Почетна / Интервју / Питање вере је питање идентитета

Питање вере је питање идентитета

разговарала Наташа Јовановић

Какав је положај Јеврејске заједнице у Србији, какви односи са другим црквама, те на које ситуације се може применити стара јудејска пословица: Два Јеврејина, три мишљења

Понекад је подударност у ставовима верских званичника по неким питањима нарочито за време владе Слободана Милошевића била тумачена од стране странаца нашим страхом од државе, или њеним притиском на нас. У иностранству се врло често нисмо уклапали у представу коју су страни медији формирали о Србији, па је долазило и до комичних ситуација, а и озбиљних неспоразума, нарочито у сусрету са тадашњим званичницима у Бриселу и у седишту НАТО-а. Они су се слепо држали негативног шаблона који су страни медији ширили о Србији, каже у раговору за „Печат“ Исак Асиел, рабин Јеврејске заједнице у Србији.

Кроз дугу и драматичну историју јеврејског народа, а посебно у време раног хришћанства говори се о страшним патњама и најтежим искушењима. Како видите улогу Јевреја у Србији до данас, посебно ако се има у виду велики антисемитизам у последња два века европске цивилизације?
Јевреји су се доселили на југ Балкана после пада Првог јерусалимског Храма (587. године пре нове ере). На почетку нове ере и касније, придошли Јевреји су пратили римске легије као занатлије које су биле потребне војсци, што доказују многи пронађени споменици. Јеврејске колоније постојале су у Београду још у 10. веку, али је њихово присуство постало видљиво тек у 13. и 14. веку. После 1521. године досељавају се Сефарди, који доносе шпански језик и обичаје. Средином 17. века, после епидемије куге, заједница се преселила са обале Саве на обалу Дунава, на Јалију, где су Јевреји живели следећа три века. Поред шпанских Јевреја у Београду су живели и Ашкенази, који су се доселили из средње и источне Европе. Јевреји су учествовали у јавном животу Београда и Србије, имали су своје представнике у Парламенту, што је нарочито било очевидно после Првог светског рата. Многи Јевреји су били истакнути трговци, доктори, адвокати, уметници, књижевници и припадници разних политичких партија. Нема сумње да су Јевреји оставили велики траг у економском и културном животу Србије. Што се тиче другог дела питања, навео бих један одломак из књиге Михаила Б. Милошевића „Јевреји за слободу Србије 1912-1918“. Миленко Веснић, посланик Србије у Паризу, послао је писмо капетану српске војске Давиду Албали, поводом Балфурове декларације, којој је јеврејском народу признато право на подизање националне државе. „Желим да изразим Вашој јеврејској браћи симпатије српске владе и српског народа за поновно ускрснуће јеврејске државе у Палестини. Вама је добро познато, драги капетане Албала, да нема народа на свету који симпатише са горе поменутом идејом више но српски народ. Зар ми не проливасмо горке сузе на обалама Вавилона, на домаку наше љубљене и тек недавно изгубљене домовине? Како да не учествујемо у тежњама и патњама јеврејског народа, кад су се наши земљаци Вашег порекла и Ваше вере борили за своју српску отаџбину исто тако храбро као и наши најбољи синови?“.

