Почетна / Други пишу / Убиство српске деце на Косову: прича преживелог Богдана Букумирића

Убиство српске деце на Косову: прича преживелог Богдана Букумирића

Није толико страшно умерети, колико је страшно бити жив сахрањен – гласи натпис на споменику жртвама албанским терироста и НАТО агресије у малом селу Гораждевац, оази и истовремено гетоу српског становништва у Метохији. На споменику су и портрети двоје деце – Панте Дакића и Ивана Јововића. Они су погинули 13. августа 2003. године на обале реке Бистрице, када су непознати нападачи отворили ватру на људе који су се одмарали. Још четири тинејџера тада је рањено, за једног од њих, 15-годишњег Богдана Букумирића лекари су давали следећу прогнозу: 96% да ће умрети, 4% да ће преживети. Он је преживео. Сада има 24 године, живи у Београду, и прочитавши недавно на сајту Гласа Русије материјал о недавним испадима вандала на Косову (они су пуцали и по споменику у Гораждевцу), пристао је да изнесе нашем новинару своја сећања на страшан злочин за који до данас нико није одговарао.

Богдан је рођен у Гораждевцу, где, како он каже, народ је од 1999. године имун на звуке паљбе. После рата и НАТО агресије, завршене повлачењем српске војске, живело се тешко. Село са становништвом од 1000 људи, унаоколо само албанска насеља, наредни велики град Пећ, где је у куповину морало да се одлази у пратњи патроле КФОР-а. Провокације Албанаца нису престајале: Богданова стрина, Милица Букумирић, погинула је на прагу своје куће, у двориште су јој убацили гранату. У изолацији је била и омладина – нема забаве, из села не може да се изађе, остаје само дружење у школи и ван њених граница. Чак није било ни базена. Зашто „чак“? Можда је управо његово одсуство одиграло судбинску улогу.

13. августа… Пошто је мени кућа најближа реци, свако ко је хтео да иде на реку морао је да прође тачно поред моје куће. Другари, како који иду, они ме зову. „Богдане, хајде, хоћеш да идеш? Чекамо те“. Ја сам све некако одлагао. И ја сам у том тренутку питао свог тату, да ли могу да идем. Он као да је имао неки лош предосећај, каже: „Сине, немој још мало, хладна је вода“. Ја сам ту сачекао пар минута. Питао сам га још једном, он ми је дозволио и ја сам кренуо са друштвом. Ја сам стигао на обалу где је било много деце, много омладине, родитеља. Ја сам ушао у воду и толико је била мени хладна вода да сам одмах изашао и кренуо према ватри. Наложили су је моји другари да се мало згреју, или шта већ. Тачније, да пеку кукуруз. Није прошло десетак минута – почела је рафална паљба. Био сам најближи терористима који су пуцали, ја и моја групица. У том тренутку када је кренула рафална паљба мене је три метка погодило с леве стране у бок. У том тренутку ме је то одбацило неких пола метра. Ја сам се вратио у свој првобитни положај, или поред. И кроз главу ми је пролазило, што ја волим да кажем, у милионити делић секунде, пошто знам тај терен иза мене, тачније, иза нас, ту шуму одакле су они пуцали: ако су они изашли испред жбуна, испред шумице, да ја могу да их видим. Ја сам се нагло окренуо у том правцу, где су пуцали. И како сам се окрену, мене два метка погоде изнад грудног коша, погоде ми стомак и више нисам могао на своје ноге да издржим. И приликом пада мене закачи метак у главу. И осми метак окрзне ми леви чланак леве ноге.

Богдан је почео да зове у помоћ и при томе је још покушавао да устане. Сељани су превезли момка у болницу у бази КФОР-а, али доктор није био на месту. Прву помоћ рањеном су пружили у амбуланти, пре свега покушали су да му зауставе крварење. Богдан се налазио при свести и тражио је да изведу из ординације његовог брата, зато што није хтео да га он види у таквом стању. Локални становници су тражили од КФОР-а да пребаци дечака у болницу у Пећи, али они су нашли милион изговора. На крају су се Богданов брат и његов сусед на свој ризик упутили колима у потпуно албански град Пећ. Богдане, држи се, ти си јунак, преживећеш, говорили су оно, Нећу се дати – одговарао је Богдан.

