Između tabua, emocija i vere

Piše Vladislav Panov

Osamnaesti festival autorskog filma u Beogradu

Boks meč između sebi prepuštenog Festivala autorskog filma i vetrenjača nepravdi novih odnosa profiterskog sveta instaliranih i nama, odnosno njemu, prošao je i osamnaestu rundu. I to, zamislite, kao pobednik. Beše to najposećeniji festival do sada

esni poklič fajtera s postera nedavno održanog Autorskog filma u Beogradu, osamnaestog po redu, sasvim je namerno odgovarajući ne samo za ovu minulu manifestaciju, pa i sve njene prethodne, već i za skoro sve što se u ovoj zemlji organizuje i dešava u vezi s filmom. Osamnaesta runda (festival) kažu. I tačno, filmske bitke se ovde biju u teškim i neizvesnim rundama. S vetrenjačama. Protiv brutalnih protivnika nesrazmerno snažnijih. Pokvarenih. Dobro, u zemlji u kojoj je kultura marginalna pojava namenjena uglavnom onima koji su nepopravljivo „izgubljeni u svemiru“, to je valjda sasvim normalno. U takvim je okolnostima autorski film, što već samo po sebi zvuči kao manifestacija za „posebne“, u stvari kolosalno gubljenje vremena i prilika da se umire od dosade ili tuge što je propušteno vreme da se zabavlja uz prave stvari, turske sapunjare, rijaliti lobotomije ili egzibicionističke novokomponovane treš programe za sve brojniju zombi populaciju. Ovaj je festival, gle čuda, ipak izrodio zrnce da ima nade. Iako su oni koji su ga organizovali krajnje skeptični da će dočekati makar i narednu godinu, publika je ponudila to zrnce nade svojim navodno do sada rekordnim prisutvom. Naime, 18. je Festival autorskog filma (doduše, održan u do sada najvećem broju dvorana) najposećeniji do sada s „čak“ 25 hiljada gledalaca. Ne više od šest punih projekcija u Centru „Sava“. Samo šest za ceo festival.

[restrictedarea] Vučja vremena bude volju za smislom Kako je prigodno ovakvim odnosima snaga i komercijalnim zahtevima potrošačke kulture nadahnuto na sajtu Festivala rekao jedan od njegovih organizatora, „u vučjim vremenima, vremenima krize i beznađa, čovek preživljava najviše zahvaljujući volji za smislom, a taj smisao, mada naizgled skriven, sačuvan je u delima umetničkog, autorskog filma, u pravoj umetnosti uopšte“. Valjda će njegova rezignirana nada koju je pre ovih misli istakao povodom budućnosti festivala, uz sve veću podršku publike, biti zalog da se konačno ovoj manifestaciji pomogne na odgovarajući trajni, sistemski način. Da će se odnegovati i podržati ta volja za smislom. Ono malo sredstava što su ove godine uspeli da dobiju nije bilo dovoljno da festival odštampa makar i svoj katalog. Kao i mnoge druge stvari u očerupanoj zemlji tranzicione (ne)ekonomije postojanje vrednosti koje nisu komercijalno zanimljive za tajkunske apetite, i ovaj je festival prepušten entuzijastima i njihovom uglavnom volonterskom pregalaštvu. Između dva festivala ova manifestacija ne postoji na mapi kulturnih dešavanja nadležnih. Ona je trošak koji se preskače.
Nekako je simbolično 18. revija autorskog filma zahvaljujući temama ostvarenja koja su izabrana za njegov glavni program dotakla taj dominirajući otuđeni i melanholični takt ovdašnje kulturne rezignacije, pa i uopšte, one koja huji širom planete. Odabrani filmovi ratuju sa višeslojnim duševnim burama ljudi naše civilizacije, čije se bitke svakodnevno odvijaju na slične načine bez obzira na kulturne, verske i političke barijere i razlike. A da se sve vrti ukrug i po onoj da je Šekspir u svojim delima odavno „sve rekao“ što se tiče ozbiljnih filmskih i pozorišnih tema, i čuveni italijanski sineasti, braća Tavijani, potvrdiše u svom novom ostvarenju „Cezar mora umreti“, u kojem robijaši jednog zatvora izvode Šekspirovog „Julija Cezara“ shvatajući da njegova predstava savršeno dočarava njihovu svakodnevicu! Iako nije na kraju viđen kao takav, ovaj je film jedan od najsnažnijih i najbolje režiranih ne samo u festivalskoj konkurenciji, već i kada je reč barem o ovogodišnjoj evropskoj produkciji. Gran pri festivala, nagradu „Aleksandar Saša Petrović“, osvojio je, međutim, portugalski film „Tabu“ autora Miguela Gomeša, koji preispituje grehe svojih kolonijalnih predaka čija je bezobzirnost i gramzivost postavila korene robovlasničkoj kapitalističkoj klasi koja, avaj, i pored silnih bitki za čoveka i njegovu ravnopravnost „bez obzira na sve“ postoji u punom obimu i danas. „Sveti motori“ francuskog autora Leosa Karaksa oduševili su četvoročlani internacionalni žiri u toj meri da je Karaks dobio priznanje za najboljeg režisera. Njegov duhovito i istovremeno skoro odbojno nadrealni film govori o čoveku koji u limuzini luta Parizom tragajući za, valjda, nedosegnutom ili izgubljenom lepotom, pa možda i idealnim ljubavima, odnosno za nečim što bi mogao da bude njegov idealni život iz sna. Među laureatima je, kao dobitnik Specijalnog priznanja žirija, rumunska drama Radua Žudea „Svi u našoj porodici“, film o posledicama razorene porodice čije je ponovno uklapanje, makar i delimično, za potrebe kakve-takve komunikacije između razvedenih roditelja i deteta, mučno, teskobno i tragikomično teško.
Najgledaniji filmovi Odabrani filmovi festivala imaju nekoliko zajedničkih nivoa, odnosno čak i zajedničkih sadržalaca. Kao puls bolne aritmije savremenih društvenih i porodičnih odnosa ove internacionalne paralele, koje kroje tajno tkivo sveta, imaju najizraženije dodirne tačke u ljubavnim i religioznim odnosima između ljudi i njihovih unutarnjih oluja, havarija ili samo preispitivanja. Ne baš najkomunikativniji, ali svakako najilustrativniji u tom smislu bio je nemački sineasta Ulrih Zajdl, čija dva filma „Raj: ljubav“ i „Raj: vera“, čiji smišljeno cinični naslovi sve govore, ali još više prikrivaju, iza naslovnih paravana nude bogatstvo imaginacije i priliku da pokušate da razmišljate dok gledate filmove, što je inače preko godine, kada gledate redovnu ponudu s retardirane strane Zapada, zabranjeno. Što se tiče publike, ona je izabrala hitove svojom posetom. Najgledaniji filmovi 18. festivala autorskog filma, koji su prikazani i na bis, dan posle dodele nagrada bili su „Sedam dana u Havani“ (lagana razglednica moderne Havane u koju rezignirano i halapljivo, kao mesto za svakojaka uglavnom pozitivna iskustva, i dalje gledaju i sa Istoka i sa Zapada), „Pijeta“ korejskog filmskog barda Kim Ki Duka, pomenuti „Cezar mora umreti“, „Iza brda“ (neverovatna savremena priča o isterivanju đavola u rumunskom manastiru koja oduševljava i kao parabola i kao doslovno pričatana filmska pouka) i često sa zanimanjem pominjani dokumentarni film „Bob Vilson režira život Marine Abramović“ koji se bavi opisom nastajanja pozorišne predstave o životu kontroverzne umetnice Marine Abramović, ali, paralelno, i mnogim drugim jednako odbojnim, neodoljivim, nerazumljivim i fascinantnim idejama, situacijama, mislima… [/restrictedarea]