GILJOTINA UMIŠLJENE „URBANOSTI“

Piše Darko Tanasković

Nedavno smo u Kulturnom dodatku „Politike“ (16.03) imali priliku da se osvedočimo kako se prikazom   koncerta može uverljivo naslikati duhovni i intelektualni autoportret prikazivača i predočiti jedan sistem vrednosti koji ima sve karakteristike društvene, sociopsihološke i ideološke pojave, pa zavređuje i poseban, nemuzički osvrt

Dajte mi samo jedan pasus teksta na nekom jeziku, a ja ću vam na njemu protumačti svu njegovu fonetiku, morfologiju i sintaksu“, tako je otprilike poznati slovenački italijanista Josip Jernej svojevremeno studentima objašnjavao organsku povezanost svih jezičkih podsistema. Ne važi to, naravno, samo za jezik, već za svaku složenu strukturu, pa tako i za prepoznavanje, na osnovu napisanog, stanja duha i mentaliteta autora svakog teksta, bez obzira na to čemu je on konkretno tematski posvećen. Pogotovo ako i nije reč o baš naročito složenoj strukturi. Stari Latini su govorili da se po kandži lav poznaje, pa zašto isto ne bi vredelo i za pero, odnosno tastaturu savremenih tekstopisaca. I ne mora, naravno, da bude baš lav… Nedavno smo,tako, u Kulturnom dodatku „Politike“ (16.03) imali priliku da se osvedočimo kako se prikazom koncerta može uverljivo naslikati duhovni i intelektualni autoportret prikazivača i predočiti jedan sistem vrednosti koji ima sve karakteristike društvene, sociopsihološke i ideološke pojave, pa zavređuje i poseban, nemuzički osvrt.

„URBANA NOSTALGIJA“ U odavno ne baš naročito zanimljivom, redovnom podlistku „Kultura, umetnost, nauka“, zbog kojeg su i zakleti čitaoci „Večernjih novosti“ nekada subotom obavezno kupovali i „Politiku“, muzički kritičar (izvinite, muzička kritičarka, valjda je tako rodno ispravno?) Zorica Premate je, pod naslovom „Urbana nostalgija Ivana Brkljačića“, objavila prikaz izvođenja koncerta za klavir ovog kompozitora, inače i nastavnika beogradskog Fakulteta muzičke umetnosti, a na sedmomartovskom koncertu Simfonijskog orkestra RTS-a, pod upravom maestra Bojana Suđića. U osvrtu se opravdano prekorno i sa žaljenjem ukazuje na sve suženije mogućnosti domaćih kompozitora da im dela budu izvođena, a sam Brkljačićev klavirski koncert i način na koji je interpretiran ocenjuju se u superlativima. Toliko o stručnoj muzičkoj strani teksta, u koju se, budući nekompetentan, potpisnik redova koje čitate neće upuštati. Ono što ovaj prikaz čini zanimljivim i indikativnim u vanmuzičkom smislu jeste utisak da njegova muzička strana ni Zorici Premate nije bila najbitnija. Koncert joj je, čini se, poslužio samo kao povod da s neprimerenom ostrašćenošću izlije žuč zbog navodnog „definitivnog“ trijumfa današnje primitivne kontrakulture nad urbanošću Beograda iz sedamdesetih i osamdesetih godina minulog veka. Evo kako to ona doživljava: „Bio je to susret na generacijskom nivou umetnika rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka (…) odraslih i formiranih u tadašnjem urbanom duhu, duhu koji se mogao pratiti sve do sredine devedesetih kada je definitivno ugušen kleronacionalističkim zvučnim gadostima novokomponovane ‘umetničke’ muzike koja se još uvek valja srpskim konstantinovskim pozornicama“. A Brkljačićeva partitura je, nasuprot tom užasu, „dekadentna, nostalgično cinična, energična utopijska slika onoga što je već nestalo: duha velikog grada i mladog intelektualca i stvaraoca usred njegove inspirišuće atmosfere“. U muzici autora kome svojim pohvalama baš i nije učinila neku naročitu uslugu kriju se, setno konstatuje kritičarka, „najdelikatnije nijanse beogradskog građanskog duha“. Hartija, zna se, sve trpi, a o ukusima se ne raspravlja… Pa ipak, ne ide li ovo i malo dalje od ličnog suda, na koji svako ima neprikosnoveno pravo, kao što je, ako je javno saopšten, neprikosnoveno i pravo na javno neslaganje s njim.

[restrictedarea]

 

SEČIVO ISKLJUČIVOSTI Pre svega, načelno posmatrano, zašto bi tzv. urbana muzika, koja u Srbiji nastaje u drugoj polovini dvadesetog veka, trebalo da ima apsolutnu prednost nad onom „tradicionalne“ inspiracije? Zar srpska komponovana muzika nije tokom 150 godina svoga postojanja obuhvatala razne žanrove i stilove? Iako medijski privilegovana i silno hvaljena, pri čemu joj se kao najveća vrlina ističe anacionalna globalistička matrica, tzv. urbana muzika nije uspela da u potpunosti potisne stvaranje dela nastalih na srpskoj tradiciji. Zapaža se pojavljivanje uspelih sinteza koja „mire“ ove dve, samo uslovno rečeno, suprotnosti, a u kojima se inventivno koriste zanatska postignuća „urbanog“ u obradi „narodnog“. Zar sve to ne doprinosi raznolikosti umetničkih poruka i bogatstvu srpske kulture? Zar se stvaralačkim povezivanjem narodnog i univerzalnog ne dolazi do suštinski novog kvaliteta kojim naša sredina jedino i može istinski zainteresovati svet? Nije li čista „urbana“ kultura, ma gde da nastaje i ma koliko tehnički sofistikovana i formalno doterana bila, nekako stereotipna i svuda ista, po rečima nekih muzikologa, kao pešačke zone i „zebre“ evropskih i američkih gradova, benzinske pumpe, farmerke, žvake…? Ali, ostavimo se daljih pitanja načelnog reda. Odgovor i onako neće stići, jer je jedna od odlika „urbanosti“ koju zastupaju Zorica Premate i njeni istomišljenici nespremnost za argumentovani dijalog s „ruralnima“, uz bar elementarno uvažavanje onih koji drugačije misle. Njihovi sudovi padaju bez priziva, kao giljotina…
Neke kvalifikacije iz ovog izliva „urbanog“ gneva, prezira i nostalgije krajnje su simptomatične i korisne za razumevanje fenomena koji daleko prevazilazi razlike u ukusima i umetničkim sklonostima. Šta su to „kleronacionalističke zvučne gadosti“? Koje su to „srpske konstantinovske pozornice“? Izgleda da tvrdokorno opstajanje u našoj sredini tradicionalnih kulturnih vrednosti, uključujući i one muzičke, dovodi do pomamnog besa baštinike „najdelikatnijih nijansi beogradskog građanskog duha“. Oštrica njihove, srećom prilično tupe giljotine obrušava se onda na dežurnog krivca iz arsenala boljševičkog ideološkog govora o „opijumu naroda“, na Pravoslavnu crkvu, pa i na vaskoliko hrišćanstvo. Sasvim u maniru „najdelikatnijih nijansi beogradskog građanskog duha“, nema šta! Izgleda da je apostolima nekakvog umišljenog beogradskog urbanog duha kriv i sam car Konstantin, ako se pridev „konstantinovski“ na njega odnosi. On bi se sa svojim Milanskim ediktom, kao i Isus Hristos kod Velikog Inkvizitora, veoma loše proveo pred inkvizicijom „urbanih“ Beograđana. Pa naravno da bi, jer se zalagao za to da „svi imaju pravo da po svojoj volji izaberu kult koji će poštovati, pod uslovom da poštuju i tuđa verska ubeđenja, kako bi se doprinelo miru u carstvu“, „da svako veruje u skladu s onim što mu srce nalaže“.
Tu nedavno mi je jedan prijatelj, stari Beograđanin, ako ga za taj status kvalifikuju prethodne tri porodične generacije sa Dorćola, poverio svoju muku. Kod njega smo, inače, sa bakelitnih ploča od 33 obrtaja, u mladosti slušali Čajkovskog, ali i Al Martina, kad se vratio na scenu posle ozbiljne bolesti, davno pre „Plavih španskih očiju“. Reče mi da neki njegovi novopečeni „urbani“ poznanici još nekako i prelaze preko toga što oduvek s uživanjem sluša Cuneta Gojkovića i Merimu Njegomir, ali kako da im prizna da „otkida“ i na Harisa Džinovića? Nadam se da je pročitao prikaz Zorice Premate i da će znati da se čuva. A i da sluša sve što mu srce nalaže, od Betovena do Harisa… Uostalom, himerični „urbani Beograd“, za kojim somnabulno tuguju nostalgično-cinični i dekadentni saputnici jednog minulog ideološkog doba, ne stanuje u Beogradu stvarnih Beograđana, i dalje velikom i otvorenom, ali i našem, a ne njihovom gradu.

[/restrictedarea]