Нажалост, испред пијаце у Пећи нама је стало ауто. А регистарске ознаке су биле на наш српски град Зрењанин. И они су насрнули на нас. Албанци. Они су видели да смо ми Срби. Они су сав ауто демолирали, сва стакла су полупали, покушали да нас избаце из аутомобила. Комшију који је покушавао да упали аутомобил су ударали песницама по глави, великим каменом по левој руци. И комшију који је био поред мене, који ме је штитио, и њега су тукли и нису имали милости и сажаљења ни према мени у онаквом стању, значи, где крв иде на све стране, и мене су тукли, ударали са свих страна. Покушавају да нас избаце из аутомобила. Међутим, ми се враћамо, боримо се да нас не извуку. Да су нас извукли, не бисмо остали живи никако. На срећу нашу, да ли случајно или намерно, наишле су две патроле КФОР-а и пуцале су увис. Групу су од нашег аутомобила удаљили. До тог тренутка свега сам био свестан. И како су мени причали, ја сам од тада у коми.

Бодана Букумирића су прво сместили у локалној болници. Ту се нашао још један повређени, Панто Дакић.

Ја сам био смештен до кревета погинулог Панта. Они су се веселили. „Хоћете Косово – ето вам Косово“. Значи, сви у болници, и пацијенти и доктори, сви су се веселили. Говорили су: „Ко год да је то урадио – свака му част“. Отац погинулог Панта је држао њега за једну руку и држао је мене за другу руку. Долази доктор, Албанац, да укаже прву помоћ. Међутим, отац погинулог Панта није то дозволио, јер је сматрао да нешто могу да убризгају у организам и онда крај живота. Нажалост, у тим тренуцима Панта је издахнуо. Докторка која је била из мог села је ту присутна. Она је прво захтевала да се пребацимо у северни део Косовске Митровице. Међутим, доктори су сматрали да сам и ја погинуо. А докторка је у међувремену видела да дајем знаке живота на десном палцу десне ноге. И она је ту КФОР убеђивала да сам ја жив, тражила и захтевала да ме пребаце хеликоптером у северни део Митровице. Међутим објашњење КФОР-а је било у том тренутку, као, не можемо ми то сада, треба да питамо команду у Пећи, па да команда из Пећи пита команду у Приштини, и ако то дозволе… Три сата се она убеђивала са КФОР-ом да обезбеде хеликоптер. И на крају, после толике процедуре са њихове стране, они су добили хеликоптер. У хеликоптеру сам био ја, као најтежи пацијент од свих рањених, и био је рањени Марко Богићевић. Међутим, нису кренули према Косовској Митровици, већ су кренули према Призрену, где су Марка оставили у немачкој болници базе КФОР-а, а мене као теже рањеног су пребацили у јужни део Митровице, не у северни, у француску базу КФОР-а.

Важну улогу у Богдановом спасавању је одиграла и доктор из северног дела Митровице Миленка Цветковић. Сазнавши за то што се десило, она је без обзира на ризик кренула у јужни, албански део града, где су Фрацузи из КФОР-а Богдану оперисали слезину (метак је прошао два милиметра од левог бубрега). Али када се испоставило да неурохирург касни, докторка је инсистирала да ссе дечак одвезе у Београд. Наравно, српском хеликоптеру нису дали да слети на територију Косова (али прво су га дуго држали у неизвсности), тако да су аутомобилом Богдана пребацили у централну Србију, а већ оданде хеликоптером на Војно-медицинску акадмију у главном граду. Богдану је притисак пао до 40, али докторка је предузела све неопходне мере, и он се вратио у норму. Читаво транспортоање момка коме се душа држала о носу због бескрајних административних одуговлачења КФОР-а трајало је 11 сати.

И кад су они са анализама увидели да ја у организму имам литру и четиристо милилитара крви од могућих пет до пет и по литара, нису смели у том тренутку да изврше операцију. То вече сам примао трансфузију крви да бих био ујутро спреман за операцију. Када сам стигао и када су они то проверавали, њихове процене да ја то преживим биле су деведесет шест одсто смртност. Имао сам шансе да преживим само четири посто. Доктори нису давали прогнозе да ћу се пробудити, тешили су моју породицу. Они су се надали, али мој неурохирург ми је рекао чак: „Ја нисам веровао да ћеш да се пробудиш. Ја сам свој посао одрадио све како треба, али зависило је све од тебе и од твог организма“. 19. августа на Преображење Господње, наш велики православни празник – тада сам се пробудио из коме.

Али то је био тек почетак пута: Богдану се температура подигла до 40 степени, испоставило се да су комадићи кости повредили кору великог мозга. Богдан је преживео 4 операције, боловао од менингитиса, четири месеца је био непокретан – радила је само десна страна тела. Али захваљујући вежбама и, наравно, упорности, стао је на ноге. Многи високи чиновници су долазили да га обиђу, између осталог и тадашњи шеф УНМИК-а Хари Холкери.

