Почетна / Друштво / Политичке инверзије „Политике“

Политичке инверзије „Политике“

Пише Недељко Куљић

Колико је оправдано уверење да данашња пристрасност најстаријег дневника на Балкану  није мања него у „страшним деведесетим“ и времену оспораване рубрике „Oдјеци и реаговања“

Да ли је „Политика“ новина „с тезом“, „национална институција“ утопљена у ограничења страначких подела? Колико је оправдан став да њена данашња пристрасност, с обзиром на околности, није мања него у „страшним деведесетим“ и времену оспораване рубрике „Oдјеци и реаговања“? Да ли су њена декларативна отвореност и дозирано вишегласје само привид у чијој позадини је одбрана бивше политике и потврда актуелног својинског статуса, због чега је све више оних који је прате по навици или са отпором?
Одговор на ова питањa се не може релативизовати природним разликама у погледима и вредностима. Ево неколико конкретних запажања o ставовима који носе уређивачки печат у месецима за нама.

ПИТАЊА ГЛАВНОГ УРЕДНИКА После последњих политичких промена, по себи разумљив критички однос према власти, „Политика“ је исказала врло промптно. Уочљиво је да за то није било неопходно да прође њених првих сто дана, а да за сличан однос према претходној није био довољан ни вишегодишњи период. Поступком анализе садржаја карикатура штампаних на првој страни, на пример, утврђујемо да је нова власт на њима представљена као посада брода који тоне или посада авиона без пилота, а неке су, попут оне на којој је представљена као просјак мађионичар, циничне и увредљиве.
У исто време, и после сазнања о пустошењу земље и суноврату друштвених вредности, у ретким ауторским текстовима главног уредника и даље налазимо ароганцију ранијих поседника саме суштине процеса модернизације, европеизације, демократизације и чега све не. У једном од њих главни опомиње да према Русима не би требало да будемо „понизни као навијачи Црвене звезде“!? (видети овације Путину на „Маракани“, снимак на „Ју тјубу“), „ласкави као Томислав Николић“, лаковерни попут Дачића који је „већ загризао руску јабуку“ и у неколико наврата позиван у Русију „да утврди градиво“. Јер, за разлику од Немаца које „једино занима да неки од њихових војника не буде огребан на Косову“ и Американаца, чија је (незаинтересована) амбасадорка у данима формирања српске владе била на одмору, Руси, мудрује главни уредник, желе да овде „обележе неку своју територију“, да уз помоћ нове власти откупе ЕПС, „Телеком“ и „Петрохемију“, пољопривреду и инфраструктуру и „сву добит пошаљу пут Русије“. То су, по њему, права питања, а не косовско које је, подучава у другом прилогу, „суштински лишено смисла“. Колико суптилности у „смисленим и бесмисленим“ питањима! Шта рећи о „незаинтересованој“ Олбрајтовој (косметски „Телеком“) и В. Кларку (рудници угља), шта о армади у престоном „Бондстилу“? Политички релативизам, очевидно, није исто што и постмодернистички (становиште без становишта). Политика је овде инверзија, становиште са супротним предзнаком, a демократија допуштена док не дира у наметнути поредак, због чега, изгледа, неке ствари не подлежу друштвеном расуђивању. Ако је спонтана искреност навијача Звезде понизност, којим онда речима назвати пузалаштво евроатлантиста?
Дух политичке инверзије обележава и ауторске текстове посвећене личностима које изазивају пажњу јавности. У данима у којима сазнајемо размере злоупотребе власти, на страницама „Политике“ читамо неодмерене похвале актера против којих се покреће судски поступак. Само неколико дана пре привођења Оливера Дулића, у једном ауторском тексту бивши министар је представљен као оличење професионалне и политичке успешности, човек који је за 37 година постигао „оно за шта је некима потребан цео живот“ и при том се не осврће на „наводе из фризерског салона“. Општи оквир односа према бившој власти је политичка и антинационалистичка виктимизација, због чега се стиче утисак да у Србији готово и нема крађе, да су реални само политички прогони, „десничари“ и „фашисти“. Образац није особито оригиналан. У питању je клише или „пројекат“. (У књизи „Русија у провалији“ Солжењицин је записао: „Русе притискају са свих страна. А ако за тренутак због себе застану, одмах се чује – фашизам“). Остало је ствар технике, финансијa и умрежених кадрова. Нунцијатуре Грађанских иницијатива, на пример.

[restrictedarea]

ОБРАЧУН СА „БАУКОМ ПАТРИОТИЗМА“ И неизбежног Миљенка Дерете, коме је у „Политици“ бланко уступљен простор да се обрачунава са „бауком патриотизма“ у Србији. Да „таргетира“ по свом пројектованом НВО нахођењу. У последњем од небројених написа предмет обрачуна је Добрица Ћосић – „писац расиста“, одговоран за државну политику терора према Албанцима, „етнички чистунац“ одговоран за „планирано померање становништва“, националне поразе Србије, „одливање памети, знања, маште“ и др. Све поводом Ћосићевог апела студентима у иностранству да шире истину о свом демонизованом народу. Доследно свом уређивачком концепту „Политика“ није штампала Ћосићев текст који је био повод наведених оптужби.
Пример Н. Чанка је још експресивнији. Агресивни црнокошуљаш, чије су сепаратистичке афектације и уличарске вулгарности понижење за јавни живот Србије, никада није био предмет неког критичког написа „Политике“. Она је недавно забележила инцидент у којем је са својим горилама у кафани претукао човека и нанео му тешке телесне повреде. Док га је тукао, сведочи повређени, Чанак му је псовао мајку српску, уз претње смрћу, увреде и гневне речи да му је доста Срба и Београђана у Новом Саду. Фашистоидни мултикултуралиста јавно је псовао и када је скидао српска знамења с регионалне телевизије 2001. или када је позивао на обрачун с В. Коштуницом. Да ли је Србе псовао и на скупу „Сријем Хрватској“ у Загребу 2002, када је предствљен као заштитник хрватског народа у Војводини „у тешким временима прогона Хрвата“ – можемо само претпостављати. Агресивност је испољио и када је враћао посланички мандат, оптужујући Скупштину да га није „узела у заштиту“(!) или оптужујући власт да хапси само „војвођански кадар“. Да га заштити, јер, и када је млатио, чинио је то из еврорегионалних разлога – на бранику Војводине. (Уосталом, и сам председник владе, лојалан посувраћеним мерилима, ономад се правдао због националности оптуженог за крађу. Овде је и крађа национална категорија.) На све то „Политика“ са својим стражарима и заштитницима политичке коректности никада није реаговала. Штавише, у једном ауторском чланку, потписаном иницијалима, у наслову се само побрајају „несташлуци“ Н. Чанка, а он квалификује као „један од најживописнијих и најлуциднијих српских политичара“. Сва је прилика да се овде увек дојмио као савезник, чије је индуковане теме („уставна криза“, „отворено војвођанско питање“) „Политика“ свесрдно спиновала.
Као што се ауторским текстовима уредништва и колегијума, селекцијом садржаја, опремом и интонацијом представила као савезник сасвим одређеног политичког погледа, „Политика“ се показала пристрасном и у избору сарадника и актера јавне сцене којима је давала реч и несразмером између њиховог реалног значаја и уступљеног им простора. Уз бројне претплаћене аналитичаре и синтетичаре, на својој првој страни недавно је штампала „ауторитативно“ мишљење једне Чанкове посленице да „Статут Војводине није противуставан, већ је Устав Србије антивојвођански“.
Да се ради о трајнијој наклоности не потврђује само ревност с којом су преношене приземне досетке новосадског „шибаџије“ (термин аналитичара „Политике“). Један прилог у „националној институцији“ насловљен је чак питањем: „Да ли је ЛСВ елитистичка странка?“ Када се насловом текста сугерише став који нема реалног основа, а садржајем то настоји да подупре, реч је о пропаганди, а не професионалном новинарству. Бројне разлике међу варијантама теорије елите могле би се грубо свести на схватање по којем се под елитом подразумевају појединци изузетних својстава (моралних, интелектуалних, професионалних) или друго, актуелније, по којем је чине људи који заузимају важније положаје и располажу политичким, економским и културним ресурсима. Које од наведених својстава задовољавају именовани?

„ЕЛИТИЗАМ“ ЈЕДНЕ „ЕЛИТЕ“ Искуствено проверљив скроман образовни ниво чланства и врховништва ЛСВ није био препрека да се номинују као елита. Сам Чанак, утемељивач гласовите ВАНУ, образовање сумњиве веродостојности стекао је на установи сличне репутације. Јавни иступи и идеје које заговара, па и физички оличава, сведочанство су његовог „елитизма“. У једном од последњих (на свевојвођанском конгресу ЛСВ!) и он је „таргетирао“ Д. Ћосића, поредећи „великог српског писца, борца НОР“-а, с Мусолинијем. Ако је антрополошка претпоставка за простаклук ове врсте рана васпитна запуштеност, уобличена у потоњу беспризорност, друштвена је пројектована манипулација ослоњена на одсуство основних оријентира и мерила у јавном животу. „Политика“ је томе дала свој допринос. Није потребно много мудрости за закључак да је, стога, и чланство ове братије (и назочне учеснике конгреса) тешко потценити. Најпосле, и њихова пропаганда, срачуната на похлепу, окренута је „елитним“ друштвеним групама – слоју малограђана („органској“ провинцијалној интелигенцији и корисницима преплаћених синекура у институцијама политичке власти) и сељаштву.
Наводни елитизам је проверљив и ако посегнемо за модернијим схватањем које не претпоставља изврсност, већ само указује на носиоце високих положаја. Иако је прави биланс овде још изван увида јавности, очекујемо извештаје ревизорске комисије о томе како су чанковци деловали „контролишући ресурсе“ – у мисији чувања „војвођанских новаца“. Да ли је уопште логична претпоставка да они које покреће похлепа могу бити заштитници општих интереса? Политички лавеж је овде одбрана од затвора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!