Почетна / Други пишу / Сава Росић: ДАН БРАНИОЦА ОТАЏБИНЕ

Сава Росић: ДАН БРАНИОЦА ОТАЏБИНЕ

У Русији је 23. фебруара обележен Дан Браниоца Отаџбине, док се 9. маја слави Дан Победе у Отаџбинском рату. Ми Дан Браниоца Отаџбине немамо, као ни Отаџбинске ратове, зато 9. маја славимо дан Европе!? Које то Европе? Исте оне која је надирала (и даље надире) на Исток… Јер, Совјетски Савез није напала само Немачка него удружена Европа. Да, да – управо тако пише на поштанској марки тзв. НДХ: „Борба удружене Еуропе на Истоку“. Те и Хрвати, здушно помажући такву „Еуропу“, чак до Стаљинграда забраздише..

Наша омладина у мају, ђускајући по трговима и даље изводи слетове („све је исто, само њега нема“) под новим називом Плес са Европом. А колико пута нас је та Европа у 20. веку бомбардовала? Ми пак одмах после агресије из 1999. године обнављамо Радост Европе, примамо децу из бомбардерских земаља, а не водимо их да одају пошту и положе цвеће, на пример, на гроб малене Милице Ракић, или макар на онај заборављен и запуштен споменикВечна ватра на Ушћу, за коју се испоставило да је кратковечна…

Додуше, тамо није отишао ни онај пилот „невидљивог“ који је имао образа да дође на место злочина, све вадећи се како је пред свако полетање „молио Бога за животе људи“. С обзиром на број жртава – биће да се погрешном богу молио. Да није тужно било би смешно… Зато је маршалу Фјодору Ивановичу Толбухину, хероју Совјетског Савеза, Народном хероју Југославије и почасном грађанину Београда, ономад укинута улица у Београду. Сада се поново зове Макензијева. А по чему је дотични Френсис Макензи заслужан за Београд? По томе што је негде у 19. веку купио то подручје, исушио га и испарцелисао за продају. Тржишно, нема шта! Само, да ли је то довољно да га овековечимо? На крају је злосрећном маршалу Толбухину, после негодовања јавности, ипак додељена улица на рубу града…

Колико година нам је требало да подигнемо Споменик пилотима погинулим у априлском рату 1941. године? А колико година ће још протећи док не подигнемо Споменик пилотима који су нас 1999. године бранили? Колико срце и колику храброст треба имати да се уопште полети против онолике армаде! Посебна је прича где се наши Јунаци сахрањују, а ко се све дичи местом у Алеји великана и Алеји заслужних грађана на Новом гробљу…

Британац Роберт Лафан написао је 1918. године књигу Срби – чувари капије. Капије чега? Цивилизоване Европе! Потом нам је иста „цивилизована“ Европа приредила, између осталог, циљано уништење Народне библиотеке у Другом светском рату (који су по мишљењу извесног председника Срби изазвали), а педесетак година касније и „хуманитарно бомбардовање“, док о непочинствима на Косову и Метохији током готово 14 година под европском управом (што скупа под капом НАТО-а, што самостално) не вреди трошити речи – сви смо сведоци.

Мислим да би свакога ко бобоња „ми морамо у Европску унију“ (а само мријети се мора!) требало упутити на студијски боравак на Косово и Метохију да се лично увери какав „рај“ је иста ЕУ тамо успоставила. Па ако преживи – онда нек прича… Колико је Срба настрадало на КиМ од јуна 1999. године па до данас? А колико починилаца је откривено и кажњено? „Истрага је у току“? Шта би са извештајем Дика Мартија о трговини људским органима? Тресла се гора – родио се миш? Који болесни ум је уопште смислио такву страхоту? Није ли речита и сама громогласна ћутња о томе, па и хистеричан смех Бернара Кушнера у одговор на новинарско питање? Још нам и Душан Батаковић преноси изјаву Мартија Ахтисарија да смо као народ криви за све од распада Југославије па до Косова! („Распад“ – какво лажно име за смишљено разбијање земље!) Није ми јасно како се то уклапа у НВО-песмицу о томе како се у Хагу суди за индивидуалне злочине.