Толико је журио да је питао мене: „Сине, како си?“ Ту су биле, значи, камере, телевизијски новинари. Он каже: „Желим ти брзо да се опоравиш и да се вратиш у свој родни крај. Тамо је за сада мирно, све је добро. Све је под контролом“. Добро, све ја то разумем. И на крају, он је журио на авион, кажем: „Извините, господине Холкери, да ли могу ја вама да поставим једно питање?“ Каже: „Наравно, изволи“. Ја кажем: „Да ли сте ухапсили зликовце који су пуцали на недужну децу?“ Пре свега са мојим питањем он је остао затечен, зато што није очекивао од једног детета које има петнаест година и свега тога што му се десило да такво питање постави. И он мени каже: „Па, највише радимо на томе, али нисмо прикупили довољно доказа“. Ја сам му ту пружио руку и поздравио се.

Богдан се дуго година дописивао са међународним структурама на Косову, које су обећале да ће преврнути сваки камен и наћи убице: од 2003. до 2007. године ништа није било учињено, затим је нова група започела истрагу и затим су му писали да ако се појаве нови докази, истрага ће бити настављена. Али на крају све је остало без резултата. Ништа, каже Богдан, правда је спора али достижна.

Ја мислим да је то урадио монструм. Јер пуцати на децу која су била на плажи у шорцевима… Значи, тога дана на реци, на обалама најмање дете је било од пет година. Ја мислим да је то монструм, да је смишљени план да нас заплаше, јер нису могли никако да нас протерају из нашег села, па су ударили где највише боли.

Богдан је прошао мноштво рехабилитационих курсева, али и сада не може сасвим да управља левом руком. Можда у Русији постоје лекари који би могли да ми помогну, зато што после свега што сам преживео, заслужујем да све буде добро са мном, каже он. Ипак судбина је приредила Букумировићу још једно „изненађење“. 2003. године дали су му стан у српској престоници на дугорочно коришћење са правом откупа. А затим су решење променили – и сваке године доносе на потписивање уговор о продужетку закупа. Богдан се плаши да ће му једном доћи и подсетити га на појам као што су тржишни односи и рећи – исељавај се.

На предлог Вечерњих новости покренута је акција за откуп тог стана. Они су се медијски мало препуцавали – Вечерње новости и грађанска дирекција – јер сматрали су да то није у реду, да влада треба то да додели како треба. И они су ми једном рекли да тражим новац за тај стан. Вечерње новости су покренуле акцију, то је био њихов предлог да се покрене акција. Они су проценили овај стан где сам ја тренутно на 59.000 евра. Ја те паре немам и покренута је акција за помоћ, да колико ко може помогне на неки начин, пошто држава у тим тренуцима нема слуха за мој случај. Тако да до сада је уплаћено око 6.000 евра, а где су остале 53.000 ја стварно не знам. Не знам како ћу даље. Да ли ће доћи решење да се иселим, да ли ће бити нека друга одлука? Ето, сад ја бих молио, ко год да је у могућности да ми помогне. Дали су ми рок неких месец дана до два да се то реши.

Богдан живи са братом и оцем, две сестре су одавно удате, а мајка је умрла када је дечак имао пет година. Сада не ради, мада је завршио електротехничку школу – концентрисао се на здравље. Богдан Букумировић не може да се врати у Гораждевац, зато што све време мора да се налази под контролом најбољих престоничких лекара. Али остали рањени 13. августа 2003. године и даље живе у Гораждевцу. Тамо су и породице погинулих – Панте и Ивана.

У селу има гробље. Има једна црква брвнара која је најстарија на Балкану. Изграђена је без иједног ексера, значи, само од дасака. Стара је преко осам векова. Ја сматрам да она чува моје село. Зато што нити у Првом светском рату није Гораждевац спаљиван, нити протериван, нити у Другом светском рату. Ево, и сад, од 1999. село је опстало.

Ирина Антанасијевић, професор руског језика и књижевности која је низ година живела на Косову, у својим сећањима на 2000-е писала је: Разоружавање Косова је разоружавање српских сељака, чији се одстрел претворио у својеврсни спорт. Чак не екстремни. Опасности нема. Иди… пуцај… одлази…, а затим се појављују војници који се баве евакуацијом тела и превртањем камења…

Глас Русије

Један коментар

  1. Potresno!
    Sledeci put Bogdane, prvi koji bude dosao da se slika oteraj ga u PM. Onako lepo, socno, po srpski.
    Parama se ne nadaj. Oni koji bi zeleli da ti pomognu, para nemaju, a oni koji imaju para ovakve clanke ne citaju. Njih interesuje samo do koje krivine je stigla „borba protiv kriminala“ I koji se drug „sreo“ sa kojom facom.
    Neka ti Bog usreci zivot koji ti je poklonio! Bozijom miloscu, zlikovacki metci su promasili tvoju dusu. Nemoj da mrzis I raduj se zivotu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *