Почетна / Документи / Први балкански рат – Етос слободе између поезије и историјског чина

Први балкански рат – Етос слободе између поезије и историјског чина

Пише Иван Негришорац

Срби су у Први балкански рат ушли са косовском заветном мишљу у срцима и са етосом слободе који је вековима чуван у песништву да би своју енергетску снагу показао „кад одсудни куцне час“

Сто година је прошло од како су се балкански народи удружили не би ли и сами постали активни учесници у решавању тзв. Источног питања. Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка, уз подршку Русије, а уз противљење осталих великих сила, сачиниле су Балкански савез 1912. године са циљем да важна питања њихове националне судбине не би остала препуштена да их велике силе решавају у складу са интересима који често превиђају елементарно постојање тзв. малих народа. Немајући довољно снаге да свака засебно избори сопствено национално ослобођење, балканске државе у настајању одлучиле су да се удруже како би реализовале једну јасну и чисту политичку идеју: „Балкан – балканским народима!“ Реализацијом те идеје требало је не само да се на рушевинама и остацима једне велике империје, Отоманског царства, обезбеди слобода за мале, али старе и историјом богате народе, него и да се много више правде и уравнотежености, те елемената одрживог поретка унесе у међународне политичке односе.
У Први балкански рат ушло се после неколико година припрема и са жељом да се спорна питања, ако је то могуће, разреше споразумно пре него што рат започне. Показало се, нажалост, да оно што вековима није било претресано не може одједном за дипломатским столом да буде решено. Тако је, у покушају великих сила да неутралишу ефекте Првог балканског рата, настао Други балкански рат, рат који је нама Србима био наметнут, али који је за нас, ипак, успешно завршен. Лондонским и Букурешким миром 1913. године решен је читав низ питања међусобних односа балканских народа, али многи проблеми остали су нерешени. Ти проблеми неће ни моћи никада да буду решени уколико се сваки балкански народ буде држао својих максималистичких захтева.

НЕГДЕ „ИЗМЕЂ ИСТИНЕ И БЛУДЊЕ“ Срби су у Први балкански рат ушли са косовском заветном мишљу у срцима и са етосом слободе који је вековима чуван у песништву, да би своју енергетску снагу показао „кад одсудни куцне час“. Тих година Балканских ратова Јован Дучић је, у песми „Брегалница“, записао стихове:
„Опраћемо тобом очи нашој деци,
И чело пророка у тренути судње,
Реко, која поста у мачева звеци,
Светлом међом измеђ истине и блудње.“
Упркос ослободилачким заносима песник је знао да се људски чинови, па и чинови читавих народа, крећу негде између „истине и блудње“, али би у том простору увек требало пронаћи спасоносну „светлу међу“ која пресудно одлучује о природи дела које ће се реализовати у историји. То дело мора бити усклађено са тлом и са вековним догађајима на том тлу; у противном, све што човек или народ замишља може завршити у простору блудње или химере. Историјски чин се, дакле, мора добро утемељити, а најбољи темељ представља оно што народ носи у својој души и што су му преци оставили у делима која су обележили сопственом крвљу. Зато Дучић своју песму завршава стиховима:
„Наша душа има боју наше стене,
И наша крв тече куд и наше реке.“

[restrictedarea] Српски етос слободе подразумева управо то: да се душом и крвљу обележи простор и време у којем народ живи. Тај етос слободе подразумева и спремност да се крвљу плати право и привилегија да се, као свој на своме, живи у складу са општим идеалима слободе. Ти идеали би требало универзално да важе, али на њих, уистину, стичу своје право само људи и народи спремни на највеће жртве. Захваљујући таквој одлучној принципијелности, Срби су у свом народном памћењу и у својој историографији јасно разликовали праве ослободилачке ратове од ратова због којих би се ваљало постидети: ове прве Срби су узносили до достојанствених висина народног памћења, певања и мишљења, те научног сазнања; ове друге памтили су тек толико да се они никада не понове. Беспoштедно се борећи за сопствену слободу, српски народ је очувао способност да оцени сопствене врлине и мане, понос и срамоту, вазнесења и падове. Зато је српски народ по свом духу велики народ, упркос томе што је бројчано, неоспорно, мали.
Балканске ратове требало би добро упамтити и вазда их се сећати! Они и данас имају енергетски потенцијал који би требало преиспитати. Сто година од како су се мали балкански народи удружили да реше нека велика питања, ми смо на Балкану поново суочени са чињеницом да се реални интереси тзв. малих народа грубо и бескрупулозно превиђају. Поново се жели успоставити империјални свет који би грубо нарушавао право малих народа на опстанак и на очување њихових културних специфичности. То што се сада нови империјални модел испоставља превасходно наметањем гвоздених закона економије и тржишта, то што се облици насиља настоје идеологијом глобализације прикрити до непрепознатљивости, те што би империјални поредак требало да буде унесен у мале народе као облик њиховог властитог става и израз њихове слободне воље, све то неће изменити основну, насилну природу тих процеса. Ти процеси јесу израз скривеног, посредованог насиља, а да то јесте насиље најбоље ће осетити управо народи који буду исказали спремност да се критички односе, па и побуне против таквог система.
За такве изазове српско друштво још увек није спремно и није пронашло адекватне одговоре. Тзв. међународна заједница годинама већ намеће Србима улоге које су им априорно припремљене, а то се чини чак и у случајевима када чињенице евидентно дају сасвим другачију слику догађаја. Недавне одлуке Хашког трибунала тако су обликовале слику етничког чишћења Срба из Хрватске да је евидентан покушај да се један велики злочин у потпуности прикрије. А када злочинац буде заштићен од неминовнисти казне, зашто он не би и даље наставио са злочинима? Смисао читаве акције прикривања злочина хрватске војске и јесте баш у томе: то би требало да буде злочин којим се отварају перспективе за наставак послова у будућности. Отуда је за Србе подизање гласа протеста једина нада да их будуће мржње и прогони неће очистити и са других простора на којима вековима живе.

НЕ СМЕМО ДОЗВОЛИТИ… Улога која је традиционално припадала Јеврејима у постмодерној, уједињеној Европи намењена је Србима. Једино тако могу да се објасне снажни социопатолошки механизми који остављају снажан траг не само у сфери политике и међудржавних односа већ и у области међународног права. Уколико српско друштво не нађе адекватан одговор на ове изазове, овакав однос према Србима постаће не само израз тренутне политичке злоћудности него ће се чврсто уградити и у менталитете, у нарави многих народа Европе и света. Уградиће се онако како се већ уградио код многих, духом нестабилних, а поткупљивих Срба, па се они у мржњи према сопственом народу такмиче са највећим непријатељима свог народа.
Зато се свему томе морамо одлучно опирати и, пре свега, демаскирати сваки, наизглед ситан и незнатан догађај који утврђује представу европске и светске јавности о Србима као паријама у свету глобализације. Морамо се обраћати интелектуалној јавности управо оних држава чије су медијске и пропагандне машинерије усмерене ка креирању овакве слике о Србима и њиховој улози у савременом свету. Све то ваља да радимо потпуно смирено, са пуном интелектуалном аргументацијом која ће јасно показати како све ово што нам се дешава није последица никакве параноичне пројекције него јесте реалност савремене међународне политичке сцене. Ми, Срби, не смемо дозволити да нам у садашњости и будућности буде наметнута улога која је у политичкој стварности Европе и света вековима припадала Јеврејима. Ако ми сами нешто против таквог намета не учинимо, нико други ништа учинити неће!
Поздравна реч председника „Матице српске“ на округлом столу „Успони и падови српске државности у светлу Балканских ратова“, одржаном у „Матици српској“,
27. новембра 2012. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *