Почетна / Друштво / Гораждевац, село храбрих

Гораждевац, село храбрих

Пише Биљана Живковић Фотографије Алекса Стојковић

„Да нас не заборавите!“, поручују мештани метохијског села Гораждевац. Јер: „Нема нама живота без мајке Србије. Надамо се да ће наши политичари бити мудри и стрпљиви у одбрани сваког педља Космета“

Касног зимског поподнева путовали смо западним Косметом. Од Пећи и Пећке патријаршије упутисмо се у Гораждевац. Нисмо могли, а да не свратимо у наше древно метохијско српско насеље које је прошле године обележило 860 година постојања. Мештани казују да је српских насеобина било и много векова раније на оближњим локалитетима. А доказ овој тврдњи је на самом улазу у Гораждевац. Издиже се на брежуљку, где је смештено једно од три сеоска гробља – стара црква брвнара. Јединствена је на нашим просторима. Изграђена је, као и већина православних светиња, на темељима много старије богомоље. Посвећена је светом Јеремији и датира с почетка 14. века. С леве стране древне брвнаре, која је у дотрајалом стању, мада се у њој још врше свештенослужења, стоји огроман храст. Потребно је најмање четворо људи да би га обгрлили. Као да је храст брижно наткрилио село. На тужном брежуљку почивају, једни поред других, Срби. Има и древних споменика, исписаних прастарим предачким писмом. Ипак, утисак је да је овај век прогутао много више Срба. Један до другог угледасмо сахрањену четворицу браће или оца и двојицу синова. Већином су били војници или полицајци. Страдали су бранећи српске прагове.

ГРОБЉЕ И ШКОЛА И ту на том месту, где се живи од мртвих растају, угледасмо дечицу. Српска деца у Гораждевцу, осим у школским дворишту, кућном прагу, сигурнија су на гробљу него на сеоској пољани. Нећете видети ниједно дете само. Ходају у већим групама. Гораждевац је остао у историји упамћен по невиђеном зверству и злочину шиптарских терориста. Лета 2003. на Бистрици, док су се купали мучки су убијени Иван Јововић (17) и Пантелија Дакић (13), дечаци чију су младост сасекли мржња и рафали зликоваца. Четворо дечака је било рањено, а двоје данас носе тешке последице. У селу су мештани изградили споменик убијеним дечацима. И од тада помно пазе на децу. Гораждевац се још није опоравио од трагедије.
Било је дирљиво када су Гораждевчани, чувши да им долазе сународници из Централне Србије походећи српске светиње, скоро сви изашли да нас дочекају.
Улазимо у порту главне сеоске цркве, посвећене рођењу Пресвете Богородице. Сазидана је у 18. веку. Достојанствено доминира околином. Ту нас дочекују председник црквеног одбора, сеоски свештеник, директор гимназије „Свети Сава”, црквењак, мештани, дечица у загрљају својих родитеља и на десетине младића и девојака.
„Старо је ово место много више него што о томе пише и зна званична историја. Ипак, и поред све муке и невоље кроз коју пролазимо, опстајемо. Ово село има преко хиљаду душа. Знам све моје парохијане. Нажалост, све је мање крштења и венчања. Имамо око 200 момака који су пристигли за женидбу, а невоља је. Нема девојака. Отишле из села. Бринемо како ће се они оженити. Ове године било је свега три крштења, мада очекујемо још три принове. Било је 10 сахрана, а венчања свега три. За ових пет година колико службујем у Гораждевцу, имао сам прилике да се уверим колико је ово село храбрих и одважних људи. Верно чувају своју традицију. У Гораждевцу је кумство велика светиња. Кумства породична овде трају од 200-300 година. Има ли то још где на свету?“, поносан је свештеник Југослав Маријановић.

[restrictedarea] Председник црквеног одбора Ненад Букумирић указује да у Гораждевац скоро да више нико не навраћа. Зато су се данас окупили. Обрадовани!
„Стиче се утисак да су нас сви заборавили. И држава, а страхујемо и наша браћа у Србији. Није нама потребна никаква милостиња, биће нама пуно срце само да нам дођу, да знамо да нисмо сами. И напуштени. Са забринутошћу и надом пратимо преговоре на релацији Београд-Приштина. Нема нама живота без наше мајке Србије, и надамо се да ће наши политичари бити мудри, стрпљиви и упорни у одбрани сваког педља Космета. Ми у Метохији својим делом, овде то показујемо свакога дана. Изоловани, окпољени шиптарским селима и мржњом – постојимо! Ово је наше, биће докле свет постоји!“, уверава нас Букумирић.
Док једна гимназијалка казује стихове о гораждевачкој трагедији, вођа пута Зоран Вучић из Издавачког фонда СПЦ је директору школе уручио поклон за све дечаке и девојчице. Брдо од слаткиша и књиге! И нешто новца који смо успели да сакупимо. Са нама је и национални ансамбл „Коло“. У порти златним гласовима запеваше дивне песме српске.
Сазнајемо од Жарка Портића, директора гимназије, пресељене из Пећи, да је традиција ове школе дуга цео век: „Сада има 57 ђака и прави су расадник знања. Већина њих су сјајни ученици. Нажалост, и поред одличног знања, нису у могућности да иду на такмичења, јер не могу деца да плаћају путовање и боравак. У склопу гимназијске зграде налази се и Економско-трговачка и Техничка школа. Ту је и осмољетка коју похађа 80 ученика. У свим средњим и основној школи укупно је 260 ђака. Већ је 14 бивших ученика стасало у професоре. То је за нас успех и понос. Тренутно је 40 студената из Гораждевца на школовању у Косовској Митровици, Краљеву, Крагујевцу.“
Нико из Гораждевца не одлази. Ово је једно од малобројних села косметских које се, срећом, није расуло.
„Страшно је овде било деведесетих година, поготово 1999, а марта 2004. када је цео КиМ горео, село су сви бранили. И одбранили! Нико не одлази, али нико и не долази. Нема повратника. Много је празних кућа. Не смеју Срби да се врате. Страхују“, вели црквењак Чедомир Вукановић који има бројну породицу.
Окупило се стотинак младих. Ту је седамнаестогодишњи Павле Дакић, гимназијалац. И његови вршњаци Владан Здравковић и Бојана Дакић. Са њима је годину дана млађи Стефан Јововић.
„Једино за распуст идемо из села. Код фамилије у Чачак, Краљево. Нигде не смемо сами, није безбедно. Прво српско село Бело Поље удаљено је осам километара, али узалуд! Нити они смеју код нас, нити ми код њих. Нас око 120 младих дружимо се у школи, када је лепо време у дворишту. Лети имамо базен у срцу села“, говори нам Павле.
Владан нам објашњава шта је највећа грађевина у селу: „Пре две године саграђен је Дом здравља у Гораждевцу. А сада зграда зјапи празна. Нити је икада стигла опрема, нити је више ико икада отворио врата зграде. Никакве користи. Имамо врло скромну сеоску амбуланту и ту раде три лекара.“

ПТИЦЕ У КАВЕЗУ Сазнајемо да се Српкиње порађају у Косовској Митровици, која је удаљена 80 километара. У митровачку болницу одлазе сви Срби из Гораждевца којима је потребна хитна операција или озбиљнија интервенција.
Највише нас интересује шта мисле и осећају намлађи. Утисак је да их је много и да су добро чувани. Ходају и играју се у великм групама. Раумљиво, родитељи моле да их не фотографишемо.
Ту, на пропланцима поред гробља су Портићи, четворогодишња Невена и њен малени брат Новак. Са њима је Јована (13) која их пази. И нешто млађи Михајло и Радмила.
„Када смо у кући, школи или цркви осећамо се сигурније. Овако, увек стрепимо. Обећали смо родитељима да, док су они на послу, нигде из куће нећемо излазити. Понекад се осећам као птица у кавезу. Моја браћа и сестре још нигде из села нису изашли! Највише се радујемо када дође лето, па нам стигне родбина из Србије. Онда нас у Гораждевцу буде много, много више. Ја сам тада срећна“, поверава нам се Јована.
Смењују се над косметским небом ветар, киша и суснежица.
Излазимо из цркве, где смо се у молитви код Часног крста сви окупили. И ми и свештеници походници, и домаћини. Тешко је било растати се. „Ластин“ аутобус креће. Стојимо, стиснутих грла. Машемо! Гораждевчани дуго, дуго одмахују.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. BRACO SRBI NEKA VAM JE BOG NA POMOCI…MOLIMO SE ZA VAS….ZNAM NEKE MOMKE IZ GORAZDEVCA??????????ONI SU KRAVLJEVCANI ILI RUSKI ZETOVI…VAMA VELIKI POZDRAV—- MIR BOZJI SRISTOS SE RODI…BOG CUVA SRBE SA MAJKOM ROSSIJOM…AMIN BOZE………….




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *