Почетна / Регион / (Шк)Холокауст у Монтенегру ТРЕЋИ ДЕО – МОЖЕ У ИСТОРИЈУ, НЕ МОЖЕ У ЛЕКТИРУ

(Шк)Холокауст у Монтенегру ТРЕЋИ ДЕО – МОЖЕ У ИСТОРИЈУ, НЕ МОЖЕ У ЛЕКТИРУ

Пише Владимир Димитријевић

„Идеолошко наметање језичког супстандарда, тј. језика супкултуре (језика без изграђених функционалних стилова, чија се комуникацијска функција своди на усмено споразумијевање), као наставног језика у школама, неминовно води деградацији образовања, тј. системском спутавању културног, па и менталног развоја младих генерација“

У уџбенику историје за 9. разред основне школе (аутори су Славко Бурзановић и Јасмина Ђорђевић, а издавач „Завод за уџбенике и наставна средства“ у Подгорици, 2009. године) пише да су 1918. године „српске власти онемогућиле да црногорске институције (Народна скупштина, владар, влада) одлучују о судбини свога народа и државе“ и да је Србија окупирала Црну Гору. Ту је и „терор“ против учесника устанка Николиних приврженика (Божићна буна 1919), при чему се, наравно, не помиње да је буну организовала Италија ради притиска на Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, као што се не помиње ни чињеница да је један од организатора устанка Јован Пламенац касније писао краљу Александру и тражио југословенско држављанство, које је и добио. Осећао се, наравно, и он – као Србин. У уџбеницима новоцрногорске историје, склоне ламентирању над судбином последњег краља из династије Петровића, србофобије има напретек. Али ниједно књижевно дело Николино, па чак ни мемоарске природе, не сме се предочити младима. Из њега би видели да он јесте био у сукобу са владарском кућом Србије (касније и Краљевине СХС), али не и са својим српским идентитетом.

О ЦРНОГОРСКОМ ЈЕЗИКУ, ЧУДУ НЕВИЂЕНОМ У доба пред распад Југославије све је ово била спрдња из „Топ листе надреалиста“ (епизода са нових шест језика – српским, хрватским, босанским, херцеговачким, црнским и горским, и данас се може наћи на „Ју тјубу“). Што је некад било виц, сада је стварност. Довољно је било монтенегринским пашама и субашама да са Украјине увезу др Људмилу Васиљеву, из Загреба умировљеног др Јосипа Силића и из Новог Сада филозофа (не филолога) Милоша Перовића, па да „буде што бити не може“, не у херојском смислу као код Његоша, него у области лингвистике и основне логике. Како каже проф. др Милош Ковачевић:„(…) Само у црногорском језику гласови у недистинктивној (неразликовној) функцији могу од владе и таквих експерата да добију статус ‚фонема‘, само у Црној Гори назив језика као предмета може бити карикатурално четворимен:‚црногорски-српски, босански, хрватски језик и књижевност‘, а да се не зна да ли је у називу употријебљена цртица или црта, шта назив уопште значи, и посебно шта значи сингуларни облик ‚књижевност‘ у овако сроченом називу предмета. Све то показује да такав назив није ни ‚сложеница, ни полусложеница, него смицалица‘. А под ‚смицалице‘ се може подвести и уникатно правописно црногорско правило да се именица ‚Србин‘ може писати на два начина: и малим и великим словом, малим кад значи православац, великим кад значи националну припадност, али нпр. ‚Рус‘ или ‚Црногорац‘ не може тако, него једино великим словом. И све то са циљем да се и правописно потврди искључиво ‚монтенегринско‘ читање Његоша, који је, по тим ингениозним политикантским тумачењима, именицу Србин употребљавао у својим дјелима у значењу вјерске, а не националне припадности својих јунака са тла Црне Горе.“

Ниво знања и озбиљности новоцрногорских лингвистичких лумена види се из уџбеника за први разред средњих школа (потписују Чиргић и Шушањ):„Неки стручњаци сматрају да су најстарији споменици на црногорскоме тлу писани глагољицом, неки ћирилицом, а има их који сматрају да је латиница најстарије црногорско писмо. Но, како ти споменици нијесу сачувани, данас се не може са сигурношћу утврдити на којем је писму настајала црногорска писменост“. А може, и те како! Веселин Матовић је то утврдио:„Слиједећи елементарну логику (…) црногорска писменост је само она писменост која је настала на црногорском језику и у црногорској држави, и она је могла почети тек 9. јула 2009. године, даном усвојења (од стране Министарства просвјете) правописа црногорског језика, односно почетком септембра 2010, с појавом Граматике и Правописа црногорског језика. Оно што је настало на грчком, латинском, српскословенском и српском језику, макар настало на територији данашње Црне Горе, не може се ни по којем основу сматрати црногорском, него само грчком, латинском, српскословенском или српском писменошћу“.

ЛАЖОВ, ЛАЖОВЧИНА, МОНТЕНЕГРИНСКИ ЛИНГВИСТА Црногорствујушчи квазилингвисти, осокољени скупштинском већином користољубаца (лакши случај сенилног варварства) или кривомозгића (тежи случај сенилног варварства), устврдили су да је, пре Аделунга и Вука Караџића, извесни протомонтенегрин, католички жупник из Рисна, смислио начело: „Пиши као што говориш!“ Због тога је реформа Вука Караџића у Црној Гори прихваћена без већих проблема, јер је Вук узео „црногорски народни језик за основу књижевног језика“, при чему Вукова „крађа“ уопште није утицала на развој самосвојног црногорског језика. Како сведочи Матовић, прихватање Караџићеве реформе постало је језичка политика кнежевог Цетиња:„Умјесто локалних говора с неуједначеним бројем падежа, двоакценатским системом итд. књаз Никола 1863. у црногорске школе уводи Вуков књижевни језик, заснован на источнохерцеговачком дијалекту, дакле – језик са седам падежа,четвороакценатским системом и новим, фонетским правописом“. Тобожњи „сјеверозападни црногорски говори“, којима се монтенегрински лумени диче, само су део источнохерцеговачког дијалекта, док су „југоисточни“ и они из „црногорског дела Санџака“ само део зетско-рашког дијалекта српског језика. Монтенегрини такође уверавају ученике да су својевремено били језички дискриминисани,јер нико из Црне Горе није учествовао у Новосадском књижевном договору Срба и Хрвата половином 20. века, мада су његови потписници Михаило Стевановић, Јован Вуковић, Радослав Бошковић, Душан Костић, Миодраг Лалевић, Михаило Лалић, Видо Латковић свакако били Црногорци, али чврсто уверени да им је језик српски.

У ТОМ ЛУДИЛУ ИМА СИСТЕМА Али, шта је коначни циљ овог лудила, правог „школокауста“ – уништења школе као смислене установе једне заједнице која тој заједници узвраћа смислом преко образованих људи, њених дипломаца? У једној од дефиниција, праћених карикатуром лоботомије, које су дате у монтенегринским уџбеницима, извесни Марк Амидон каже да је „језик средство којим се идеје из мог мозга стваљају у твој – без операције“. По Матовићу, ово ново језикозналство, које је постало званично од 1. септембра школске 2011/2012. године, и јесте својеврсна лоботомија, орвеловски новоговор чији је циљ стварање послушних грађана дукљанског Апсурдистана. Поремећај језичке норме у образовном систему води у хаос читаву једну културу. Матовић је јасан:„Идеолошко наметање језичког супстандарда, тј. језика супкултуре (језика без изграђених функционалних стилова, чија се комуникацијска функција своди на усмено споразумијевање), као наставног језика у школама, неминовно води деградацији образовања, тј.системском спутавању културног, па и менталног развоја младих генерација, њиховог интелектуалног умртвљивања и тривијализације, што ће их, разумије се, чинити све подложнијим манипулацији и контроли протагониста владајуће идеологије. Долази, дакле, вријеме када ћемо се питати како дјецу да сачувамо од лошег утицаја школе, а на само улице и масовних медија!“ Јер, ако деца на часовима граматике буду учила да именица „бол“ може бити и женског (ако је душевни) и мушког (ако је физички) рода, и ако буду учила да може бити и „тај ауто“ и „то ауто“, с каквом збрком у глави ће час окончавати? Хоће ли деца у школама учити пијачни и кафански, „монтенигерски“ квазијезик или књижевни језик на којем су настала највећа дела српске литературе? „Ноћ дугих маказа“ даје јасне одговоре на орвеловски експеримент у земљи у којој почива владика Раде. Одговори јесу тешки, али не изазивају очај, него жељу за борбом да се очува идентитет.

