Пси у Пећи

Пише Дарко Танасковић

„На Стогодишњицу ослобођења Пећи и целе Метохије од османске власти и арнаутског безвлашћа, потомци истих разуларених и подивљалих паса, знатним делом благодарећи и врлим западњачким потомцима госпођице Дарам, господаре пећким улицама. У Пећи су опет пси. И ђубре“

Околности су или Промисао, хтели да пре извесног времена, после много година, поново походим Пећ, Патријаршију и Дечане. У центру Пећи, близу хотела „Метохија“, сада „Дукађин“, у позно вече, на готово сабласно празном тргу, око гомила ђубрета пировали су пси луталице… У глави ми се јави нејасно, али снажно сећање на један такав давнашњи призор, такође у Пећи. Да ли је и то био мој доживљај? Преиспитах се – није могао бити. Кад сам последњи пут био у овом метохијском граду на Бистрици, он је бујао животом, а на месту ђубрета расло је цвеће, брујала је осветљена чаршија, одјекивали су весели гласови младежи, жамор на српском и на албанском језику… Одакле ми, онда, та стара, сумрачна слика? Најзад се сетих. Потицала је из мојих давнашњих косовскометохијских лектира, из познатог путописа Енглескиње Мери Е. Дарам (Mary E. Durham) „Кроз српске земље (1900-1903)“, где ова млада жена, док је још волела и жалила Србе, записује своје утиске из града у који је морала доћи и кроз њега проћи да би посетила Патријаршију и Дечане:
„То је прилично велико место, одвећ прљаво да би било живописно. Испогањено и одвратно, да смрди од прљавштине, оно врви од уличних паса, по којима је човеку јасно зашто пса на Истоку називају нечистом животињом; препуно огромних вучјака са мноштвом незалечених рана и ожиљака. Шугави, крастави, олињали, ужасни… Био је пазарни дан, и гомиле прљавих, подераних људи врвело је у град, али изгледало је да имају једва ичега за продају…“ ( М. Е. Дарам, „Кроз српске земље“, превео Вујадин Милановић, Београд, 1997, 243-247)

 

ПРИЧА О СТАРОЈ СРБИЈИ И БОЛУ Сећам се још једног пећког пса, далеког потомка луталица из турског времена и путовања мис Дарам, збуњеног, уплашеног, подвијеног репа, аветињски мршавог, свакако изгладнелог, снимљеног на скромном документарном филмском запису како се провлачи кроз рушевне остатке чувене Баште Рајевића, тог рајског хектара негованог, сваковрсног биља и растиња, којом су се Пећанци с разлогом поносили.
На Стогодишњицу ослобођења Пећи и целе Метохије од османске власти и арнаутског безвлашћа, потомци истих разуларених и подивљалих паса, знатним делом благодарећи и врлим западњачким потомцима госпођице Дарам, господаре пећким улицама. У Пећи су опет пси. И ђубре.
Није некорисно подсетити се на још понешто из записа Мери Дарам: „Прича о Старој Србији је један непрекидан бол. Патња хришћанских народа није ништа ново. Она је почела са доласком Турака, и трајаће све док су они ту. Још далеке 1690. године неподношљива судбина Срба Старе Србије довела је до сеобе у Мађарску ништа мање него 37.000 породичних задруга. Албанци су се потом раширили по испражњеним поседима, и било им је дозвољено да их отад заувек некажњено пустоше. Малобројно ненаоружано хришћанско становништво, међу којим су Албанци заводили ред, не само да је просто неспособно да се дигне, оно не може ни да вапи тако гласно да га могу чути, а није било страног конзула да шаље извештаје. Све док Руси (ево нас и вечерас у братском и гостољубивом „Руском дому“!) нису наметнули Шчербина у Митровицу 1902. године, није пало ни зрачка светла на стање у овој несрећној земљи. Албанци су Шчербина сместа убили. Хришћани га сматрају човеком који је умро да би спасио њих, и чувају успомену на његов лик (…) Због његове погибије Порта је послала низаме да обуздају Албанце“.
Низама, припадника регуларне османске војске било је тада у Пећи и око града неких 30. 000. „И само захваљујући присуству ових трупа, могуће је ићи из једног места у друго (…) Како сам схватила, ситуација је таква да људи живе у садашњем страху од низама и будућем страху од Албанаца, који ће се вратити чим се ови повуку“, објашњава Мери Дарам. Лета Господњег 1903! Десет година пре ослобођења Метохије од османске власти. Подсећа ли вас то на нешто блиско и тужно познато, данас, сто година после тог, тада будућег ослобођења? Само што је савремених КФОР-овских и ЕУЛЕКС-овских низама неупоредиво мање, а кретање из једног места у друго, по свему судећи, још ризичније… За свакога ко није Албанац, а нарочито за Србе. Има и једна разлика у односу на неке друге пријатељски настројене крајеве бивше нам заједничке државе, где су се србомрсци прославили натписом: „За псе и за Србе забрањено“! Као и за турскога вакта, јужно од Ибра за псе је слободно… Један нас је дочекао већ на мосту у Косовској Митровици, на путу ка Метохији. Био је једини неометани прелазник моста, док смо ми очекивали пратњу словеначких низама. А можда му је то било омогућено само зато што је, за разлику од нас, прелазио из јужног у северни део мржњом подељеног града. Ми у Грачаницу и на Газиместан нисмо могли отићи…

У ДУХУ РАКИЋЕВОГ ЗАВЕТА Зашто вам, драги пријатељи, на Стогодишњицу славне победе историјске правде над неправдом говорим, ево, о псима у Пећи? Негдашњим и садашњим. Зато што ћемо се сенима заслужних предака, јунака из Првог балканског рата, најделотворније одужити ако не поклекнемо пред најновијим насртајима на нашу историјску свест и националну самосвест, ако не подлегнемо моћном и оркестрираном спољном и унутарњем ревизионистичком притиску да сами себи ишчупамо душу и померимо памет. Није случајно баш Милан Ракић, српски конзул у Приштини, изнедрио једну од најснажнијих родољубивих песама наших, „На Гази-Местану“ и у њој вечно актуелну строфу:
„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше.
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.“
А ево како је исти Милан Ракић, чија су конзулска писма с Косова и Метохије тешко достижни спој патриотизма, разложности и дипломатске одговорности, без икаквог патетичног претеривања, описао свој долазак у Пећ (1905), само две године после мис Дарам: „Улазак у Пећ нећу скоро заборавити. Најпре кроз турски крај и чаршију пуну натмурених Арнаута, кроз једну језовиту и злослутну тишину, па онда кроз српски крај, пун народа, нарочито деце и жена које вичу: ‚добро дошли῾, бацају цвеће на нас и плачу. А Бога ми и ја сам један добар део пута отплакао“. А како би у граду: „Ми смо у Пећи изгледали као хапшеници или кужни људи којима нико приступити не сме. Али Турци нису могли спречити да се, при проласку нашем, случајно нађу на улици виђенији наши људи и да се ми са њима, насред чаршије пуне Турака и Арнаута, грлимо и љубимо са сузама у оку, али и са запетим револверима у џепу“ ( М. Ракић, „Конзулска писма 1905-1911“, Београд, 1985, 55-56).
Личи ли Вам све ово на нешто данашње и овдашње? Нажалост, само личи, јер српске деце и жена, виђенијих српских људи у Пећи сада нема. Извините, исправка: има их, кажу, девет или пет. И много, много паса…
У духу Ракићевог завета, а следећи завршну поруку његове песме, није нам задато гинути, јер би у овом часу то узалудно било, нашу малобројност умножило, а крв додатно истањило. Најбитније је да проникнемо у скривене намере потомака који би да нам, на Стогодишњицу победе којом су се наши преци ослободили вишевековне власти њихових предака, који би да нам објасне како нам је с њима, заправо, пре тога лепо било, а могло би и поново да нам буде боље. Само да схватимо „дух времена“ и прихватимо њихово виђење „заједничке прошлости“, а зарад мирне и напредне балканске будућности. За оне који би били у искушењу да том зову не одоле, препоручујем други део књиге Мери Дарам, чији је јунак одједном постао „честити и поносни албански народ“, нови привремени миљеник перфидног Албиона. До прве прилике…

ОПТИМИЗАМ КАО ОБАВЕЗА У Пећи су, драги пријатељи, данас пси.
О Пећкој патријаршији и о високим Дечанима нисам желео вечерас да вам зборим. Они су изван и изнад сваке људске нискости и греха. Они су вечно на своме месту. А не кажу ли баш Турци: „Пси лају, каравани пролазе“. Наша косовскометохијска прошлост и будућност духовно су укрштене у непролазном. У троуглу Пећке патријаршије, Дечана и Грачанице. Зато смо обавезни на онтолошки оптимизам, али и на разумни овоземаљски и ововременски реализам. У времену паса, будимо „мудри као змије, а безазлени као голубови“, како нас учи Јеванђеље по Матеју.
И још само нешто… Кад одете у Пећку патријаршију, погледајте фреску која приказује Св. Симеона Столпника у Цркви светих апостола. Иако животно ограниченом на врх свога стуба, ту подвижничку енклаву, светитељу се приписивала моћ над животињама, чак и зверима попут тигрова. Вероватно и над псима…
Пас је, иначе, највернији пријатељ човеков. Али само ако осети да човек зрачи љубављу, искреношћу и чврстином. У противном, подивља…

Беседа на свечаној академији Завичајног клуба Пећанаца, организована у „Руском дому“ у Београду (26.10.2012) поводом обележавања 100-годишњице ослобођења Пећи и Метохије у Првом балканском рату

 

7 коментара

  1. Avatar

    Волеп бих само да нам проф. Танаковић, чији ми се текстови о османизму јако свиђају, објасни како то да позива папу да дође у Србију, нарочито после ослабађаљ Рукавине и Маркача

    • Avatar

      Ako taj Tanaskovic ne zna,a zna sigurno,sta je to zlo od vatikana uradilo i radi jos uvek Srbima onda je krajnje vreme da nauci!Pitam se samo cemu ta snishodljivost nasih kako politicara tako i ucenih ljudi?Imaju li i trunku jednu dostojanstva?Izgleda da nemaju!A sta cemo mi obicni polupismeni ljudi raditi kad nam je vrhuska ovakva kakva je?Nikakva!

    • Avatar

      Зашто позива папу?Па да би се постало амбасадор потребно је удварати се домаћину. Сећа ли се неко да је Танасковић био амбасадор у Турској. А стално је пре тога писао о турском питању. Шта мислите да ли би га сада Турци примили,отворених руку као тада, да је онда писао оно што пише данас, када је Анкара већ завршила посао.

  2. Avatar

    Tako to biva kad se posao ne odradi do kraja!I uvek ce tako biti!Otac mi je bio u ratu,izmedju ostalih mesta bio je i na Kosovu i Metohiji,i kaze da su siptare stedeli jos i u ratu!Kako?Kaze on,opkolimo ih i cekamo znak za napad,niko ne sme metak opaliti pre nego se dadne znak,a onda neko,po nalogu naravno,opali metak i upozori siptare koji su se razbezali i mnogo manje ih pogine nego sto je trebalo!Perfidno,je`l da?Kasnije je neki vojnik postavio pitanje zasto je pucano pre znaka?Taj vojnik je posle nestao nekuda i nikada vise se nije postavljalo pitanje ko je opalio metak i tako upozorio siptare!

  3. Avatar

    Стара жена сам из Пећи, па памтим а имам и архиву , сада Танасковић говори на скупу прогнаних Пећанаца. А они не знају да да је 8.4. 1990- те године у тексту у НИН , писао да су Албанци југословенски оријентисани

    • Avatar
      Романијац

      Како је Танасковић тумачио алабанско и исламско питање најбоље се види из коментара који је о њему у Новостима од 31.5.1992, стр.25 објавио познати Србин исламске вјере Исо Калач ”Док ме Алија Изетбеговић са својим љутим сејменима протерао из Сарајева, док овдје живим као изгнаник. Ви му драги мој колега…правите огрому услугу. И ако победи могао би и вас примити у свој џемат…Вама господине професоре забрањујем да учествујете у пропаганди против Срба…боље добровољно пређите на ислам ако га већ толико браните,величате, славите. И оставите катедру неком умном човјеку”

      • Avatar
        Јадранко

        То је Танасковић причао да би добио амбасадорско мјесто у Турској. А да би добио мјесто амбасадора у Ватикану у ”Гласу Јавности” од 11.2.2001. на стр.11 је на питање да ли после Кумановског споразума 1999. губимо Космет казао”Мислим да не … много тога зависи од спремности да се прихвати одређена нужна мера релативизирања класичне концепције државног и националног суверенитата”. Дакле да прихватимо да територија КИМ није важна. Тако је испунио жељу папе Војтиле и помогао да нам отму КИМ а он 2002. постао амбасдаор у Ватикану при Малтешком витешком реду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *