанцима, зна да то није могуће.  Јер у то брзини ће се направити гомила неправди, а свака неправда која се буде направила у овом и у оваквом споразуму, вратиће се.  Зато што неће бити трајног и одрживог решења. Као што неће бити трајног и праведног мира. Приморавање Србије да јури за временским одредницама, је лоше и контрапродуктивно. Да су нам оставили простор да се договримо, договорили би смо се квалитетније и боље. Тако да и ово што видим да је предложено за имплементацију , одмах да вам кажем, није могуће.  Говорим сада потпуно непристрасно, није моја одговорност и нико ме више ништа неће питати о томе, али није могуће. Није могуће доћи код Срба на север Косова и Метохије, па ни на југ, и рећи: ваш живот од сада почиње од нуле. Имате три дана да се спремите. То је олуја, а нећемо олују.

О ком делу споразума говорите да је немогуће применити?

Ево, нека сви Срби прихвате да пређу у КПС. Добро, имамо регионалног српског команданта, имамо командире у свим јединицама , то нам је некако најприхватљивије. Срби ће чувати Србе. Срби ће чувати регион који се зове север Косова и Метохије, биће безбедније можда, имаће више поверења у људе. Али како то сада урадити? Прво, за колико људи има места? Ко је тај који ће одредити, ја бих на томе свакако инсистирао, а и инсистирао сам у ранијим бриселским рундама, ко је тај који ће рећи, ко може да запосли , ко може да отпусти, ко може да унапреди? Знате, у полицији стално имају неке награде, 10 посто за ово, 10 посто за оно, ко ће одређивати ту награду? Докле се протеже одређена јурисдикција. Да ли може неки будући командант да без сагласности српске заједнице донесе одлуку о новој систематизацији?  Како мислите да се то усагласи до 28. јуна? Како? И да је то једина ствар. А шта ћемо са правосуђем, шта ћемо са школством? По чијим програмима? По српским? Па шта него по српским! Нећемо ваљда децу учити да је Милош Обилић био терориста? Значи, ми ћемо морати да пишемо те програме. То значи, од првог септембра, у најмању руку. Па не можете деци сад рећи, ево нови уџбеници. Ево нови дневници. Учитељи отиђите у неку нову школу. Не може.

А по којим програмима су до сада радили?

Радили су по програмима републике Србије тамо где Србија финансира. И то мора да се настави. Имамо рецимо пример здравства. У нашим здравственим институцијама користе се лекови који су регистровани од стране надлежних завода из републике Србије. Представници Приштине инсистирају да на административним прелазима могу да прелазе само лекови који имају лиценцу на простору Косова. То није могуће. 40 посто лекова нема такву лиценцу. Шта ћемо сад? Да укинемо те лекове? Па нећемо! Дакле, процес имплементације, сутра да се договори, није могућ у тако кратком периоду.

Да ли мислите да су управо то разлози због којих је заједница српских општина, односно управо проглашена Скупштина аутономне покрајине одбацила овакав споразум?

Није још проглашена. Када то Срби буду урадили и ако то буду урадили онда ћемо видети какви су стварни обриси и на шта се то заиста односи. Онолико колико ја познајем Србе на Косову и Метохији они ће учинити све да буду део своје државе и да иду уз политику своје државе. Ја им саветујем да то и раде. Имају људе којима могу да верују, имају руководство којем треба да верују. Наравно, њихови животи су њихови животи. И то ће свако разумети. Свако разуме њихов страх, зебње, збуњеност… Ја делим тај страх, зебњу и збуњеност, а ја не живим тамо. Али, наравно да делим то са њима. Наравно да имам разумевање за њих. Наравно да молим и државно руководство , оне који ће се после мене бавити свим овим стварима да имају разумевања за њих. Потребно је. Без тог разумевања неће бити ничега.

