Prvi balkanski rat – Etos slobode između poezije i istorijskog čina

Piše Ivan Negrišorac

Srbi su u Prvi balkanski rat ušli sa kosovskom zavetnom mišlju u srcima i sa etosom slobode koji je vekovima čuvan u pesništvu da bi svoju energetsku snagu pokazao „kad odsudni kucne čas“

Sto godina je prošlo od kako su se balkanski narodi udružili ne bi li i sami postali aktivni učesnici u rešavanju tzv. Istočnog pitanja. Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka, uz podršku Rusije, a uz protivljenje ostalih velikih sila, sačinile su Balkanski savez 1912. godine sa ciljem da važna pitanja njihove nacionalne sudbine ne bi ostala prepuštena da ih velike sile rešavaju u skladu sa interesima koji često previđaju elementarno postojanje tzv. malih naroda. Nemajući dovoljno snage da svaka zasebno izbori sopstveno nacionalno oslobođenje, balkanske države u nastajanju odlučile su da se udruže kako bi realizovale jednu jasnu i čistu političku ideju: „Balkan – balkanskim narodima!“ Realizacijom te ideje trebalo je ne samo da se na ruševinama i ostacima jedne velike imperije, Otomanskog carstva, obezbedi sloboda za male, ali stare i istorijom bogate narode, nego i da se mnogo više pravde i uravnoteženosti, te elemenata održivog poretka unese u međunarodne političke odnose.
U Prvi balkanski rat ušlo se posle nekoliko godina priprema i sa željom da se sporna pitanja, ako je to moguće, razreše sporazumno pre nego što rat započne. Pokazalo se, nažalost, da ono što vekovima nije bilo pretresano ne može odjednom za diplomatskim stolom da bude rešeno. Tako je, u pokušaju velikih sila da neutrališu efekte Prvog balkanskog rata, nastao Drugi balkanski rat, rat koji je nama Srbima bio nametnut, ali koji je za nas, ipak, uspešno završen. Londonskim i Bukureškim mirom 1913. godine rešen je čitav niz pitanja međusobnih odnosa balkanskih naroda, ali mnogi problemi ostali su nerešeni. Ti problemi neće ni moći nikada da budu rešeni ukoliko se svaki balkanski narod bude držao svojih maksimalističkih zahteva.

NEGDE „IZMEĐ ISTINE I BLUDNJE“ Srbi su u Prvi balkanski rat ušli sa kosovskom zavetnom mišlju u srcima i sa etosom slobode koji je vekovima čuvan u pesništvu, da bi svoju energetsku snagu pokazao „kad odsudni kucne čas“. Tih godina Balkanskih ratova Jovan Dučić je, u pesmi „Bregalnica“, zapisao stihove:
„Opraćemo tobom oči našoj deci,
I čelo proroka u trenuti sudnje,
Reko, koja posta u mačeva zveci,
Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.“
Uprkos oslobodilačkim zanosima pesnik je znao da se ljudski činovi, pa i činovi čitavih naroda, kreću negde između „istine i bludnje“, ali bi u tom prostoru uvek trebalo pronaći spasonosnu „svetlu među“ koja presudno odlučuje o prirodi dela koje će se realizovati u istoriji. To delo mora biti usklađeno sa tlom i sa vekovnim događajima na tom tlu; u protivnom, sve što čovek ili narod zamišlja može završiti u prostoru bludnje ili himere. Istorijski čin se, dakle, mora dobro utemeljiti, a najbolji temelj predstavlja ono što narod nosi u svojoj duši i što su mu preci ostavili u delima koja su obeležili sopstvenom krvlju. Zato Dučić svoju pesmu završava stihovima:
„Naša duša ima boju naše stene,
I naša krv teče kud i naše reke.“

[restrictedarea] Srpski etos slobode podrazumeva upravo to: da se dušom i krvlju obeleži prostor i vreme u kojem narod živi. Taj etos slobode podrazumeva i spremnost da se krvlju plati pravo i privilegija da se, kao svoj na svome, živi u skladu sa opštim idealima slobode. Ti ideali bi trebalo univerzalno da važe, ali na njih, uistinu, stiču svoje pravo samo ljudi i narodi spremni na najveće žrtve. Zahvaljujući takvoj odlučnoj principijelnosti, Srbi su u svom narodnom pamćenju i u svojoj istoriografiji jasno razlikovali prave oslobodilačke ratove od ratova zbog kojih bi se valjalo postideti: ove prve Srbi su uznosili do dostojanstvenih visina narodnog pamćenja, pevanja i mišljenja, te naučnog saznanja; ove druge pamtili su tek toliko da se oni nikada ne ponove. Bespoštedno se boreći za sopstvenu slobodu, srpski narod je očuvao sposobnost da oceni sopstvene vrline i mane, ponos i sramotu, vaznesenja i padove. Zato je srpski narod po svom duhu veliki narod, uprkos tome što je brojčano, neosporno, mali.
Balkanske ratove trebalo bi dobro upamtiti i vazda ih se sećati! Oni i danas imaju energetski potencijal koji bi trebalo preispitati. Sto godina od kako su se mali balkanski narodi udružili da reše neka velika pitanja, mi smo na Balkanu ponovo suočeni sa činjenicom da se realni interesi tzv. malih naroda grubo i beskrupulozno previđaju. Ponovo se želi uspostaviti imperijalni svet koji bi grubo narušavao pravo malih naroda na opstanak i na očuvanje njihovih kulturnih specifičnosti. To što se sada novi imperijalni model ispostavlja prevashodno nametanjem gvozdenih zakona ekonomije i tržišta, to što se oblici nasilja nastoje ideologijom globalizacije prikriti do neprepoznatljivosti, te što bi imperijalni poredak trebalo da bude unesen u male narode kao oblik njihovog vlastitog stava i izraz njihove slobodne volje, sve to neće izmeniti osnovnu, nasilnu prirodu tih procesa. Ti procesi jesu izraz skrivenog, posredovanog nasilja, a da to jeste nasilje najbolje će osetiti upravo narodi koji budu iskazali spremnost da se kritički odnose, pa i pobune protiv takvog sistema.
Za takve izazove srpsko društvo još uvek nije spremno i nije pronašlo adekvatne odgovore. Tzv. međunarodna zajednica godinama već nameće Srbima uloge koje su im apriorno pripremljene, a to se čini čak i u slučajevima kada činjenice evidentno daju sasvim drugačiju sliku događaja. Nedavne odluke Haškog tribunala tako su oblikovale sliku etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske da je evidentan pokušaj da se jedan veliki zločin u potpunosti prikrije. A kada zločinac bude zaštićen od neminovnisti kazne, zašto on ne bi i dalje nastavio sa zločinima? Smisao čitave akcije prikrivanja zločina hrvatske vojske i jeste baš u tome: to bi trebalo da bude zločin kojim se otvaraju perspektive za nastavak poslova u budućnosti. Otuda je za Srbe podizanje glasa protesta jedina nada da ih buduće mržnje i progoni neće očistiti i sa drugih prostora na kojima vekovima žive.

NE SMEMO DOZVOLITI… Uloga koja je tradicionalno pripadala Jevrejima u postmodernoj, ujedinjenoj Evropi namenjena je Srbima. Jedino tako mogu da se objasne snažni sociopatološki mehanizmi koji ostavljaju snažan trag ne samo u sferi politike i međudržavnih odnosa već i u oblasti međunarodnog prava. Ukoliko srpsko društvo ne nađe adekvatan odgovor na ove izazove, ovakav odnos prema Srbima postaće ne samo izraz trenutne političke zloćudnosti nego će se čvrsto ugraditi i u mentalitete, u naravi mnogih naroda Evrope i sveta. Ugradiće se onako kako se već ugradio kod mnogih, duhom nestabilnih, a potkupljivih Srba, pa se oni u mržnji prema sopstvenom narodu takmiče sa najvećim neprijateljima svog naroda.
Zato se svemu tome moramo odlučno opirati i, pre svega, demaskirati svaki, naizgled sitan i neznatan događaj koji utvrđuje predstavu evropske i svetske javnosti o Srbima kao parijama u svetu globalizacije. Moramo se obraćati intelektualnoj javnosti upravo onih država čije su medijske i propagandne mašinerije usmerene ka kreiranju ovakve slike o Srbima i njihovoj ulozi u savremenom svetu. Sve to valja da radimo potpuno smireno, sa punom intelektualnom argumentacijom koja će jasno pokazati kako sve ovo što nam se dešava nije posledica nikakve paranoične projekcije nego jeste realnost savremene međunarodne političke scene. Mi, Srbi, ne smemo dozvoliti da nam u sadašnjosti i budućnosti bude nametnuta uloga koja je u političkoj stvarnosti Evrope i sveta vekovima pripadala Jevrejima. Ako mi sami nešto protiv takvog nameta ne učinimo, niko drugi ništa učiniti neće!
Pozdravna reč predsednika „Matice srpske“ na okruglom stolu „Usponi i padovi srpske državnosti u svetlu Balkanskih ratova“, održanom u „Matici srpskoj“,
27. novembra 2012. godine

[/restrictedarea]