[restrictedarea] Истим поводом, рабин команде места у Солуну, Шалом А. Русо, у свом обраћању српским и јеврејским војницима на дан Песаха 1918. године рекао је следеће:„Нарочиту радост морало је осетити срце по свету расејаних Јевреја због свега тога. Милиони наших синова пренули су се новом надом и новим животом. Само ми не. Не, ми нисмо! А нисмо стога што смо ми тај и такав живот одувек имали у Србији“.
Иначе о др Давиду Албали и његовом политичком раду у корист српског народа и придобијања америчког јавног мњења за Србију 1917-1918 и касније 1939-1942 написао је изузетну књигу др Ђорђе Лопичић. Давид А. Коен, адвокат, у беседи одржаној у синагоги у Пожаревцу, 22. фебруара 1890. рекао је: „Као аманет свети, љубимо милу отаџбину Србију. Гајимо безграничну љубав према толерантном народу српском, који нас сматра као браћу своју.“
Београдски Јевреји су се придружили Србима за време Балканских и Првог светског рата. Многе медаље додељене јеврејским војницима и велики споменик на Јеврејском гробљу сведоци су тог заједништва.
Међутим, промена става према Јеврејима осећала се већ од 1938. године под утицајем фашизма који се ширио Југославијом. Уведене су две мере: „Numerus clausus“ (Закон о ограничењу уписа Јевреја у средње школе и универзитете); Јеврејима је било забрањено да тргују храном на велико. У време немачке окупације Југославије у Београду је било једанаест хиљада Јевреја. Процењено је да су Немци убили око 90 одсто београдских Јевреја.

Судбина коју су делили Срби и Јевреји у Другом светском рату није се разликовала. Колико савремени јудаизам разуме светосавље и обрнуто?
О томе сведоче бројна стратишта на којима се сваке године окупљамо да се помолимо за невино пострадале. Од новосадске Рације, Бечеја, Београда, Јабуке, Засавице, Доње Градине, Јадовна до многих других заједничких стратишта, знаних и незнаних.

Какав је положај Јеврејске заједнице у Србији, те какве односе негујете са другим црквама и верским заједницама у нашој земљи?
Веома добар. Наши односи са другим црквама и верским заједницама су на врло високом нивоу, штавише срдачни и без калкулације. Често чујем да наши суграђани кажу „наш рабин“ или „наш муфтија“ иако нису Јевреји или муслимани. „Наш патријарх,“ се може чути и у јеврејској заједници. То је спонтано и довољно говори само за себе. Већ је постала традиција да за јеврејски празник Ханука, у београдској синагоги по свећицу упале председник Србије, Патријарх или неко од владика СПЦ, надбискуп и муфтија. Добри односи се дуги низ година гаје. Ту традицију сам наследио од претходног рабина Цадика Данона који је имао изузетне односе са патријархом Павлом и муфтијом Хамдијом еф. Јусуфспахићем, као и са надбискупом Перком. Порука је јасна, ми можемо заједно и има места за све.

Како оцењујете верску политику у Србији? Чини се да од укидања Министарства вера највише пажње међуверском дијалогу у Србији дају међународне фондације, а не наши државни органи или институције?
Прошлог месеца је стигао допис да се Канцеларија за сарадњу с црквама и верским заједницама конституисала и почела с радом, тако да могу да говорим само о времену када је у Влади било Министарство вера. Од петооктобарских догађаја сарадња Министарства вера с верским заједницама је била одлична и у сталном успону. Отворено смо разговарали о свим проблемима, и увек је било обостраног разумевања, било да се радило о веронауци или повраћају одузете имовине. При Министарству вера је био основан и Међурелигијски савет.
Морам да истакнем да су се идеје за многе активности спонтано јављале, тако да се и није осећала толико званична нота једне државне установе. Били су организовани скупови посвећени проблемима друштва као што су насиље у породици, вера и медицина, вера и људске слободе, и многе теме које су се тицале друштва и улоге појединца.
Међуверски дијалог је спонтано заживео код нас, Министарство вера га је само подржало и унапредило и у томе је заслуга људи који су водили и радили у министарству. Они су једноставно препознали значај тог дијалога који се спонтано развио и здушно су га подржали. Тужно је да су се медији често обрушавали на нас називајући нас „небеском коалицијом“. Током прошлих година било је много случајева када смо се одазивали на позиве разних међународних организација које су организовале округле столове на теме суживота и толеранције. Ти скупови су били организовани веома коректно и професионално, али било је и таквих који су остављали горчину у смислу да ето, без страног ангажмана ми никада не бисмо сели за један сто. Међурелигијски дијалог ће се свакако наставити, али ће бити штета ако га држава не подупре. Овде су питања вере, питања идентитета. У црквама и верским заједницама има веома квалитетних саговорника на ту и друге теме од ширег друштвеног значаја. Ако је наше друштво на путу инклузије свих својих сегмената, онда се то односи и на цркве и верске заједнице.