Кад сам већ код Хага, недавно је у Небеску Србију отишао још један наш Јунак и сужањ хашког Минотаура – генерал Милан Гверо, одробијавши пет (ПЕТ!) година због „злочина против човечности“. Каква спрдња! Злочин против човечности завређује најмање доживотну тамницу! Дабоме, у случају да га је заиста било… Недавно се навршило и 10 година од одласка Војислава Шешеља у Хаг, а пресуда (због „држања запаљивих говора“) још увек није изречена… А колики су („услед недостатка доказа“!) пуштени на слободу или (случајно?) таман на време умрли да избегну позивање на одговорност? Недавно је и генерал Радослав Крстић (својевремено у британском затвору „жив клан – недоклан“) поново из затвора одведен у хашку суданију… Колико српских глава је досад узидано у хашку Ћеле-кулу? И колики Срби су тамо мрцварени, оставивши здравље и живце, стекавши само мучне успомене од сољења живих рана? Уопште, шта рећи о суду у коме је, на пример, генерал Момчило Перишић првостепеном пресудом добио 27 година затвора, да би другостепеном био сасвим ослобођен? На основу истих „доказа“!

А ни онај други суд који, колико знам, једино ми зовемо „судом правде“ није се прославио непристрасношћу (најблаже речено)… Све више се приклањам мишљењу Драгоша Калајића како су Срби – последњи Европљани.

Сматрам да би и код нас требало установити Дан Браниоца Отаџбине. Предлажем да то буде 31. мај, дан Боја на Чегру из 1809. године, чије Јунаке Турци овековечише Ћеле-кулом. Такође сматрам да би требало подићи Споменик Браниоцима Отаџбине с уклесаним именима свих наших знаних Јунака који су се из својих обичних живота, „страшном мишљу прсах надутијех“, винули у незаборав. Где? Па тамо где је био споменик Ђорђију Петровићу Црном, срушен у Првом светском рату, да би на истом месту Друштво пријатеља Француске и Друштво некадашњих ђака француских школа добровољним прилозима подигли споменик захвалности Француској, сасвим обесмишљен 1999. године. Тако бисмо имали где да у срцу града одајемо пошту свим нашим Јунацима који су положили животе за то да потомци живе у миру и слободи. Такво место није ни споменик Незнаном јунаку на Авали, јер је обележје које је дечаку-војнику народ подигао на месту погибије измештено зарад травњака у подножју Мештровићеве копије гробнице персијског цара Кира, пошто је претходно миниран средњовековни град Жрнов на врху Авале (више о томе може се прочитати у књизи историчара Радована Дамјановића Жрнов, српски Авалон). Такво место није ни споменик голом мушкарцу на Калемегдану, дело истог Ивана Мештровића, кога су београдске госпође својевремено с правом протерале са Теразија на Калемегдан (и то леђима окренутог граду), зато што голотиња нема никакве везе са српском традицијом. А за споменике које је време прегазило (таквих има и на другим местима, на пример у Ташмајданском парку) треба одредити место негде на рубу Београда.

Шта ће на крају бити са рањеном зградом Генералштаба? Хоћемо ли је сами докрајчити? И како разумети символично постављање рекламе немачке банке на рањену зграду Савезног СУП-а? Погођена зграда уместо билборда – тржишно, нема шта! И колико бих још могла да набрајам…

Уопште, све је смишљено изврнуто, изопачено, изокренуто, наопако! Срби су се у тзв. НДХ сами убијали, сами правили концентрационе логоре (чак и јединствени логор за децу „Јастребарско“), сами бежали у Србију (као и током „Олује“). То није био геноцид, зато је геноцида било у појединачно узетој босанској варошици (кривотворење и пабирчење како би се намакао задати број жртава у Сребреници разоткрива Историјски пројекат Сребреница Стефана Каргановића)…

Има ли томе краја? Када ћемо више подвући црту под 20. век и пресабрати се? Ако смо почетком претходног века брзоплето подлегли зову сирена и током читавог столећа, боси по трњу газећи, гајили подметнуто нам кукавичје јаје, ваљда је већ време да погледамо шта се из тога испилило. Колико пута треба да изнова на исте грабуље нагазимо, па да најзад размотримо поуке историје? Доста више срљања! Ако се поново укрцамо на погрешан воз, нећемо стићи на жељено одредиште. Зато треба да хладне главе трезвено сагледамо све странпутице на које смо забасали и извучемо закључке. А онда да засучемо рукаве и кренемо у исправљање грешака, да разбијемо сва крива огледала, погледамо чињеницама у очи и поштено сведемо рачуне. Да кажемо попу – поп, а бобу – боб! Јунаку – Јунак, убицама – убице, а издајницима – издајници!

Већ одавно нам треба велико спремање! Јер, овако испада да смо мазохисти! Што нас више газе, више их волимо… Почнимо од великог спремања у сопственим главама. У књизи Манипулација свешћу Сергеја Кара-Мурзе потанко је описано разарање логичког мишљења. Испада да су научници на Западу одавно развили технологију превласти путем вештачког стварања збрке у главама како би се људи, не схватајући опасност, поводили за „чаробним фрулама“. У истом циљу намећу нам се и туђице, латиница, нови празници (од ноћи вештица па све до дана заљубљених) и много тога другог. А онима који се побуне кажу да терају мак на конац, да су ситничари, противници „прогреса“ (ма шта то значило)…

А када нам се разбистри у главама, упитаћемо се зашто, на пример, квасац увозимо чак из три земље (колико сам досад установила), чак и онај на коме ћирилицом пише „Врење“ (ваљда да се Власи не досете); зашто се минерална вода „Књаз Милош“ напречац премандурила у латиницу, изгубивши при том и ону сељанчицу у народној ношњи, док је кокошја јуха „Подравка“ остала иста као и у бившој заједничкој држави; зашто сада „Мерима“ увози сопствену пасту за зубе „Азулин“, сапун „Тен сан“ и чувени дечји сапун (а паковање непромењено); зашто земљу порекла неког производа једино лупом можемо открити; зашто…

Први корак је најтежи, иако нам за то нису потребни спонзори, донације, инвеститори, кредити, стратешки партнери… Зато ће потом све бити лакше. Тако ћемо, полагано али истрајно, стићи и до завршнице – Дана Ослобођења! После тога ћемо имати пуне руке посла док не очистимо Аугијеве штале: наши правници – од блаћења Срба и Србије, наши језикословци – од исполитизованог петљања око српског језика, наши Јунаци – од намерног уништавања Војске, наши историчари – од кривотворења историје, наши политиколози – од срачунатог урушавања свих установа Државе… На крају ћемо на Дан Браниоца Отаџбине скупа са преживелим Јунацима свечано положити цвеће на Споменик Браниоцима Отаџбине и заклети се да исту грешку никада више нећемо поновити. Живим за тај Дан

http://www.balkanmagazin.net

2 коментара

  1. Sta da se kaze o drzavi u kojoj se za sada ceni kekakav kurs u inostranstu od uredno skolovanih srpskih kadrova. Ako mislite da se vani skolovanje dobija zabadava prewvaril ste se. Pogledajte ko se sve bavi politikom pa ce vam sve biti jasno. Zna se zasto to rade. Ovaj narod nema razloga da se stidi svoje istorije u kojoj ima puno datuma i dogadjaja za pamcenje. Promenite samo one koji vas u tome sprecavaju. Vratite ih nalogodavcima.




    0



    0
  2. Zašto? Zato što je u pitanju VELIKI NAROD, velik kao i OTADŽBINA! I ne samo što se NE BOJE, nego se i NE STIDE da obeležavaju značajne istorijske datume. A vala ih i imaju! Dan pobede, više nego zaslužen, jer su SAMI pobedili u dve najveće bitke u istoriji ratovanja /Staljingrad i Kursk/ nacističku Nemačku i sa svojim „doprinosom“ od 25 miliona žrtava učinili nemoguće. A mi, koji se svadjamo u miru, a ginemo uludo u ratu, imamo neka nova obeležja, neke nove datume, neke nove praznike, neke nove reči ali zato NEMAMO više istoriju jer gledati u PROŠLOST je zastarelo i NEDEMOKRATSKI! Nije IN! Imamo na primer, trgova i bulevara OSLOBODJENJA koliko hoćete! Kog OSLOBODJENJA, nije ni važno! Ili kad Resavska zameni ulicu gen. Ždanova! NIVO shvatanja prethodne vlasti. Nemamo omladinu, nego tinejdžere. Imamo Markete a nemamo ni para ni PRODAVNICE, obeležavamo Sv. Valentina i Noć veštica, „pravoslavne praznike“, Dan pobede /čije/… i puno toga NEMAMO što smo imali, pa ni pameti kad smo DOZVOLILI oktobar dvehiljdite!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!