Ustavni sud čeka se uzalud?

Piše Nataša Jovanović

Da li je pitanje kolaboracija sa pogubnom politikom prethodne vlasti i, ili EU kao spoljnopolitički cilj, učinilo da vlada još uvek nije predala mišljenje Ustavnom sudu o implementaciji sporazuma o graničnim prelazima?

Postavljanje graničnih prelaza na severnom Kosovu u svakom drugom državnom ustrojstvu izazvalo bi velike potrese. Ali, ne i u „evropskoj Srbiji“, kojoj je evroatlantska administracija, u zamenu za premršavu nagradu dobijanja nekakvog datuma za početak pregovora – ako je to uopšte nagrada, u ovom istorijskom trenutku sve dublje evropske krize na svim nivoima – odredila dva uslova: da prizna da je okupator na svojoj teritoriji i, u skladu sa tim, Kosovo kao „susednu i prijateljsku zemlju“.
Vest da je izgradnja carinskih punktova na administrativnim prelazima sa Kosovom i Metohijom počela, te da radove izvode srpske firme, a obezbeđuju ih jake snage srpske Žandarmerije, vraća u diskurs pitanje zašto se Ustavni sud, kojem je podnet zahtev za donošenje odluke o ustavnosti sporazuma, još nije oglasio. Da podsetimo, krajem oktobra je, na predlog Demokratske stranke Srbije, 25 poslanika Skupštine Srbije podnelo zahtev Ustavnom sudu u kojem konstatuje da je vlada prihvatila sporazume o graničnim prelazima sa Kosovom, koji su neustavni i nezakoniti, te se od Suda traži da se obustavi njihovo izvršenje, kao i izvršenje svih pojedinačnih akata koji iz njih proizlaze, a koji nisu javno objavljeni od strane vlade.

NI PO USTAVU, NI PO ZAKONU „Uredbe su“, stoji u obrazloženju, „osporene i zato što krše čitav niz ustavnih odredbi o ljudskim pravima, o nedeljivosti teritorije Republike Srbije“, osporene su i zato što se „vršenje javnih ovlašćenja poverava ustanovama za koje se priznaje da ne obavljaju delatnost po propisima Republike Srbije (kosovski univerziteti i njihove diplome)“ – pri čemu se „rezultati takve, u suštini neustavne i nezakonite delatnosti, još priznaju od strane organa Republike Srbije“ – što se u naš ustavnopravni poredak, navođenjem briselskih dogovora u ovim uredbama, „uvode čudni, ustavno nepoznati akti nazvani ‘dogovori’, čija pravna priroda, način zaključenja, mesto u hijerarhiji pravnih akata, način objavljivanja i stupanja na pravnu snagu uopšte nisu regulisani“. „Na osnovu toga, moglo bi osnovano da se zaključi da ‘dogovori’ nisu pravni akti, odnosno da nemaju nikakvu pravnu prirodu“, jer su „zaključeni između EU i UN, kao subjekata međunarodnog prava, i jednog neformalnog Tima (za pregovore s Prištinom) koji čak nije ni u sistemu organa državne uprave i koji nema nikakvih ustavnih, ni zakonskih ovlašćenja da takve dogovore sačinjava“, navodi se u obrazloženju.
Da li Ustavni sud Srbije, kao nezavisna institucija, može da suspenduje sve sporazume prethodne vlade i upozori sadašnju vladu da ne čini ništa što je protivno Ustavu? Da li je u takvim okolnostima moguće očekivati da će vlada dati svoje mišljenje do 3. decembra, kada joj ističe rok postavljen od strane Ustavnog suda, te ukoliko izostane mišljenje vlade da li Sud može da se posluži diskrecionim pravom?

[restrictedarea] Prof. dr Ratko Marković ističe da Ustavni sud ima diskreciono pravo da odluči da li će on doneti ili ne privremene mere koje se tiču obustavljanja primene svih akata čija se ustavnost pred Ustavnim sudom osporava. Razlozi zbog kojih se takve mere mogu doneti vrlo su neodređeni u Zakonu o Ustavnom sudu, pa Sud na tom polju ima priličnu slobodu.
„Lično mislim da je to pitanje toliko politički naelektrisano, da bi moglo da izazove potres posle kojeg bi sav trud Eštonove i Hilarijeve pao u vodu, iako je očigledno da su svi ti dogovori, sporazumi, kasnije pretočeni u uredbe vlade, ili neustavni, ili nezakoniti. Posle odluke Haškog tribunala i oslobađajuće presude hrvatskim generalima, plašim se da će naš Ustavni sud nastaviti da deluje u suprotnom meru od naših interesa. Prvo, držaće zahtev za donošenje odluke o ustavnosti sporazuma u fioci i, ako ga jednom uopšte izvadi na videlo, biće to u trenutku kada bude sasvim očigledno da je javno mnjenje, tj. odnos snaga u društvu takav, da ni po koju cenu više ne pristaje da izigrava nasamarenu stranu u odnosu sa EU. Tek će onda eventualno da donese odluku, držeći se Ustava i zakona. Druga solucija je da uopšte ne donese mišljenje.“

TITOVO, PA PAVIĆEVIĆEVO PISMO Kako nam je rečeno u Ustavnom sudu, povodom predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti uredaba o kontroli prelaska administrativne linije prema Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija, o posebnom načinu obrade podataka sadržanih u matičnim knjigama, kontroli prelaska administrativne linije, te predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o posebnom načinu priznavanja visokoškolskih isprava i vrednovanja studijskih programa univerziteta sa teritorije AP Kosovo i Metohija koji ne obavljaju delatnost po propisima RS u Ustavnom sudu, svi ti predmeti su formirani i zavedeni. Postupci u navedenim predmetima su u toku, a predlozi su poslati na odgovor Vladi Republike Srbije.
Da li je pitanje otvorene kolaboracije sa pogubnom politikom prethodne vlasti, učinilo da vlada još uvek nije predala mišljenje Ustavnom sudu? Da li ima simbolike u činjenici da rok vladi ističe istog dana kada je najavljeno otvaranje „pilot projekta“ na Jarinju, odnosno dan pre zakazanog sastanka Dačić-Tači, pa da samim tim vladino mišljenje neće imati nikakve praktčne posledice, odnosno javnost će biti dovedena pred svršen čin? Tome u prilog idu gomile protivurečnih izjava, od rušenja sporazuma do potpisa šefa Pregovaračkog tima Beograda Dejana Pavićevića na pismo o zajedničkoj kontroli administrativnih prelaza u Briselu. Mada nije vreme za satiru, izvesno je da će Pavićevićevo pismo imati težinu čuvenog Titovog pisma iz sedamdesetih godina prošlog veka, a ako bude sprovedeno u delo biće još teže po značaju, skoro pa kao Sveto pismo.

OPASNO PITANJE Po mišljenju našeg sagovornika Ratka Markovića, Ustavni sud i bez odgovora vlade može da donese odluku, ali za očekivati je da bi to moglo da se desi tek pod pretpostavkom da takva odluka neće izazivati veće političke potrese:
„Nevolja je što bi rušenjem tih uredaba i akata čitava jedna politika izvukla asuru sebi ispod nogu. Otuda je ovo pitanje politički opasno. Ali, pogledajmo oko sebe. Sve ide ka postizanju jedne unisonosti u mišljenju da su dosta Srbiju vukli za nos samo zato što je izjavila da joj evropske integracije predstavljaju glavni spoljnopolitički cilj. Zamenik pomoćnika državnog skretara SAD-a Filip Riker je doputovao u Beograd pošto je video kakva je unisonost javnog mnjenja postignuta u vezi sa presudom suda u Hagu, sa preporukom da se Srbija umiri, jer se očekuje da će i Ramuš Haradinaj dobiti oslobađajuću presudu. U Haradinajevom slučaju formulacija će, pretpostavljam, biti nedostatak dokaza, a ne zato što je delo prekvalifikovano, od krivičnog učinjeno pravičnim. Da li bi mi koji smo proglašeni za okupatora i zbog toga, po mišljenju Haga, proterani iz Hrvatske, sada kada je u pitanju Kosovo trebalo da podignemo neku novu „Oluju“? Ne. Za njih je Kosovo država, a ne okupirana teritorija. Od nas neće tražiti da priznamo Kosovo, već kako je to rekao nemački ambasador, tek da ne blokiramo članstvo KiM u UN i drugim međunarodnim organizacijama, za čije članstvo je uslov posedovanje državnosti.“
U moru protivurečnih, ezopovskih i neodređenih izjava, u ovom presudnom trenutku, narodu se najjasnije obratio patrijarh Irinej, predlažući da naš mali čamac vežemo za veliki ruski brod.
„To je tako bilo kroz istoriju, da mali čamci moraju da se vežu za velike brodove, a to je naročito tačno za Srbiju i Rusiju. Evo, to se ponavlja i sada. Ne menja se ljudska priroda“, zaključuje profesor Marković.
Ili bi, u ovom trenutku, možda najbolje bilo da nas Ustavni sud veže za Ustav Srbije.

[/restrictedarea]