Да ли у Јеврејској заједници, на светском нивоу, постоји известан плурализам. Чини се да ционисти делују насупрот јудејаца, ортодоксни Јевреји насупрот Јеврејима из белог света, конзервативни јудаизам – насупрот реформистичкој струји?
Постоји плурализам заједница: ултраортодоксна, модерна ортодоксна, хасидска, конзервативна, реформна, либерална, сефардска, ашкенаска, јеменска, мароканска, северноафричка, итд. да их не набрајам све сада. Тај плурализам је у складу с познатом изреком: „Два Јеврејина, три мишљења.“

Да ли Израел и у којој мери помаже рад Јеврејске заједнице у Србији?
Јеврејској заједници у Србији у њеном верском, образовном и културном раду помаже америчка јеврејска организација ЈДЦ. Та организација је током 90-тих година преко Савеза јеврејских општина Југославије/Србије помагала и ширу српску заједницу као и друге заједнице разним пројектима и донацијама, а не само Јевреје.

Ове године у Београду биће одржана европска конференција рабина. Какав је значај ове конференције за Јеврејску заједницу, а какав за Републику Србију?
Ужи одбор Конференције европских рабина (ЦЕР) ове године ће на позив Туристичке организације Београда одржати тродневну конференцију крајем априла у Београду. Биће то добра прилика да главни рабини Русије, Украјине и европских земаља дођу у Београд, упознају наш град, и сретну се са нашим високим званичницима. Иако је наша заједница бројчано мала, њен глас се ипак чује. Лепо је кад велики престони град има слуха да чује тихе гласове оних који у њему живе. Београд је вековима упијао сплетове разних наслеђа успевајући да изнедри оно најбоље у њима. У томе је јединствена лепота и привлачност нашег Београда и Србије.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Hvala za intervju sa covekom, koji zasluzuje postovanje… I da se podsetimo, kako je istinska tolerancija, mogo starija od „tolerancije“ ?! / da postujemo ‘dodjose’ jer smo i sami ‘dodjosi’ ?! / I ‘vaspitanje’ : – “ Prutom za neposlusnost, ranom za sagresenje“, su prisutni, sto mnogi savremenici mogu da posvedoce ?! Neko rece, da je za bolje poznavanje Srba i svetosavlja, uputno procitati poslanice Jevrejina iz plemena Venijaminovog ( Benjamin) – Solunjanima, od kojih su Srbi i vecina ‘Slavjana’ – ‘nakalemljeni’ ( Rimljanima 11.13-24), …. I kod svih i svuda, prevelika revnost, bez razuma i ljubavi jednaka je – nasilju ?!




    0



    0
  2. Poreklo se ne može sakriti !……….http://www.bloggen.be/nb2604/




    0



    0
  3. I covek koji ne veruje ima identitet.Njegovo je pravo da ne veruje.Ko mu sme osporiti?Identitet se moze graditi na razlicite nacine,ne samo na veri,bilo kojoj.Ne svidja mi se naturanje bilo kakve ideoloske svesti.




    0



    0
  4. Da budemo sasvim jasni.Ja kao Srbin nemam nikakvu mrznju prema sefardima,ali askenazi su malo ipak problematicni.Ako neko cita talmud i kabalu onda znam sta mi misli.I nije dobro da nas patrijarh pali svecice u Sinagogi.Zato sto je to jeres.Zato sto to zabranjuju kanoni nase crkve.




    0



    0
  5. I dva pitanja za gospodina Isaka.Ako nije tajna kom plemenu on pripada,posto je Danovo pleme veoma opasno i ratoborno?I da mi objasni,ako je to moguce,zbog cega je Tora skracena i izmenjena verzija Starog zaveta.Hvala unapred na odgovoru.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *