Isprazno slikuckanje i „Alter Imago“

Piše Dejan Đorić

Stvara se danas potpuno lažna slika o srpskoj umetnosti, iz koje je uklonjen najoriginalniji i najvredniji deo. Kao izložba u toj funkciji može se razumeti i predstavljanje Kolekcije Trajković čiji je deo prikazan u decembru 2012. godine u beogradskoj Galeriji Kulturnog centra

Veliki srpski slikar i crtač Milovan Vidak nije voleo kolekcionare, smatrao je da im ne bi trebalo poklanjati nikakvu posebnu pažnju. Za njega su oni bili samo pojedinci koji hoće da se što jeftinije domognu kapitalnih dela. Govorio je: „Šta se mene tiče što tamo neko sakuplja slike.“ Cenio je muzeje i muzejske zbirke, znajući da se mnoge kolekcije rasprodaju još tokom života njihovih vlasnika. U Srbiji je postao trend da se sakuplja sve što ima predznak antitradicionalnog i nefiguralnog.

ISKOŠENA SLIKA Vlasnici takvih zbirki želeći da podignu vrednost svojih dela ulažu sredstva u štampanje monografija i organizovanje velikih izložbi. Na taj način stvara se potpuno lažna slika o srpskoj umetnosti, iz koje je uklonjen najoriginalniji i najvredniji deo. Sličnog tipa je Kolekcija Trajković čiji je deo prikazan u decembru 2012. godine u beogradskoj Galeriji Kulturnog centra. Njeni vlasnici su publikovali veći katalog sa stručnim tekstovima i obimnu monografiju. Agresivnom umetničkom politikom teži se potiskivanju svih vidova figuralne umetnosti i predstavljanju avangardne umetnosti kao jedinog vida modernosti i savremenosti. Dodatni problem u prihvatanju dela iz ovakvih polucelina je što većina zastupljenih umetnika odavno ne radi to što je u njima predstavljeno. Favorizovanje uvek istih pojedinaca u takvim zbirkama oštećuje i mnoge avangradne umetnike koji u njima nisu zastupljeni.
Iz takve perspektive dolazi izložba posvećena grupi „Alter Imago“ kao deo Kolekcije Trajković, predstavljena u pomenutoj Galeriji. U pitanju je širi problem istorizacije umetnika iz osamdesetih, kada je grupa delovala. Svestan nepouzdanosti njenih likovnih vrednosti, besmislenih nastojanja da se po svaku cenu stvara na nov način, jedan od najboljih naših avangardnih umetnika, koji umetnost shvata kao duhovni, a ne mondenski rad, nazvao ju je „Šalter Imago“. Pored nastojanja Lidije Merenik da u svojoj knjizi „Beograd: osamdesete“ da značaj toj pojavi, ona je ostala na margini srpske umetnosti čiji se značaj može meriti dužinom njenog trajanja. Pojavila se kao domaća verzija ondašnje napredne umetnosti u vidu povratka slici koji se dogodio u trenutku kanonizacije i najvećeg uspona konceptualne avangarde.

[restrictedarea]

KVARLJIVA ROBA Konceptualizam je osamdesetih zamorio i ispostio svetsku umetničku scenu. Pojedini tadašnji vodeći svetski i beogradski galeristi verovali su da će konceptuala u svom provobitnom vidu postojati još najmanje tri decenije. Za njih je bilo veliko iznenađenje kada su se početkom osamdesetih mlađi umetnici okrenuli slikarstvu. Tada je navodno završena faza visoke moderne, ali i sam modernizam koji počinje sa impresionizmom, a završava se konceptualizmom. Pojavila se postmoderna kao nova velika zapadna kulturna paradigma, čiji su se predstavnici kritički odnosili prema tradicionalnom, ali i modernom nasleđu. Istoričari umetnosti i umetnici počeli su da se oduševljavaju kvarljivom likovnom robom nazvanom transavangarda, umetnost novih divljih i „loše slikarstvo“. Italijanski kritičar Akile Bonito Oliva najzaslužniji je za uvođenje takve umetnosti, uspeo je prvi put posle Drugog svetskog rata da potisne angloameričku prevlast u svetu aktuelne umetnosti. Njegova pobeda bila je kratkog daha jer su slike njegovih pulena uskoro izgubile na vrednosti i do deset puta, veštački naduvane cene od pola miliona pale su na pedesetak hiljada dolara. Zasuti sumnjivim delima kao na vrhuncu apstrakcije šezdesetih, galeristi su se okrenuli uzdizanju pravih umetnika poput Frensisa Bejkona. Jedino vredno u toj pomami za mazarijama bilo je kakvo-takvo vraćanje na nacionalne vrednosti, što je takođe iznenadilo internacionalno orijentisane umetnike i galeriste. Italijanski transavangardisti oslanjali su se na metafizičko slikarstvo između dva svetska rata, u kojem je jedan od najvećih slikara bio fašista Mario Sironi, nemački „novi divlji“ okrenuli su se ekspresionizmu kao nacionalnom stilu još od vremena gotike, a Amerikanci sa tzv. lošim slikarstvom nisu imali čemu da se vrate, pa je njihova postmoderna umetnost beznačajna. Naši predstavnici nisu mogli ili hteli da se upute ka ničemu sličnom u srpskoj umetnosti, tako da je zadugo likovni smisao života predstavnika ove struje bilo pasionirano proučavanje tada aktuelnog časopisa „Flesh Art“, iz kojeg su nemilosrdno i besramno preuzimali sve što su mogli. Dovevši trijumfalno Akila Bonita Olivu da mu pokažu srpsku novu umetnost, njeni žreci nisu hteli ni da čuju ključnu primedbu. Evropa je tada još tražila od nas originalnost, na šta više niko sada ni ne pomišlja, a naša „nova slika“ nije mogla da ponudi ništa osim inferiornog drugorazrednog kopiranja stranih uzora. Slovenci su se makar poveli za germanskim nasleđem, a Makedonci imaju Anetu Svetievu, vajarku svetskog formata, koja je estetski izrasla iz drevnog balkanskog nasleđa. Ključni antidoprinos Tahira Lušića, Nade Alavanje i Milete Prodanovića, istaknutih u ovoj grupi je da s njima počinje sunovrat srpske umetnosti, potpuno odustajanje od originalnosti, što je dobro razumeo tada vodeći kritičar Zoran Markuš pišući na stranicama „Politike“ protiv neoekspresionista.
Celokupna naša nova umetnost osamdesetih mrtvorođenče je sjajne ideje Dragoša Kalajića. U Salonu Muzeja savremene umetnosti priredio je 1982. godine u svetskim okvirima značajnu i drugačiju autorsku grupnu izložbu „Post-moderna u Beogradu“, kojom je naznačio jasne idejne i praktične osnove sasvim drugačije umetnosti od vladajuće. U tome je posredno imao podršku Paola Portogezija, velikog italijanskog arhitekte i teoretičara koji se zalagao za postmodernu koncepciju sličnu Kalajićevoj. „Alter Imago“ nije imao idejnu, a još manje izvođačku zasnovanost Kalajićevih predstavnika nove umetnosti, futurističke figuracije za koju se zalagao. Isprazno slikuckanje Nade Alavanje odgovara stepenu njene nadobudnosti, a svi zajedno nisu mogli ni da se približe Kalajićevoj viziji obznanjenoj u bavljenju Leonidom Šejkom, Medialom, novom figuracijom i obnovom slike. Šejkina „Muzejska postavka“ iz 1956. godine, prva prava postmoderna slika, nadišla je i estetiku osamdesetih, najavivši slikarstvo anahronizma i aktuelno pravljenje umetnosti pomoću predmeta, otpada, kolekcija i aglomeracija. Postala je kultna, što se neće dogoditi ni sa jednom našom novom slikom. Nesposobni da razumeju šire umetničke procese, a još manje da se slikarski izraze, pripadnici „Alter Imago“ ostali su lokalna pojava kakvih ima u svakoj zapadnoj kulturi, ali sada opasni jer im se značaj preuveličava i istorizuje.

„UČENO“ SLIKARSTVO Najbolji dokaz vrednosti takve umetnosti je uspeh članova grupe na internacionalnoj sceni. Otišavši da žive i rade početkom devedesetih u Nemačku, bračni par Lušić-Alavanja ni sa čim se nije proslavio, Vladimir Nikolić je završio kao radnik u knjižari, a Miletu Prodanovića je otac Božidar Prodanović, profesor beogradske Likovne akademije, po našem starom oprobanom sistemu zaposlio u istoj ustanovi. Kalajić je u jednom od svojih poslednjih tekstova izrazio sumnju u nekoga ko se preziva Prodanović. Većina članova grupe nema nikakvo likovno obrazovanje, u pitanju su studenti istorije umetnosti, što ih je činilo popularnim na katedri, ali ne i u svetu pravih umetnika. Radonja Leposavić u katalogu izložbe tvrdi: „Oni nisu ‚glupi kao slikari‘; njihovo slikarstvo je ‚učeno‘ – ‚Alter Imago‘ ‚zna‘ istoriju umetnosti“. Poznaju mnogi istoriju umetnosti, ali im ne pada na pamet da se bave slikarstvom. Navodno obrazovani i učeni, premda posle njih nije ostala nijedna kapitalna teorija, studija, zbornik ili problemska knjiga, učesnici ovog silovanja srpske umetnosti možda poznaju istoriju umetnosti, ali ne znaju da slikaju. U slikarskom smislu, što se jedino vrednuje kada je umetnost u pitanju, članovi ove grupe ne samo da ne stvaraju slikarstvo sa velikim S, kako je priželjkivao Tahir Lušić, već je njihov krajnje sumnjiv rad na nivou amaterske, nevešte mazarije, pokušaja da se slika, kakvih je sedamdesetih i osamdesetih u svetu intelektualaca, ali i narkomana i ludaka bilo dosta. Zašto se nečije privatno drljanje po platnu, ma koliko bilo pokriveno stručnim tekstovima i programskim idejama, smatra umetnošću koja se još izlaže, nagrađuje, kolekcionira i istorizuje, znaju samo današnji kustosi i istoričari umetnosti. „Alter Imago“ ili nova slika, novi prizor, zaista su drugačiji od svega poznatog u istoriji slikarstva. Prvi put su savremenici počeli da se klanjaju nazoviumetnosti koje bi se naši preci stideli.

[/restrictedarea]