Почетна / Друштво / Уставни суд чека се узалуд?

Уставни суд чека се узалуд?

Пише Наташа Јовановић

Да ли је питање колаборација са погубном политиком претходне власти и, или ЕУ као спољнополитички циљ, учинило да влада још увек није предала мишљење Уставном суду о имплементацији споразума о граничним прелазима?

Постављање граничних прелаза на северном Косову у сваком другом државном устројству изазвало би велике потресе. Али, не и у „европској Србији“, којој је евроатлантска администрација, у замену за премршаву награду добијања некаквог датума за почетак преговора – ако је то уопште награда, у овом историјском тренутку све дубље европске кризе на свим нивоима – одредила два услова: да призна да је окупатор на својој територији и, у складу са тим, Косово као „суседну и пријатељску земљу“.
Вест да је изградња царинских пунктова на административним прелазима са Косовом и Метохијом почела, те да радове изводе српске фирме, а обезбеђују их јаке снаге српске Жандармерије, враћа у дискурс питање зашто се Уставни суд, којем је поднет захтев за доношење одлуке о уставности споразума, још није огласио. Да подсетимо, крајем октобра је, на предлог Демократске странке Србије, 25 посланика Скупштине Србије поднело захтев Уставном суду у којем констатује да је влада прихватила споразуме о граничним прелазима са Косовом, који су неуставни и незаконити, те се од Суда тражи да се обустави њихово извршење, као и извршење свих појединачних аката који из њих произлазе, а који нису јавно објављени од стране владе.

НИ ПО УСТАВУ, НИ ПО ЗАКОНУ „Уредбе су“, стоји у образложењу, „оспорене и зато што крше читав низ уставних одредби о људским правима, о недељивости територије Републике Србије“, оспорене су и зато што се „вршење јавних овлашћења поверава установама за које се признаје да не обављају делатност по прописима Републике Србије (косовски универзитети и њихове дипломе)“ – при чему се „резултати такве, у суштини неуставне и незаконите делатности, још признају од стране органа Републике Србије“ – што се у наш уставноправни поредак, навођењем бриселских договора у овим уредбама, „уводе чудни, уставно непознати акти названи ‘договори’, чија правна природа, начин закључења, место у хијерархији правних аката, начин објављивања и ступања на правну снагу уопште нису регулисани“. „На основу тога, могло би основано да се закључи да ‘договори’ нису правни акти, односно да немају никакву правну природу“, јер су „закључени између ЕУ и УН, као субјеката међународног права, и једног неформалног Тима (за преговоре с Приштином) који чак није ни у систему органа државне управе и који нема никаквих уставних, ни законских овлашћења да такве договоре сачињава“, наводи се у образложењу.
Да ли Уставни суд Србије, као независна институција, може да суспендује све споразуме претходне владе и упозори садашњу владу да не чини ништа што је противно Уставу? Да ли је у таквим околностима могуће очекивати да ће влада дати своје мишљење до 3. децембра, када јој истиче рок постављен од стране Уставног суда, те уколико изостане мишљење владе да ли Суд може да се послужи дискреционим правом?

[restrictedarea] Проф. др Ратко Марковић истиче да Уставни суд има дискреционо право да одлучи да ли ће он донети или не привремене мере које се тичу обустављања примене свих аката чија се уставност пред Уставним судом оспорава. Разлози због којих се такве мере могу донети врло су неодређени у Закону о Уставном суду, па Суд на том пољу има приличну слободу.
„Лично мислим да је то питање толико политички наелектрисано, да би могло да изазове потрес после којег би сав труд Ештонове и Хиларијеве пао у воду, иако је очигледно да су сви ти договори, споразуми, касније преточени у уредбе владе, или неуставни, или незаконити. После одлуке Хашког трибунала и ослобађајуће пресуде хрватским генералима, плашим се да ће наш Уставни суд наставити да делује у супротном меру од наших интереса. Прво, држаће захтев за доношење одлуке о уставности споразума у фиоци и, ако га једном уопште извади на видело, биће то у тренутку када буде сасвим очигледно да је јавно мњење, тј. однос снага у друштву такав, да ни по коју цену више не пристаје да изиграва насамарену страну у односу са ЕУ. Тек ће онда евентуално да донесе одлуку, држећи се Устава и закона. Друга солуција је да уопште не донесе мишљење.“

ТИТОВО, ПА ПАВИЋЕВИЋЕВО ПИСМО Како нам је речено у Уставном суду, поводом предлога за оцену уставности и законитости уредаба о контроли преласка административне линије према Аутономној покрајини Косово и Метохија, о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама, контроли преласка административне линије, те предлога за оцену уставности и законитости Уредбе о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије АП Косово и Метохија који не обављају делатност по прописима РС у Уставном суду, сви ти предмети су формирани и заведени. Поступци у наведеним предметима су у току, а предлози су послати на одговор Влади Републике Србије.
Да ли је питање отворене колаборације са погубном политиком претходне власти, учинило да влада још увек није предала мишљење Уставном суду? Да ли има симболике у чињеници да рок влади истиче истог дана када је најављено отварање „пилот пројекта“ на Јарињу, односно дан пре заказаног састанка Дачић-Тачи, па да самим тим владино мишљење неће имати никакве практчне последице, односно јавност ће бити доведена пред свршен чин? Томе у прилог иду гомиле противуречних изјава, од рушења споразума до потписа шефа Преговарачког тима Београда Дејана Павићевића на писмо о заједничкој контроли административних прелаза у Бриселу. Мада није време за сатиру, извесно је да ће Павићевићево писмо имати тежину чувеног Титовог писма из седамдесетих година прошлог века, а ако буде спроведено у дело биће још теже по значају, скоро па као Свето писмо.

ОПАСНО ПИТАЊЕ По мишљењу нашег саговорника Ратка Марковића, Уставни суд и без одговора владе може да донесе одлуку, али за очекивати је да би то могло да се деси тек под претпоставком да таква одлука неће изазивати веће политичке потресе:
„Невоља је што би рушењем тих уредаба и аката читава једна политика извукла асуру себи испод ногу. Отуда је ово питање политички опасно. Али, погледајмо око себе. Све иде ка постизању једне унисоности у мишљењу да су доста Србију вукли за нос само зато што је изјавила да јој европске интеграције представљају главни спољнополитички циљ. Заменик помоћника државног скретара САД-а Филип Рикер је допутовао у Београд пошто је видео каква је унисоност јавног мњења постигнута у вези са пресудом суда у Хагу, са препоруком да се Србија умири, јер се очекује да ће и Рамуш Харадинај добити ослобађајућу пресуду. У Харадинајевом случају формулација ће, претпостављам, бити недостатак доказа, а не зато што је дело преквалификовано, од кривичног учињено правичним. Да ли би ми који смо проглашени за окупатора и због тога, по мишљењу Хага, протерани из Хрватске, сада када је у питању Косово требало да подигнемо неку нову „Олују“? Не. За њих је Косово држава, а не окупирана територија. Од нас неће тражити да признамо Косово, већ како је то рекао немачки амбасадор, тек да не блокирамо чланство КиМ у УН и другим међународним организацијама, за чије чланство је услов поседовање државности.“
У мору противуречних, езоповских и неодређених изјава, у овом пресудном тренутку, народу се најјасније обратио патријарх Иринеј, предлажући да наш мали чамац вежемо за велики руски брод.
„То је тако било кроз историју, да мали чамци морају да се вежу за велике бродове, а то је нарочито тачно за Србију и Русију. Ево, то се понавља и сада. Не мења се људска природа“, закључује професор Марковић.
Или би, у овом тренутку, можда најбоље било да нас Уставни суд веже за Устав Србије.

[/restrictedarea]

2 коментара

    • Обратите пажњу и на слово Закона. Увреда председика је до 5 година затвора. У складу са тим Вас молимо да размислите о чему и како пишете с обзиром на то да смо дужни да надлежним органима доставимо све податке. Углавном, придржавајте се правила за коментарисање.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *