ГИЉОТИНА УМИШЉЕНЕ „УРБАНОСТИ“

Пише Дарко Танасковић

Недавно смо у Културном додатку „Политике“ (16.03) имали прилику да се осведочимо како се приказом   концерта може уверљиво насликати духовни и интелектуални аутопортрет приказивача и предочити један систем вредности који има све карактеристике друштвене, социопсихолошке и идеолошке појаве, па завређује и посебан, немузички осврт

Дајте ми само један пасус текста на неком језику, а ја ћу вам на њему протумачти сву његову фонетику, морфологију и синтаксу“, тако је отприлике познати словеначки италијаниста Јосип Јернеј својевремено студентима објашњавао органску повезаност свих језичких подсистема. Не важи то, наравно, само за језик, већ за сваку сложену структуру, па тако и за препознавање, на основу написаног, стања духа и менталитета аутора сваког текста, без обзира на то чему је он конкретно тематски посвећен. Поготово ако и није реч о баш нарочито сложеној структури. Стари Латини су говорили да се по канџи лав познаје, па зашто исто не би вредело и за перо, односно тастатуру савремених текстописаца. И не мора, наравно, да буде баш лав… Недавно смо,тако, у Културном додатку „Политике“ (16.03) имали прилику да се осведочимо како се приказом концерта може уверљиво насликати духовни и интелектуални аутопортрет приказивача и предочити један систем вредности који има све карактеристике друштвене, социопсихолошке и идеолошке појаве, па завређује и посебан, немузички осврт.

„УРБАНА НОСТАЛГИЈА“ У одавно не баш нарочито занимљивом, редовном подлистку „Култура, уметност, наука“, због којег су и заклети читаоци „Вечерњих новости“ некада суботом обавезно куповали и „Политику“, музички критичар (извините, музичка критичарка, ваљда је тако родно исправно?) Зорица Премате је, под насловом „Урбана носталгија Ивана Бркљачића“, објавила приказ извођења концерта за клавир овог композитора, иначе и наставника београдског Факултета музичке уметности, а на седмомартовском концерту Симфонијског оркестра РТС-а, под управом маестра Бојана Суђића. У осврту се оправдано прекорно и са жаљењем указује на све суженије могућности домаћих композитора да им дела буду извођена, а сам Бркљачићев клавирски концерт и начин на који је интерпретиран оцењују се у суперлативима. Толико о стручној музичкој страни текста, у коју се, будући некомпетентан, потписник редова које читате неће упуштати. Оно што овај приказ чини занимљивим и индикативним у ванмузичком смислу јесте утисак да његова музичка страна ни Зорици Премате није била најбитнија. Концерт јој је, чини се, послужио само као повод да с непримереном острашћеношћу излије жуч због наводног „дефинитивног“ тријумфа данашње примитивне контракултуре над урбаношћу Београда из седамдесетих и осамдесетих година минулог века. Ево како то она доживљава: „Био је то сусрет на генерацијском нивоу уметника рођених шездесетих и седамдесетих година прошлог века (…) одраслих и формираних у тадашњем урбаном духу, духу који се могао пратити све до средине деведесетих када је дефинитивно угушен клеронационалистичким звучним гадостима новокомпоноване ‘уметничке’ музике која се још увек ваља српским константиновским позорницама“. А Бркљачићева партитура је, насупрот том ужасу, „декадентна, носталгично цинична, енергична утопијска слика онога што је већ нестало: духа великог града и младог интелектуалца и ствараоца усред његове инспиришуће атмосфере“. У музици аутора коме својим похвалама баш и није учинила неку нарочиту услугу крију се, сетно констатује критичарка, „најделикатније нијансе београдског грађанског духа“. Хартија, зна се, све трпи, а о укусима се не расправља… Па ипак, не иде ли ово и мало даље од личног суда, на који свако има неприкосновено право, као што је, ако је јавно саопштен, неприкосновено и право на јавно неслагање с њим.

[restrictedarea]

 

СЕЧИВО ИСКЉУЧИВОСТИ Пре свега, начелно посматрано, зашто би тзв. урбана музика, која у Србији настаје у другој половини двадесетог века, требало да има апсолутну предност над оном „традиционалне“ инспирације? Зар српска компонована музика није током 150 година свога постојања обухватала разне жанрове и стилове? Иако медијски привилегована и силно хваљена, при чему јој се као највећа врлина истиче анационална глобалистичка матрица, тзв. урбана музика није успела да у потпуности потисне стварање дела насталих на српској традицији. Запажа се појављивање успелих синтеза која „мире“ ове две, само условно речено, супротности, а у којима се инвентивно користе занатска постигнућа „урбаног“ у обради „народног“. Зар све то не доприноси разноликости уметничких порука и богатству српске културе? Зар се стваралачким повезивањем народног и универзалног не долази до суштински новог квалитета којим наша средина једино и може истински заинтересовати свет? Није ли чиста „урбана“ култура, ма где да настаје и ма колико технички софистикована и формално дотерана била, некако стереотипна и свуда иста, по речима неких музиколога, као пешачке зоне и „зебре“ европских и америчких градова, бензинске пумпе, фармерке, жваке…? Али, оставимо се даљих питања начелног реда. Одговор и онако неће стићи, јер је једна од одлика „урбаности“ коју заступају Зорица Премате и њени истомишљеници неспремност за аргументовани дијалог с „руралнима“, уз бар елементарно уважавање оних који другачије мисле. Њихови судови падају без призива, као гиљотина…
Неке квалификације из овог излива „урбаног“ гнева, презира и носталгије крајње су симптоматичне и корисне за разумевање феномена који далеко превазилази разлике у укусима и уметничким склоностима. Шта су то „клеронационалистичке звучне гадости“? Које су то „српске константиновске позорнице“? Изгледа да тврдокорно опстајање у нашој средини традиционалних културних вредности, укључујући и оне музичке, доводи до помамног беса баштинике „најделикатнијих нијанси београдског грађанског духа“. Оштрица њихове, срећом прилично тупе гиљотине обрушава се онда на дежурног кривца из арсенала бољшевичког идеолошког говора о „опијуму народа“, на Православну цркву, па и на васколико хришћанство. Сасвим у маниру „најделикатнијих нијанси београдског грађанског духа“, нема шта! Изгледа да је апостолима некаквог умишљеног београдског урбаног духа крив и сам цар Константин, ако се придев „константиновски“ на њега односи. Он би се са својим Миланским едиктом, као и Исус Христос код Великог Инквизитора, веома лоше провео пред инквизицијом „урбаних“ Београђана. Па наравно да би, јер се залагао за то да „сви имају право да по својој вољи изаберу култ који ће поштовати, под условом да поштују и туђа верска убеђења, како би се допринело миру у царству“, „да свако верује у складу с оним што му срце налаже“.
Ту недавно ми је један пријатељ, стари Београђанин, ако га за тај статус квалификују претходне три породичне генерације са Дорћола, поверио своју муку. Код њега смо, иначе, са бакелитних плоча од 33 обртаја, у младости слушали Чајковског, али и Ал Мартина, кад се вратио на сцену после озбиљне болести, давно пре „Плавих шпанских очију“. Рече ми да неки његови новопечени „урбани“ познаници још некако и прелазе преко тога што одувек с уживањем слуша Цунета Гојковића и Мериму Његомир, али како да им призна да „откида“ и на Хариса Џиновића? Надам се да је прочитао приказ Зорице Премате и да ће знати да се чува. А и да слуша све што му срце налаже, од Бетовена до Хариса… Уосталом, химерични „урбани Београд“, за којим сомнабулно тугују носталгично-цинични и декадентни сапутници једног минулог идеолошког доба, не станује у Београду стварних Београђана, и даље великом и отвореном, али и нашем, а не њиховом граду.

[/restrictedarea]