Референдум. Потребан нам је референдум. Слушам неке политичке партије, чак из владајуће коалиције који кажу: немамо времена за референдум. Имате! 12 година сте на власти , многи од вас, ова партија конкретно, од почетка је на власти . Имала је све време овог света да реши косовски проблем. Није га решила. Нека сачека 15 дана, колико нам треба да решимо референдум, нека сачека месец дана, због историје.  Док није дошао Александар Вучић у наш преговарачки тим, ово се није преломило, на крају се преломило. Он је на себе преузео апсолутно највећу одговорност.   Због њега, зато што знам колико воли Србију и зато што знам колико му све ово тешко пада , ево ја га сада молим јавно, пошто не знам када ћемо се поново видети, и не знам да ли ће имати стрпљења  да ме поново слуша. Моје тираде које су у Бриселу трајале сатима када сам га давио да уради ово или оно,  па ево сад користим ову прилику ако ме слуша, да идемо на референдум.

Зато што ће се све ово заборавити једног  дана. Само ће се памтити да ли је цела Србија рекла ДА или је цела Србија рекла НЕ.

Када спомињете референдум и Александар Вучић је споменуо референдум, дакле та могућност остаје отворена и он је добио овлашћење за то. Да ли мислите да би то било добро за Србе?

Апсолутно. Зато што сваком дому који нас сада гледа има бар по један члан који се слаже самном и бар по један члан који се не слаже самном. Референдум би био пут да већ једном то слагање и неслагање оставимо за собом. Да изађемо, кажемо шта имамо, а онда уједињени, уједињенији него икада пре, кренемо да радимо у складу са оним што је народ рекао. Како год да је рекао. Свако од нас ће рећи пре референдума шта мисли, а људи нека се определе. То је једини пут. Не буде ли тако, 800 година причамо о Косовској битци, 800 година ћемо причати да нисмо расписали референдум, а да јесмо, било би овако или онако, пустите. Питајте Србију. Нећемо да се кријемо иза Србије, желимо да је питамо.

То је захтев и косовских Срба. Да ли мислите да би могло доћи до договора, будући да долазе на састанак са државним врхом.

Јесте, они ће доћи. Државни врх је иницирао тај састанак, они су се радо одазвали том састанку и можда баш то буде дан када ће се договорити. Али, сигуран да ће се Срби са Косова и Метохије до последњег атома снаге све радити да би остали уз своју државу. Да би били у својој држави. На било који начин. И опет, њима кажем , имате с ким да разговарате. И разговарајте, важно је.

У будућности уколико се Срби са Косова определе за тај, како је рекао један од њихових лидера, „трећи пут“  и успоставе скупштину аутономне покрајине и на сасвим другачији начин се организују,  како би тај трећи пут могао да изгледа, и да ли као одговоран човек бринете о томе?

Како да не бринем? Ја бринем због свега. Због што би могло да доведе Србе на КиМ у опасност. И оне на југу који су у тежој позицији , незаштићенији, раштркани, разбијени по енклавама. То је нешто о чему треба водити рачуна у формирању евентуалне заједнице српских општина. Немојте да дозволите да Обилић  и Вучитрн који нису по том њиховом плану заједнице општина, да не буду општине.  Има преко 5 хилјада Срба тамо. Не смемо ни случајно да дозволимо да они испадну из тога. Морамо да мислимо на милион тих малих ситних ствари које чине живот. Да, био бихј забринут да се то деси, био бих уплашен како ће реаговати , да ли ће Приштина посегнути за силом. Умемо ми да се јуначимо. Али нико не жели да види нечије дете ни на барикадама ни на тенковима.  А Приштина је доказала да је спремна на силу. Довољно је да КФОР , не да реагује, него да не реагује, само да стоји са стране и да се прави да се неће нешто десити. Храбри су људи на КиМ. Борбени су , чврсти су. Издржали су 17. март. Издржали су погром, последњи погром у Европи, издржали су све ове несретне године, издржаће они.  Али био бих јако забринут.

Али ствар није у томе да се нешто издржи, него да се живи боље. Да се избегне тај лош сценарио.

Није лако рећи ни шта је то бољи живот. Није то лако. Када питате Србе на КиМ да ли хоће већу плату или  да немају косовске законе, јел знате шта ће изабрати? Мању плату. Пет пута мању плату. И то дође негде релативно. Наравно и они су део државе Србије, део су свих ових седам или осам милиона колико нас је овде остало па ћемо делити заједничку судбину и зато је овај састанак државног руководства са представницима КиМ пресудан.  Можда ће се ту рећи неке тешке, важне ствари . Па ће из тога произаћи неки закључци. Тако је било у Бриселу и ту су вођене тешке и мучне расправе па је изашло нешто.

И Вучић и Дачић су говорили о скоро понижавајућим ситуацијама о драматичним моментима у Бриселу . Какав је ваш утисак?

Ја сам стално имао осећај да играмо у партији покера са означеним картама,  само ми не знамо како су означене.  И онда сви знају шта ми имамо у рукама, а шта немамо. Али, можда једна од ствари коју ћу памтити, јесте тај њихов покушај, рецимо, да поделе наш тим.

 

Чули смо да је у прошлој рудни делегација била дубоко подељена, да је пет људи гласало за прихватање споразума. На којој страни је био Александар Вучић?

Против. Иначе бисмо прихватили. То што смо прихватили је у односу на оно што смо одбили – огромна разлика. Страшна. Потпуно нема везе једно са другим. Али, једноставно: није довољно добро. Мислим да смо могли да урадимо и корак даље.

 

Сада је на реду имплементација и говори се да се од Србије очекује да у томе учествује. Шта то представља?

Није спорно да се то очекује од Србије, само, ја не знам како! Србија нема оружане ефективе на Косову и Метохији. Србија нема извршну власт на Косову и Метохији. Своју оружану силу је Србија повукла након бомбардовања, а од нас се очекује да у потпуности одговарамо за сваки корак у имплементацији на КиМ. То једноставно није могуће и у најмању руку није поштено.

У најмању руку то следује као неки будући услов и неки будући разлог да нам кажу: нисте имплементирали.

Шта можемо да урадимо друго?

Знате, једино што држава Србија ради на Косову и у чему је врло важна јесте да обезбеђује личне дохотке. Да их укинемо? Па нећемо! Не можемо да оставимо ону сиротињу без хлеба. Не можемо! Нико то не би урадио! То је једини начин.

Али, то поручују људи из државног врха: да ће образовање, здравство, дакле, ти сегменти важни за свакодневни живот Срба и даље остати у ингеренцији и да неће бити отпуштања…

Тако је. Не сме ниједно радно место да се затвори!

Ту нема спора? Па кад је тако, чиме ћемо да имплементирамо?

Државни врх мора да разговара озбиљно са представницима Срба са КиМ и да са њима нађе најприхватљивије модусе и за једну и за другу страну.

Али, обраћам се међународној заједници: водите рачуна о томе да држава Србија нема ни војску ни полицију на КиМ. А кад то немате – онда нисте у стању да спроведете оно што се зове монополом физичке силе. То значи: водите рачуна о ономе што људи на КиМ осећају, како живе. Немојте да робујете датумима, немојте да их малтретирате.

Није лепо ни што нам се тај чувени датум даје или не даје на Видовдан!

Кад смо први пут чули то, рекли смо Филеу: је л` може 27, или 29? Било кад, само немојте на Видовдан. Водите бар толико рачуна о нама. То је као кад бисмо ми вас позвали да дођете на неку седницу, а католички је Божић. То би било непристојно са наше стране, забога, знамо шта је ваш празник и шта се ради на тај дан.

 

Штефан Филе

Није лепо што то раде на Видовдан, могли су неки други дан!

Али, немојте да робујете датумима. Ако хоћете да се нешто уради – нека се то уради зато што то људи желе, зато што људи осећају да то треба да се уради. Немојте притискати Србију, немојте силовати Србе на КиМ да ураде нешто што не желе!

Неће моћи! Превише је! Претешко је!

Сада кад сте споменули и евентуалну употребу силе и безбедност Срба на КиМ: да ли је и та гаранција да НАТО, као што Вучић каже, да ту неће крочити албанска чизма и будућа војска Косова…

То је сада од огромне важности и то је баш нешто што је ушло у наш разговор кад се Вучић појавио у нашем преговарачком тиму и на чему је тврдоглаво инсистирао. А у почетку су они одбили саму идеју и рекли су: која је то држава на свету – иако ми не признајемо ту државу, али ајде, то им је пало на памет – кад њена војска не може да се креће где хоће? Вучић је баш рекао: па Кореја, држава коју сте ви направили и где војска не може да се креће где год хоће. И, ућутали су и добро је да су ућутали.

То је велика гаранција и то је јако важно. На период од 10 година неће моћи да улазе представници тих оружаних формација, како год се они звали.

Јесте: то је велика и важна гаранција.

Е, сад кад је реч о учешћу Србије у примени споразума: да ли мислите да ће доћи до промене закона, до промене Устава? Да ли се и то подразумева?

Па, мора, по мом мишљењу, да се прво спроведе расправа у парламенту, будући да је ово мање од Резолуције.

Дакле: треба да се парламент упозна са овим што јесте мање од Резолуције – да видимо шта смо урадили и шта смо направили.

Знате, ово су тешка времена и тешке одлуке. Не може свако ни да их донесе. Ја не бих могао да их донесем. Ја немам Вучићеву храброст! Ја не бих ово могао да урадим! За мене би ово било превише.

Он је преломио и носи то са собом!

А на прошлом Видовдану – то мало људио зна, сећате се Росу је тукла наше људе који су били на Видовдану, скидала оне мајице, било је тешко, било је брутално. Знате ли ко се тукао са њима, осим мене, што је скоро нормално? Вучићев син, имао је 14 година. Данило. Ја сам га водио.

 

Преломити то са таквом породичном историјом – то је велика храброст! Ја му на томе честитам.

Али, то и даље не значи да ја могу да носим овај и овакав споразум Србима на Косову и Метохији. Претешко је за мене.

Кад је реч о позицији Србије, пошто је јуче добила препоруку Европске комисије за приступање ЕУ, да ли је њена позиција сада оснажена, па чак и када је о Косову реч?

Ако би људи из ЕУ били елементарно поштени: наша позиција не да би била ојачана, него зацементирана за вјек вјекова. Она је снажнија од неких чланица ЕУ, јер то колико се Србија жртвовала и шта је све урадила да би дошла до близу ЕУ – то је нешто што би се морало више него ценити, што би се морало ценити толико да се већ неки конкретни кораци бољег и другачијег и праведнијег живота виде.

Ја се бојим да и сада у ЕУ постоје неке земље које ће инсистирати на новим условима.

Они кажу: нема нових услова, али се сете: видећемо како се спроводи имплементација.

Знате шта то значи: да, рецимо, приштинска страна може да се устврдоглави око нечега и да не дозволи да се то дешава. Ево, сви се ми договорили и рекли како смо рекли, а Приштина каже: не може да буде финансирање осим кроз народну банку Косова. Ми кажемо: не долази у обзир, па ми не признајемо Косово. Око тога је био спор и поводом ИБМ. Нисмо признали и на крају су морали то да прихвате, али још нису у стању да промене закон да се новац који се прикупи на административним прелазима уплаћује у Комерцијалну банку, а одатле у Фонд којим ће управљати, између осталог, и Србија.

То смо успели да урадимо у случају ИБМ. Видећемо да ли ћемо успети и сад. Ја сам сигуран да хоћемо…

И сад, рецимо, Приштина каже: ми смо суверена земља, нас су признали ови или они…

И, шта?

Рећи ће: није остварен процес имплементације, Србија је крива.

Зашто је крива? Што није попустила?

Знате, ми смо умели да одлазимо у Брисел као у Дејтон. Са идејом да правимо једну заједницу српских општина која, како Ештон воли да каже, „има зубе“.

 

А они су нас често чекали као да смо у Ердуту. Као да долазимо да потпишемо капитулацију, односно мирну реинтеграцију Славоније.

То је то суштинско неразумевање које се у Бриселу стално дешавало.

Они су увек полазили од претпоставке да смо ми земља која је изгубила рат а неким чудом успела да избегне казну за губитак рата свих ових година.

Има оних који процењују да – није било Дејтона не би било ни  Републике Српске. Да ли сте и ви евентуално размишљали на такав начин кад је о овом споразуму реч?

Свакако, свакако. Само што мислим да овом споразуму треба још нешто да би било тако.

Потребно је још много тога. Ми ћемо, истина, имати председника, скупштину и имаћемо савет или веће и значај њихов ће зависити од њихове снаге, харизме. Од њихове вредноће. Али, неће зависти од њихове институционалне снаге, јер они нису институционално моћни.

А ја бих волео да имамо институционално моћне органе, па нека их воде људи који нису можда бог-зна-како харизматични, или неће имати такву политичку генијалност, али ће имати систем који ће их водити.

Нажалост, опет кажем, у позицији смо у каквој јесмо. Ово је небо у односу на ону таму и ону земљу коју су нам нудили. Али, то небо још увек није довољно плаво. Једноставно није.

У неким вашим размишљањима звучите углавном фаталистички с обзиром да овај споразум не значи прејудицирање статуса, или мислите другачије?

Није то сада ствар прејудицирања статуса. Колико Срба толико и Србије.

Задржимо ли ми Србе на КиМ и успемо ли да урадимо ову ствар за коју сам се ја надао да ћемо успети: тај септембар.

Септембар у коме ће Срби постати прави Срби – не Срби који ће бити блиски Тачију, који ће бити блиски Харадинају, него који ће бити блиски Србији и Србима.

Успемо ли то, ми смо већ чудо направили. Ми смо већ пуно шта изменили.

 

Али, замислите колико би наша преговарачка позиција била другачија да – замислите – у парламенту седе 23 права представника Срба са КиМ!

У приштинском парламенту кад изађете и кажете „Косово и Метохија” одузму вам реч и казне вас нешто! Е замислите у септембру, да смо дочекали септембар, у коме 23 посланика српска излазе и сваки од њих каже: ја, као посланик са Косова и Метохије…

А јесте ли предлагали такав сценарио?

Па, јесам али је процена била да економски и политички не можемо да добијемо ни у септембру боље и да ће нам у септембру – без обзира шта се буде дешавало – дати само још горе услове.

И, то је ствар која је преломљена, коју су пресудили бољи и праведнији од мене.

Међутим, када је реч о споразуму, чујемо поруке из Владе да је он само бај-пас до коначног трешења и да је и ово само епизода. Шта још Србија може да уради?

Србија прво мора да ојача Србе на КиМ. Мора да постигне, ако смо већ говорили о историјском споразуму са Приштином, хајде да почнемо да говоримо о историјском споразуму унутар Срба.

Први корак нека буде референдум. Други корак нека буде прихватање резултата тог референдума и живот у складу резултатима. А из њега нека изађе све остало.

Знате, Вучић је у ових пар месеци израстао у неспорног вођу Срба по свим показатељима: од популарности, бројности, посла… по чему год хоћете.

То је начин и то је прилика да кроз референдум и оно што га чека после референдума управо то и докаже и да потврди ту вредност.

Дакле, два корака: јединство око референдума и историјски споразум Срба са Србима.

Да ли је могуће да ће се, кад је реч о коначном решењу, права битка ипак водити у УН и од чега то зависи?

Мој велики страх је да ће уследити талас признања. Многе су земље једва чекају да се ми нешто договоримо да би себи опрале савест. Не зато што су принципијелне или што смо ми нешто погрешили, него само чекају: хајде да учинимо услугу неким моћним државама, које нас иначе притишћу, да признамо Косово, а сада имамо оправдање, јелте, и ви сте разговарали, нешто сте преговарали, ми смо јако задовољни због тога, хајде да признамо Косово.

 

Ја се плашим тог таласа. Наша дипломатија мора сада да ради да заустави тај талас и морамо да још више појачамо односе са Русијом и Кином да би уместо нас то радиле, јер ми немамо снаге за тако нешто.

Не буде ли се то десило, може доћи до палестинског сценарија: да имате двотрећинску већину у Генералној скупштини, па вас изгласају као неку врсту члана посматрача, али, ту сте. Немате право гласа, али сте ту. Ја се плашим да се то не деси.

И, опет нам је потребан онај историјски споразум Срба са Србима – да би се и то зауставило.

Знате, ако сте приметили: ми како променимо Владу, ми променимо и правац. Ја се бојим шта ће се десити неки следећи пут. Ова Влада је показала једну занимљиву особину и драго ми је због тога – да је прихватила међународне обавезе.

Шта ако, рецимо, дођу на власт партије које…

Ево, ми у Бриселу тамо преговарамо, а из Приштине долазе само гласови: ако попустите – изгореће Приштина, а нама стижу писма опозиционих шефова које нико живи није позвао да пишу писма, нити је ико читао та писма осим нас несретника који тамо гледамо на интернету шта се дешава у Србији, а они пишу – да Косову треба дати ССП.

Па јесте ли могли нешто горе да нам напишете у том тренутку? Зар нисте могли да издржите 24 сата да се све заврши, па да онда кажете: живело Косово?! Него шаљете ми писмо – ви из ЛДП-а – и тражите да Косово добије ССП!

Знате ли како то делује кад дође у Брисел? Кажу: ево, пола ваше земље хоће да призна Косово. Шта се ви жалите?

Шта ако се деси таква промена власти? Има да признају сами у УН.

Шта ће бити даље обавезе Канцеларије за КиМ?

Биће велике и одмах препоручујем ономе ко ће доћи после мене: село Суво Грло у Дреници, у срцу таме, 350 Срба од чега је 120 деце, не знате које је лепше од лепшег.

У срцу таме. Никада се нису селили и никада нису одлазили. Фали им ЕКГ, мислим да ћемо завршити до петка. Треба им 400 медицинских картона, инхалатор, боце за кисеоник, два мерача за шећер, мерачи притиска. Не би било лоше да се докторки продужи уговор. Треба им семенски материјал. Треба им бели лук. Нећете веровати: до септембра неће бити белог лука. Треба у Сувом Грлу да купимо још три ара земље да бисмо повећали двориште.

 

Суво Грло, породица Томашевић

Треба да у Штрпцу направимо вртић и направићемо га акцијом братимљења са Новим Садом. Треба да у Вучитрну подигнемо зграду за расељене, да завршимо зграду у Звечану. Треба да обновимо мостове у Лепосавићу – поплава их однела. Послали смо Влади: 88 милиона динара штета. Треба, треба, свашта треба…Само треба бити уз овај народ доле.

Како видите своју политичку каријеру у будућности и положај ваше странке?

Покрет социјалиста нема сукоб са СНС. Ми смо део победничке коалиције. Имамо, као што се види, различита мишљења кад је у питању овај споразум – не могу да кажем поводом Косова и Метохије.

Не мисле ни СНС и Александар Вучић да је КиМ нешто што треба напустити и заборавити .

Разликујемо се око тог споразума и и даље ћемо се око тога разликовати. Али, ми себи не тражимо друг политичке савезнике.

Уосталом, нека каже СНС да ли јој требамо као савезник или не требамо. Ако не требамо, ми ћемо корачати сами као што смо корачали и до ових избора. Ако терба да наставимо заједно за боље Србије: да!

Са Поносом ћемо то радити са људима у које искрено верујемо и чији резултатима, првенствено борби против корупције, се ја као човек заиста искрено дивим.

Што се мене тиче, биће ово тешка времена. Обично вас -кад сиђете а власти – медијски провуку кроз блато. А онда међународна заједница, која је прилично утицајна, сигурно ће имати примедбу где год да се ово не баш пријатно лице које се одазива на Александар Вулин појави.

То је терет који вољно носим.

Још једном: овај споразум је бољи од оног што су хтели да прихватимо и што су многи међу нама хтели да прихвате. Али, једноставно, није довољно добар.

 

Могли смо више да чекамо.

И друго: дао сам вам реч, Срби са КиМ, да ће бити другачије. Нисам успео!

Извините што нисам успео! Ако можете да нађете храбрости у свом срцу да ми опростите – опростите ми. Ја се том опроштају од вас надам. Тражим га.

Враћате ми сад моју реч. Тако ми враћате и моју част.

Ја више нисам ваш директор. Борићу се и даље за вас колико могу и како могу. Али, немојте сумњати да вас воле и они који су ово одлучили, првенствено мислим на Вучића, и да мисле о вама.

Уосталом, већ на следећем састанку државног врха са Србима са КиМ то ћете одлучити.

Била ми је част што сам вас водио у овом кратком временском периоду. Осећам се као да сам то радио целог живота.

Да ли мислите да вас је и Вучић гледао и како је реаговао?

Он ретко гледа тв пошто обично нешто чита и обично је на телефону. Ако има реприза у неком јутарњем термину – гледаће.

А ми ћемо се, ја се надам, поново видети и рећи шта имамо да кажемо. Ја сам га довољно гњавио у Бриселу, он је довољно гњавио Тачија у Бриселу. Па можда је време да поразговарамо поново и у Београду.

У сваком случају: био сам поносан на њега како се борио. Надам се да је и он поносан на мене што сам и ово вечерас урадио и рекао.

Верујем, ма колико му можда тешко пало, да ће разумети  и да зна да ја не бих био ја да сам поступио другачије.

 

 

8 коментара

  1. Vuline,
    Hvala, Ti si jedini moralan čovjek među danas aktuelnim političarima na vlasti.
    Svi ostali, su se prodali đavolu, odnosno unijatima / za fotelje u Briselu, ili možda neki za doček Nove godine u Las Vegasu, tako je izjavljivao !?/.
    Nije me briga za njih, već se protivim njihovoj prodaji Srbije nizašta, jer nisu dobili mandat za to !?
    Znam da sada likuju svi unijati i ini neprijatelji…




    0



    0
  2. Hvala Gospodine! Znala sam da me necete razocarati. Rekli ste u intervjuu i vise od reci koje ste izgovorili. Bez ovog Vaseg gesta bi nam svima bilo jos teze, a posebno onima na Severu. Ponizenje i izdaja ( izdaja ipak, kako god je nazivali ) su dva neizdrziva tereta. Malo je bilo vodecih ljudi u nasoj najnovijoj proslosti koji nam se nisu gadili. Mozda cete ovim moci da nam vratite poverenje u ljudskost. Bice toplo i nasima na Kosovu i Metohiji, zagrejace ih ovo Vase postenje i briga. A za Vasu buducnost ne brinite. Koga postuju vec ima sve.




    0



    0
  3. Puno si ponosan na NJEGA, sve je on super uradio i borio se a dajes ostavku. Malo si kontradiktoran. Ili jesi ili nisi…




    0



    0
  4. Aleksandar Vulin je bio i ostao veliki.Njegova ostavka potvrduje Njegov licni i moralni kredibilitet.Ljudi i politicari Njegovog formata potrebni su Srbiji,zato ocekujem Njegov povratak!!!




    0



    0
  5. GOSPODINE VULINE, Vaš čin je lekcija etike i časti.
    Ali ostaje gorčina, zašto se moralo pregoarati u zadatim okvirima i takva odbrana je na staklenim nogama.Setimo se izjava i diskusija na skupštini Srbije (platforma, rezolucija)gde se mogao nazreti ovakav ishod(da Kosovo nije naše, menjaćemo Ustav i ….).Znači scenario je odavno napisan, samo je bilo pitanje način izvedbe.Odricanje od svog naroda i teritorije,odricati se i svog Ustava Srbije, na račun nelegalnog separatističkog tzv. „ustava kosova“.Vlada koja se odrekla svojih predizbornih obečanja i sastavljena od NATO abasada, ovo je i morala da uradi.To je kapitulacija i veleizdaja i po pozitivnim zakonimaa EU. Fikcija datuma pristupa EU je zamračila um i pokazala da nemamo državničke mudrosti, gde se interes svoje domovine nesme podćinjavati ni pod kojim uslovima.Na navodne pretnje (oluja na sever KiM, SAD dodatne vojne trupe)moglo se odma zahtevat pregovor pod okrilje UN.
    Aduti su bili i rezolucija 1244, Kumanovski sporazum, okretanje prijatljima i sa njima činiti saveze.Može se i ovaj dogovor prihvatti samo da se ispred parafa naglasi da je pregovarano sa NATO-agesorskom i okupacionom silom i njihovom marionetskom i nepriznatom vladom u cilju elementarnih ljudskih prava Srba i ostalih nealbanskog naroda na KiM. Referdumom se narod pita i odbijanjem ovakvog sramnog dogovora, Vlada mora da podnese ostavku.Moramo promeniti sopstvenu svest,vratiti samopouzdane narodu,uz ljubav, veru i nadu čuvati i braniti svoju domovinu svim sredstvima.




    0



    0
  6. Ово је сигурно једи прави потез наших политичара у последњих 20 година.Није ми јасно какви су то преговори у којима једна страна губи а друга добија. Волео би да ми неко каже шта је то Тачи изгубио а што је имао до овог договора. Преговори се изгледа воде само око тога колико ће овог пута узети од Србије. Да су сви наши водећи политичари бар мало одговорни народу који их је бирао, никад неби прихватили споразум већ би га одбили и поднели оставке па нека се преговора прихвати неко други. Да су Тома Вучић и Дачић пре избора рекли да ће се одрећи Срба на Косову и Метохији и признати Републику Косово они заједно неби прешли цензус. Пошто о том није било ни речи они би требали да поднесу оставке и распишу изборе па онда лепо објасне својим бирачима шта им је први корак када их поново изаберу. Ако после тога пређу цензус онда свака част. Могу Тачију да дају и остале делове Србије, а не пре избора борићемо се за сваког Србина а онда после избора војска Србије се неће више нисаким сукобљавати. Господа као да незнају да постоји устав Србије и да је ВОЈСКА СРБИЈЕ ту да штити грашане и УСТАВ СРБИЈЕ. Ако неко мисли да то нетреба да се штити треба да поднесе оставку а не да прича такве ствари. Грашани и држава се штите по цену живота сопственог а не даје изјава да се нећемо сукобљавати. То би ваљда требало да значи позив суседима да узму шта им се свиђа јер ми се нећемо сукобљавати. Државничка изјава нема шта, ова ће се изјава сигурно проучавати на свим војним школама у свет. То је једина војска у свету која је ту ради параде а грађане Србије ће вероватно штитити НАТО, као што је то чинио и до сада, ако мало погреше па их побију то није страшно, грешке се дешавају свима.




    0



    0
  7. Каква патетика….Вучић је бољи, кажеш! Па што не поднесе оставку?




    0



    0
  8. Bili smo zajedno na barikadama.Bili smozajedno kada su zbog srpske majice digli kundake na nas na Vidovdanu i Gazimestanu.I sada smo zajedno jer poznajemo dusu naseg naroda i namere neprijatelja.Kako verovati onomekoje bacao bombe na nasu Srbijicu.Kako verovati onome koji je iz zivih ljudi vadio organe.Kako verovati onome koje bacio oko na nase bogatststvo koje se meri hiljadama milijardi dolara da ce postovati zakon.Nazalost ,nemogu verovati latinima jer su Latini stare varalice,a njihova dela o tome govore.
    Ziv mi bio Aleksandre,ljudino od reci i dela.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *