Goraždevac, selo hrabrih

Piše Biljana Živković Fotografije Aleksa Stojković

„Da nas ne zaboravite!“, poručuju meštani metohijskog sela Goraždevac. Jer: „Nema nama života bez majke Srbije. Nadamo se da će naši političari biti mudri i strpljivi u odbrani svakog pedlja Kosmeta“

Kasnog zimskog popodneva putovali smo zapadnim Kosmetom. Od Peći i Pećke patrijaršije uputismo se u Goraždevac. Nismo mogli, a da ne svratimo u naše drevno metohijsko srpsko naselje koje je prošle godine obeležilo 860 godina postojanja. Meštani kazuju da je srpskih naseobina bilo i mnogo vekova ranije na obližnjim lokalitetima. A dokaz ovoj tvrdnji je na samom ulazu u Goraždevac. Izdiže se na brežuljku, gde je smešteno jedno od tri seoska groblja – stara crkva brvnara. Jedinstvena je na našim prostorima. Izgrađena je, kao i većina pravoslavnih svetinja, na temeljima mnogo starije bogomolje. Posvećena je svetom Jeremiji i datira s početka 14. veka. S leve strane drevne brvnare, koja je u dotrajalom stanju, mada se u njoj još vrše sveštenosluženja, stoji ogroman hrast. Potrebno je najmanje četvoro ljudi da bi ga obgrlili. Kao da je hrast brižno natkrilio selo. Na tužnom brežuljku počivaju, jedni pored drugih, Srbi. Ima i drevnih spomenika, ispisanih prastarim predačkim pismom. Ipak, utisak je da je ovaj vek progutao mnogo više Srba. Jedan do drugog ugledasmo sahranjenu četvoricu braće ili oca i dvojicu sinova. Većinom su bili vojnici ili policajci. Stradali su braneći srpske pragove.

GROBLJE I ŠKOLA I tu na tom mestu, gde se živi od mrtvih rastaju, ugledasmo dečicu. Srpska deca u Goraždevcu, osim u školskim dvorištu, kućnom pragu, sigurnija su na groblju nego na seoskoj poljani. Nećete videti nijedno dete samo. Hodaju u većim grupama. Goraždevac je ostao u istoriji upamćen po neviđenom zverstvu i zločinu šiptarskih terorista. Leta 2003. na Bistrici, dok su se kupali mučki su ubijeni Ivan Jovović (17) i Pantelija Dakić (13), dečaci čiju su mladost sasekli mržnja i rafali zlikovaca. Četvoro dečaka je bilo ranjeno, a dvoje danas nose teške posledice. U selu su meštani izgradili spomenik ubijenim dečacima. I od tada pomno paze na decu. Goraždevac se još nije oporavio od tragedije.
Bilo je dirljivo kada su Goraždevčani, čuvši da im dolaze sunarodnici iz Centralne Srbije pohodeći srpske svetinje, skoro svi izašli da nas dočekaju.
Ulazimo u portu glavne seoske crkve, posvećene rođenju Presvete Bogorodice. Sazidana je u 18. veku. Dostojanstveno dominira okolinom. Tu nas dočekuju predsednik crkvenog odbora, seoski sveštenik, direktor gimnazije „Sveti Sava”, crkvenjak, meštani, dečica u zagrljaju svojih roditelja i na desetine mladića i devojaka.
„Staro je ovo mesto mnogo više nego što o tome piše i zna zvanična istorija. Ipak, i pored sve muke i nevolje kroz koju prolazimo, opstajemo. Ovo selo ima preko hiljadu duša. Znam sve moje parohijane. Nažalost, sve je manje krštenja i venčanja. Imamo oko 200 momaka koji su pristigli za ženidbu, a nevolja je. Nema devojaka. Otišle iz sela. Brinemo kako će se oni oženiti. Ove godine bilo je svega tri krštenja, mada očekujemo još tri prinove. Bilo je 10 sahrana, a venčanja svega tri. Za ovih pet godina koliko službujem u Goraždevcu, imao sam prilike da se uverim koliko je ovo selo hrabrih i odvažnih ljudi. Verno čuvaju svoju tradiciju. U Goraždevcu je kumstvo velika svetinja. Kumstva porodična ovde traju od 200-300 godina. Ima li to još gde na svetu?“, ponosan je sveštenik Jugoslav Marijanović.

[restrictedarea] Predsednik crkvenog odbora Nenad Bukumirić ukazuje da u Goraždevac skoro da više niko ne navraća. Zato su se danas okupili. Obradovani!
„Stiče se utisak da su nas svi zaboravili. I država, a strahujemo i naša braća u Srbiji. Nije nama potrebna nikakva milostinja, biće nama puno srce samo da nam dođu, da znamo da nismo sami. I napušteni. Sa zabrinutošću i nadom pratimo pregovore na relaciji Beograd-Priština. Nema nama života bez naše majke Srbije, i nadamo se da će naši političari biti mudri, strpljivi i uporni u odbrani svakog pedlja Kosmeta. Mi u Metohiji svojim delom, ovde to pokazujemo svakoga dana. Izolovani, okpoljeni šiptarskim selima i mržnjom – postojimo! Ovo je naše, biće dokle svet postoji!“, uverava nas Bukumirić.
Dok jedna gimnazijalka kazuje stihove o goraždevačkoj tragediji, vođa puta Zoran Vučić iz Izdavačkog fonda SPC je direktoru škole uručio poklon za sve dečake i devojčice. Brdo od slatkiša i knjige! I nešto novca koji smo uspeli da sakupimo. Sa nama je i nacionalni ansambl „Kolo“. U porti zlatnim glasovima zapevaše divne pesme srpske.
Saznajemo od Žarka Portića, direktora gimnazije, preseljene iz Peći, da je tradicija ove škole duga ceo vek: „Sada ima 57 đaka i pravi su rasadnik znanja. Većina njih su sjajni učenici. Nažalost, i pored odličnog znanja, nisu u mogućnosti da idu na takmičenja, jer ne mogu deca da plaćaju putovanje i boravak. U sklopu gimnazijske zgrade nalazi se i Ekonomsko-trgovačka i Tehnička škola. Tu je i osmoljetka koju pohađa 80 učenika. U svim srednjim i osnovnoj školi ukupno je 260 đaka. Već je 14 bivših učenika stasalo u profesore. To je za nas uspeh i ponos. Trenutno je 40 studenata iz Goraždevca na školovanju u Kosovskoj Mitrovici, Kraljevu, Kragujevcu.“
Niko iz Goraždevca ne odlazi. Ovo je jedno od malobrojnih sela kosmetskih koje se, srećom, nije rasulo.
„Strašno je ovde bilo devedesetih godina, pogotovo 1999, a marta 2004. kada je ceo KiM goreo, selo su svi branili. I odbranili! Niko ne odlazi, ali niko i ne dolazi. Nema povratnika. Mnogo je praznih kuća. Ne smeju Srbi da se vrate. Strahuju“, veli crkvenjak Čedomir Vukanović koji ima brojnu porodicu.
Okupilo se stotinak mladih. Tu je sedamnaestogodišnji Pavle Dakić, gimnazijalac. I njegovi vršnjaci Vladan Zdravković i Bojana Dakić. Sa njima je godinu dana mlađi Stefan Jovović.
„Jedino za raspust idemo iz sela. Kod familije u Čačak, Kraljevo. Nigde ne smemo sami, nije bezbedno. Prvo srpsko selo Belo Polje udaljeno je osam kilometara, ali uzalud! Niti oni smeju kod nas, niti mi kod njih. Nas oko 120 mladih družimo se u školi, kada je lepo vreme u dvorištu. Leti imamo bazen u srcu sela“, govori nam Pavle.
Vladan nam objašnjava šta je najveća građevina u selu: „Pre dve godine sagrađen je Dom zdravlja u Goraždevcu. A sada zgrada zjapi prazna. Niti je ikada stigla oprema, niti je više iko ikada otvorio vrata zgrade. Nikakve koristi. Imamo vrlo skromnu seosku ambulantu i tu rade tri lekara.“

PTICE U KAVEZU Saznajemo da se Srpkinje porađaju u Kosovskoj Mitrovici, koja je udaljena 80 kilometara. U mitrovačku bolnicu odlaze svi Srbi iz Goraždevca kojima je potrebna hitna operacija ili ozbiljnija intervencija.
Najviše nas interesuje šta misle i osećaju namlađi. Utisak je da ih je mnogo i da su dobro čuvani. Hodaju i igraju se u velikm grupama. Raumljivo, roditelji mole da ih ne fotografišemo.
Tu, na proplancima pored groblja su Portići, četvorogodišnja Nevena i njen maleni brat Novak. Sa njima je Jovana (13) koja ih pazi. I nešto mlađi Mihajlo i Radmila.
„Kada smo u kući, školi ili crkvi osećamo se sigurnije. Ovako, uvek strepimo. Obećali smo roditeljima da, dok su oni na poslu, nigde iz kuće nećemo izlaziti. Ponekad se osećam kao ptica u kavezu. Moja braća i sestre još nigde iz sela nisu izašli! Najviše se radujemo kada dođe leto, pa nam stigne rodbina iz Srbije. Onda nas u Goraždevcu bude mnogo, mnogo više. Ja sam tada srećna“, poverava nam se Jovana.
Smenjuju se nad kosmetskim nebom vetar, kiša i susnežica.
Izlazimo iz crkve, gde smo se u molitvi kod Časnog krsta svi okupili. I mi i sveštenici pohodnici, i domaćini. Teško je bilo rastati se. „Lastin“ autobus kreće. Stojimo, stisnutih grla. Mašemo! Goraždevčani dugo, dugo odmahuju.

[/restrictedarea]