ПУТЕВИ ИЗЛАЗА Матовић не даје само дијагнозе: он подсећа и на конкретне ствари које се могу предузети. Пре свега, ту је заштита српске књижевности и књижевника у Црној Гори, унапређење њихове литерарне и часописне продукције, које у будућности не може бити ако не дође до сложне акције предвођене Србијом и Републиком Српском. Крајње је време да се направе удружења писаца и професора српског језика која превазилазе границе постјугословенских државица, и да се почне са старањем о квалитету књижевне производње на свесрпском културном простору (ту би, свакако, требало укључити и дијаспору). Одговор на изазове и искушења мора бити стваралачки, а на плачљиво-дефетистички; то је, међутим, могуће само ако се снаге удруже. Књига Веселина Матовића настала је тамо где се, у образовном систему, дешавају вашарска чуда описана у „Горском вијенцу“ (кад Црногорци причају о италијанским хипнотизерима и циркусантима које су видели у Котору на пијаци). Милош Ковачевић о њима вели:„Само ‚црногорски експерти‘ могу од нефонема да направе фонеме, од књижевних анонимуса ‚књижевне великане‘, од нејезика језик, од филологије слушкињу политици, од ‚Мирослављевог јеванђеља‘ историјски документ ‚црногорског језика‘, од школског система – хаос од школе, од политичких критеријума књижевне критеријуме, од научних истина политичке лажи“… Све могу ови „горди конобари“ дукљанства, али не могу да спрече да Истина угледа светлост дана – између осталог, и у књигама попут Матовићеве. Као што је један православни свештеник из Румуније рекао свом мучитељу из Секуритатее: „Можете побити све професоре математике, али два плус два ће увек бити четири!“ „Ноћ дугих маказа“ је дело достојног настављача дела белопавлићких учитеља, који су 1916. у окупираној Црној Гори смели да буду то што јесу. То је неопходна књига свим Србима свуда: и као опомена (куда нас воде и шта желе) и као подстрек да се не предајемо, без обзира на тренутно стање ствари. И један човек на бојном пољу је ратник, кажу браћа Руси. Наш Светозар Милетић је то знао када је рекао да је и један једини преостали Србин, док год је жив, и даље народ. Краће речено: живеће овај народ док му је синова попут Веселина Матовића, заточника језика Светог Саве и Његоша, професора, писца и витеза од Оногошта.

 

2 коментара

  1. Svakom brukom i sramotom je ova danasnja „klika“ i „intelektualna elita“ crnogorska naoruzana!To sto su zavrsili neke skole ne znaci i da su pametni!Danas su im glavni sveci Milo i sveti Ranko!Tu se satkala i utkala sva crnogorska „pamet“!Bij se bruko imas s cime,a i sa kime!




    0



    0
  2. nije italija digla ustanak 19.te nego cinjenica da je unuk aleksandar zabranio povratak djedu nikoli,zatim, zabranio je da se u crnoj gori nosi crnogorska kapa i oruzje,od crne gore je napravio banovinu,komiti oslobodioci crne gore su stavljeni van zakona,kraljevina srbija je u ime bratstva i jedinstva sa hrvatima i slovencima anektirala kraljevinu crnu goru u organizaciji carske rusije i francuske, ovaj plan je sacinjen jos pred rat jer je bio plan da aleksandar ozeni cerku cara romanova,u italiji je izmedju dva rata objavljena knjiga nasilno ukidanje kraljevine crne gore od strane rusije i francuske,crnogoski komunisti su 45.te nastavili nacionalnu politiku,74.te su zaceli stvaranje crnogorske knjizevnosti,da bi skinule demokrate kostunicu ukinuli su SRJ,i sta sad,sad su na redu posledice,bice tako sve dok crna gora bude mogla bez srbije,taj dan nije daleko,tada ce opet biti dva oka u glavi sa jednim jezikom!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *