Између табуа, емоција и вере

Пише Владислав Панов

Осамнаести фестивал ауторског филма у Београду

Бокс меч између себи препуштеног Фестивала ауторског филма и ветрењача неправди нових односа профитерског света инсталираних и нама, односно њему, прошао је и осамнаесту рунду. И то, замислите, као победник. Беше то најпосећенији фестивал до сада

есни поклич фајтера с постера недавно одржаног Ауторског филма у Београду, осамнаестог по реду, сасвим је намерно одговарајући не само за ову минулу манифестацију, па и све њене претходне, већ и за скоро све што се у овој земљи организује и дешава у вези с филмом. Осамнаеста рунда (фестивал) кажу. И тачно, филмске битке се овде бију у тешким и неизвесним рундама. С ветрењачама. Против бруталних противника несразмерно снажнијих. Покварених. Добро, у земљи у којој је култура маргинална појава намењена углавном онима који су непоправљиво „изгубљени у свемиру“, то је ваљда сасвим нормално. У таквим је околностима ауторски филм, што већ само по себи звучи као манифестација за „посебне“, у ствари колосално губљење времена и прилика да се умире од досаде или туге што је пропуштено време да се забавља уз праве ствари, турске сапуњаре, ријалити лоботомије или егзибиционистичке новокомпоноване треш програме за све бројнију зомби популацију. Овај је фестивал, гле чуда, ипак изродио зрнце да има наде. Иако су они који су га организовали крајње скептични да ће дочекати макар и наредну годину, публика је понудила то зрнце наде својим наводно до сада рекордним присутвом. Наиме, 18. је Фестивал ауторског филма (додуше, одржан у до сада највећем броју дворана) најпосећенији до сада с „чак“ 25 хиљада гледалаца. Не више од шест пуних пројекција у Центру „Сава“. Само шест за цео фестивал.

[restrictedarea] Вучја времена буде вољу за смислом Како је пригодно оваквим односима снага и комерцијалним захтевима потрошачке културе надахнуто на сајту Фестивала рекао један од његових организатора, „у вучјим временима, временима кризе и безнађа, човек преживљава највише захваљујући вољи за смислом, а тај смисао, мада наизглед скривен, сачуван је у делима уметничког, ауторског филма, у правој уметности уопште“. Ваљда ће његова резигнирана нада коју је пре ових мисли истакао поводом будућности фестивала, уз све већу подршку публике, бити залог да се коначно овој манифестацији помогне на одговарајући трајни, системски начин. Да ће се однеговати и подржати та воља за смислом. Оно мало средстава што су ове године успели да добију није било довољно да фестивал одштампа макар и свој каталог. Као и многе друге ствари у очерупаној земљи транзиционе (не)економије постојање вредности које нису комерцијално занимљиве за тајкунске апетите, и овај је фестивал препуштен ентузијастима и њиховом углавном волонтерском прегалаштву. Између два фестивала ова манифестација не постоји на мапи културних дешавања надлежних. Она је трошак који се прескаче.
Некако је симболично 18. ревија ауторског филма захваљујући темама остварења која су изабрана за његов главни програм дотакла тај доминирајући отуђени и меланхолични такт овдашње културне резигнације, па и уопште, оне која хуји широм планете. Одабрани филмови ратују са вишеслојним душевним бурама људи наше цивилизације, чије се битке свакодневно одвијају на сличне начине без обзира на културне, верске и политичке баријере и разлике. А да се све врти укруг и по оној да је Шекспир у својим делима одавно „све рекао“ што се тиче озбиљних филмских и позоришних тема, и чувени италијански синеасти, браћа Тавијани, потврдише у свом новом остварењу „Цезар мора умрети“, у којем робијаши једног затвора изводе Шекспировог „Јулија Цезара“ схватајући да његова представа савршено дочарава њихову свакодневицу! Иако није на крају виђен као такав, овај је филм један од најснажнијих и најбоље режираних не само у фестивалској конкуренцији, већ и када је реч барем о овогодишњој европској продукцији. Гран при фестивала, награду „Александар Саша Петровић“, освојио је, међутим, португалски филм „Табу“ аутора Мигуела Гомеша, који преиспитује грехе својих колонијалних предака чија је безобзирност и грамзивост поставила корене робовласничкој капиталистичкој класи која, авај, и поред силних битки за човека и његову равноправност „без обзира на све“ постоји у пуном обиму и данас. „Свети мотори“ француског аутора Леоса Каракса одушевили су четворочлани интернационални жири у тој мери да је Каракс добио признање за најбољег режисера. Његов духовито и истовремено скоро одбојно надреални филм говори о човеку који у лимузини лута Паризом трагајући за, ваљда, недосегнутом или изгубљеном лепотом, па можда и идеалним љубавима, односно за нечим што би могао да буде његов идеални живот из сна. Међу лауреатима је, као добитник Специјалног признања жирија, румунска драма Радуа Жудеа „Сви у нашој породици“, филм о последицама разорене породице чије је поновно уклапање, макар и делимично, за потребе какве-такве комуникације између разведених родитеља и детета, мучно, тескобно и трагикомично тешко.
Најгледанији филмови Одабрани филмови фестивала имају неколико заједничких нивоа, односно чак и заједничких садржалаца. Као пулс болне аритмије савремених друштвених и породичних односа ове интернационалне паралеле, које кроје тајно ткиво света, имају најизраженије додирне тачке у љубавним и религиозним односима између људи и њихових унутарњих олуја, хаварија или само преиспитивања. Не баш најкомуникативнији, али свакако најилустративнији у том смислу био је немачки синеаста Улрих Зајдл, чија два филма „Рај: љубав“ и „Рај: вера“, чији смишљено цинични наслови све говоре, али још више прикривају, иза насловних паравана нуде богатство имагинације и прилику да покушате да размишљате док гледате филмове, што је иначе преко године, када гледате редовну понуду с ретардиране стране Запада, забрањено. Што се тиче публике, она је изабрала хитове својом посетом. Најгледанији филмови 18. фестивала ауторског филма, који су приказани и на бис, дан после доделе награда били су „Седам дана у Хавани“ (лагана разгледница модерне Хаване у коју резигнирано и халапљиво, као место за свакојака углавном позитивна искуства, и даље гледају и са Истока и са Запада), „Пијета“ корејског филмског барда Ким Ки Дука, поменути „Цезар мора умрети“, „Иза брда“ (невероватна савремена прича о истеривању ђавола у румунском манастиру која одушевљава и као парабола и као дословно причатана филмска поука) и често са занимањем помињани документарни филм „Боб Вилсон режира живот Марине Абрамовић“ који се бави описом настајања позоришне представе о животу контроверзне уметнице Марине Абрамовић, али, паралелно, и многим другим једнако одбојним, неодољивим, неразумљивим и фасцинантним идејама, ситуацијама, мислима…

[/restrictedarea]