Испразно сликуцкање и „Alter Imago“

Пише Дејан Ђорић

Ствара се данас потпуно лажна слика о српској уметности, из које је уклоњен најоригиналнији и највреднији део. Као изложба у тој функцији може се разумети и представљање Колекције Трајковић чији је део приказан у децембру 2012. године у београдској Галерији Културног центра

Велики српски сликар и цртач Милован Видак није волео колекционаре, сматрао је да им не би требало поклањати никакву посебну пажњу. За њега су они били само појединци који хоће да се што јефтиније домогну капиталних дела. Говорио је: „Шта се мене тиче што тамо неко сакупља слике.“ Ценио је музеје и музејске збирке, знајући да се многе колекције распродају још током живота њихових власника. У Србији је постао тренд да се сакупља све што има предзнак антитрадиционалног и нефигуралног.

ИСКОШЕНА СЛИКА Власници таквих збирки желећи да подигну вредност својих дела улажу средства у штампање монографија и организовање великих изложби. На тај начин ствара се потпуно лажна слика о српској уметности, из које је уклоњен најоригиналнији и највреднији део. Сличног типа је Колекција Трајковић чији је део приказан у децембру 2012. године у београдској Галерији Културног центра. Њени власници су публиковали већи каталог са стручним текстовима и обимну монографију. Агресивном уметничком политиком тежи се потискивању свих видова фигуралне уметности и представљању авангардне уметности као јединог вида модерности и савремености. Додатни проблем у прихватању дела из оваквих полуцелина је што већина заступљених уметника одавно не ради то што је у њима представљено. Фаворизовање увек истих појединаца у таквим збиркама оштећује и многе аванградне уметнике који у њима нису заступљени.
Из такве перспективе долази изложба посвећена групи „Alter Imago“ као део Колекције Трајковић, представљена у поменутој Галерији. У питању је шири проблем историзације уметника из осамдесетих, када је група деловала. Свестан непоузданости њених ликовних вредности, бесмислених настојања да се по сваку цену ствара на нов начин, један од најбољих наших авангардних уметника, који уметност схвата као духовни, а не монденски рад, назвао ју је „Šalter Imago“. Поред настојања Лидије Мереник да у својој књизи „Београд: осамдесете“ да значај тој појави, она је остала на маргини српске уметности чији се значај може мерити дужином њеног трајања. Појавила се као домаћа верзија ондашње напредне уметности у виду повратка слици који се догодио у тренутку канонизације и највећег успона концептуалне авангарде.

[restrictedarea]

КВАРЉИВА РОБА Концептуализам је осамдесетих заморио и испостио светску уметничку сцену. Поједини тадашњи водећи светски и београдски галеристи веровали су да ће концептуала у свом провобитном виду постојати још најмање три деценије. За њих је било велико изненађење када су се почетком осамдесетих млађи уметници окренули сликарству. Тада је наводно завршена фаза високе модерне, али и сам модернизам који почиње са импресионизмом, а завршава се концептуализмом. Појавила се постмодерна као нова велика западна културна парадигма, чији су се представници критички односили према традиционалном, али и модерном наслеђу. Историчари уметности и уметници почели су да се одушевљавају кварљивом ликовном робом названом трансавангарда, уметност нових дивљих и „лоше сликарство“. Италијански критичар Акиле Бонито Олива најзаслужнији је за увођење такве уметности, успео је први пут после Другог светског рата да потисне англоамеричку превласт у свету актуелне уметности. Његова победа била је кратког даха јер су слике његових пулена ускоро изгубиле на вредности и до десет пута, вештачки надуване цене од пола милиона пале су на педесетак хиљада долара. Засути сумњивим делима као на врхунцу апстракције шездесетих, галеристи су се окренули уздизању правих уметника попут Френсиса Бејкона. Једино вредно у тој помами за мазаријама било је какво-такво враћање на националне вредности, што је такође изненадило интернационално оријентисане уметнике и галеристе. Италијански трансавангардисти ослањали су се на метафизичко сликарство између два светска рата, у којем је један од највећих сликара био фашиста Марио Сирони, немачки „нови дивљи“ окренули су се експресионизму као националном стилу још од времена готике, а Американци са тзв. лошим сликарством нису имали чему да се врате, па је њихова постмодерна уметност безначајна. Наши представници нису могли или хтели да се упуте ка ничему сличном у српској уметности, тако да је задуго ликовни смисао живота представника ове струје било пасионирано проучавање тада актуелног часописа „Flesh Art“, из којег су немилосрдно и бесрамно преузимали све што су могли. Довевши тријумфално Акила Бонита Оливу да му покажу српску нову уметност, њени жреци нису хтели ни да чују кључну примедбу. Европа је тада још тражила од нас оригиналност, на шта више нико сада ни не помишља, а наша „нова слика“ није могла да понуди ништа осим инфериорног другоразредног копирања страних узора. Словенци су се макар повели за германским наслеђем, а Македонци имају Анету Светиеву, вајарку светског формата, која је естетски израсла из древног балканског наслеђа. Кључни антидопринос Тахира Лушића, Наде Алавање и Милете Продановића, истакнутих у овој групи је да с њима почиње суноврат српске уметности, потпуно одустајање од оригиналности, што је добро разумео тада водећи критичар Зоран Маркуш пишући на страницама „Политике“ против неоекспресиониста.
Целокупна наша нова уметност осамдесетих мртворођенче је сјајне идеје Драгоша Калајића. У Салону Музеја савремене уметности приредио је 1982. године у светским оквирима значајну и другачију ауторску групну изложбу „Пост-модерна у Београду“, којом је назначио јасне идејне и практичне основе сасвим другачије уметности од владајуће. У томе је посредно имао подршку Паола Портогезија, великог италијанског архитекте и теоретичара који се залагао за постмодерну концепцију сличну Калајићевој. „Alter Imago“ није имао идејну, а још мање извођачку заснованост Калајићевих представника нове уметности, футуристичке фигурације за коју се залагао. Испразно сликуцкање Наде Алавање одговара степену њене надобудности, а сви заједно нису могли ни да се приближе Калајићевој визији обзнањеној у бављењу Леонидом Шејком, Медиалом, новом фигурацијом и обновом слике. Шејкина „Музејска поставка“ из 1956. године, прва права постмодерна слика, надишла је и естетику осамдесетих, најавивши сликарство анахронизма и актуелно прављење уметности помоћу предмета, отпада, колекција и агломерација. Постала је култна, што се неће догодити ни са једном нашом новом сликом. Неспособни да разумеју шире уметничке процесе, а још мање да се сликарски изразе, припадници „Alter Imago“ остали су локална појава каквих има у свакој западној култури, али сада опасни јер им се значај преувеличава и историзује.

„УЧЕНО“ СЛИКАРСТВО Најбољи доказ вредности такве уметности је успех чланова групе на интернационалној сцени. Отишавши да живе и раде почетком деведесетих у Немачку, брачни пар Лушић-Алавања ни са чим се није прославио, Владимир Николић је завршио као радник у књижари, а Милету Продановића је отац Божидар Продановић, професор београдске Ликовне академије, по нашем старом опробаном систему запослио у истој установи. Калајић је у једном од својих последњих текстова изразио сумњу у некога ко се презива Продановић. Већина чланова групе нема никакво ликовно образовање, у питању су студенти историје уметности, што их је чинило популарним на катедри, али не и у свету правих уметника. Радоња Лепосавић у каталогу изложбе тврди: „Они нису ‚глупи као сликари‘; њихово сликарство је ‚учено‘ – ‚Alter Imago‘ ‚зна‘ историју уметности“. Познају многи историју уметности, али им не пада на памет да се баве сликарством. Наводно образовани и учени, премда после њих није остала ниједна капитална теорија, студија, зборник или проблемска књига, учесници овог силовања српске уметности можда познају историју уметности, али не знају да сликају. У сликарском смислу, што се једино вреднује када је уметност у питању, чланови ове групе не само да не стварају сликарство са великим С, како је прижељкивао Тахир Лушић, већ је њихов крајње сумњив рад на нивоу аматерске, невеште мазарије, покушаја да се слика, каквих је седамдесетих и осамдесетих у свету интелектуалаца, али и наркомана и лудака било доста. Зашто се нечије приватно дрљање по платну, ма колико било покривено стручним текстовима и програмским идејама, сматра уметношћу која се још излаже, награђује, колекционира и историзује, знају само данашњи кустоси и историчари уметности. „Alter Imago“ или нова слика, нови призор, заиста су другачији од свега познатог у историји сликарства. Први пут су савременици почели да се клањају назовиуметности које би се наши преци стидели.

[/restrictedarea]