Psi u Peći

Piše Darko Tanasković

„Na Stogodišnjicu oslobođenja Peći i cele Metohije od osmanske vlasti i arnautskog bezvlašća, potomci istih razularenih i podivljalih pasa, znatnim delom blagodareći i vrlim zapadnjačkim potomcima gospođice Daram, gospodare pećkim ulicama. U Peći su opet psi. I đubre“

Okolnosti su ili Promisao, hteli da pre izvesnog vremena, posle mnogo godina, ponovo pohodim Peć, Patrijaršiju i Dečane. U centru Peći, blizu hotela „Metohija“, sada „Dukađin“, u pozno veče, na gotovo sablasno praznom trgu, oko gomila đubreta pirovali su psi lutalice… U glavi mi se javi nejasno, ali snažno sećanje na jedan takav davnašnji prizor, takođe u Peći. Da li je i to bio moj doživljaj? Preispitah se – nije mogao biti. Kad sam poslednji put bio u ovom metohijskom gradu na Bistrici, on je bujao životom, a na mestu đubreta raslo je cveće, brujala je osvetljena čaršija, odjekivali su veseli glasovi mladeži, žamor na srpskom i na albanskom jeziku… Odakle mi, onda, ta stara, sumračna slika? Najzad se setih. Poticala je iz mojih davnašnjih kosovskometohijskih lektira, iz poznatog putopisa Engleskinje Meri E. Daram (Mary E. Durham) „Kroz srpske zemlje (1900-1903)“, gde ova mlada žena, dok je još volela i žalila Srbe, zapisuje svoje utiske iz grada u koji je morala doći i kroz njega proći da bi posetila Patrijaršiju i Dečane:
„To je prilično veliko mesto, odveć prljavo da bi bilo živopisno. Ispoganjeno i odvratno, da smrdi od prljavštine, ono vrvi od uličnih pasa, po kojima je čoveku jasno zašto psa na Istoku nazivaju nečistom životinjom; prepuno ogromnih vučjaka sa mnoštvom nezalečenih rana i ožiljaka. Šugavi, krastavi, olinjali, užasni… Bio je pazarni dan, i gomile prljavih, poderanih ljudi vrvelo je u grad, ali izgledalo je da imaju jedva ičega za prodaju…“ ( M. E. Daram, „Kroz srpske zemlje“, preveo Vujadin Milanović, Beograd, 1997, 243-247)

PRIČA O STAROJ SRBIJI I BOLU Sećam se još jednog pećkog psa, dalekog potomka lutalica iz turskog vremena i putovanja mis Daram, zbunjenog, uplašenog, podvijenog repa, avetinjski mršavog, svakako izgladnelog, snimljenog na skromnom dokumentarnom filmskom zapisu kako se provlači kroz ruševne ostatke čuvene Bašte Rajevića, tog rajskog hektara negovanog, svakovrsnog bilja i rastinja, kojom su se Pećanci s razlogom ponosili.
Na Stogodišnjicu oslobođenja Peći i cele Metohije od osmanske vlasti i arnautskog bezvlašća, potomci istih razularenih i podivljalih pasa, znatnim delom blagodareći i vrlim zapadnjačkim potomcima gospođice Daram, gospodare pećkim ulicama. U Peći su opet psi. I đubre.
Nije nekorisno podsetiti se na još ponešto iz zapisa Meri Daram: „Priča o Staroj Srbiji je jedan neprekidan bol. Patnja hrišćanskih naroda nije ništa novo. Ona je počela sa dolaskom Turaka, i trajaće sve dok su oni tu. Još daleke 1690. godine nepodnošljiva sudbina Srba Stare Srbije dovela je do seobe u Mađarsku ništa manje nego 37.000 porodičnih zadruga. Albanci su se potom raširili po ispražnjenim posedima, i bilo im je dozvoljeno da ih otad zauvek nekažnjeno pustoše. Malobrojno nenaoružano hrišćansko stanovništvo, među kojim su Albanci zavodili red, ne samo da je prosto nesposobno da se digne, ono ne može ni da vapi tako glasno da ga mogu čuti, a nije bilo stranog konzula da šalje izveštaje. Sve dok Rusi (evo nas i večeras u bratskom i gostoljubivom „Ruskom domu“!) nisu nametnuli Ščerbina u Mitrovicu 1902. godine, nije palo ni zračka svetla na stanje u ovoj nesrećnoj zemlji. Albanci su Ščerbina smesta ubili. Hrišćani ga smatraju čovekom koji je umro da bi spasio njih, i čuvaju uspomenu na njegov lik (…) Zbog njegove pogibije Porta je poslala nizame da obuzdaju Albance“.
Nizama, pripadnika regularne osmanske vojske bilo je tada u Peći i oko grada nekih 30. 000. „I samo zahvaljujući prisustvu ovih trupa, moguće je ići iz jednog mesta u drugo (…) Kako sam shvatila, situacija je takva da ljudi žive u sadašnjem strahu od nizama i budućem strahu od Albanaca, koji će se vratiti čim se ovi povuku“, objašnjava Meri Daram. Leta Gospodnjeg 1903! Deset godina pre oslobođenja Metohije od osmanske vlasti. Podseća li vas to na nešto blisko i tužno poznato, danas, sto godina posle tog, tada budućeg oslobođenja? Samo što je savremenih KFOR-ovskih i EULEKS-ovskih nizama neuporedivo manje, a kretanje iz jednog mesta u drugo, po svemu sudeći, još rizičnije… Za svakoga ko nije Albanac, a naročito za Srbe. Ima i jedna razlika u odnosu na neke druge prijateljski nastrojene krajeve bivše nam zajedničke države, gde su se srbomrsci proslavili natpisom: „Za pse i za Srbe zabranjeno“! Kao i za turskoga vakta, južno od Ibra za pse je slobodno… Jedan nas je dočekao već na mostu u Kosovskoj Mitrovici, na putu ka Metohiji. Bio je jedini neometani prelaznik mosta, dok smo mi očekivali pratnju slovenačkih nizama. A možda mu je to bilo omogućeno samo zato što je, za razliku od nas, prelazio iz južnog u severni deo mržnjom podeljenog grada. Mi u Gračanicu i na Gazimestan nismo mogli otići…

U DUHU RAKIĆEVOG ZAVETA Zašto vam, dragi prijatelji, na Stogodišnjicu slavne pobede istorijske pravde nad nepravdom govorim, evo, o psima u Peći? Negdašnjim i sadašnjim. Zato što ćemo se senima zaslužnih predaka, junaka iz Prvog balkanskog rata, najdelotvornije odužiti ako ne pokleknemo pred najnovijim nasrtajima na našu istorijsku svest i nacionalnu samosvest, ako ne podlegnemo moćnom i orkestriranom spoljnom i unutarnjem revizionističkom pritisku da sami sebi iščupamo dušu i pomerimo pamet. Nije slučajno baš Milan Rakić, srpski konzul u Prištini, iznedrio jednu od najsnažnijih rodoljubivih pesama naših, „Na Gazi-Mestanu“ i u njoj večno aktuelnu strofu:
„Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše.
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.“
A evo kako je isti Milan Rakić, čija su konzulska pisma s Kosova i Metohije teško dostižni spoj patriotizma, razložnosti i diplomatske odgovornosti, bez ikakvog patetičnog preterivanja, opisao svoj dolazak u Peć (1905), samo dve godine posle mis Daram: „Ulazak u Peć neću skoro zaboraviti. Najpre kroz turski kraj i čaršiju punu natmurenih Arnauta, kroz jednu jezovitu i zloslutnu tišinu, pa onda kroz srpski kraj, pun naroda, naročito dece i žena koje viču: ‚dobro došli῾, bacaju cveće na nas i plaču. A Boga mi i ja sam jedan dobar deo puta otplakao“. A kako bi u gradu: „Mi smo u Peći izgledali kao hapšenici ili kužni ljudi kojima niko pristupiti ne sme. Ali Turci nisu mogli sprečiti da se, pri prolasku našem, slučajno nađu na ulici viđeniji naši ljudi i da se mi sa njima, nasred čaršije pune Turaka i Arnauta, grlimo i ljubimo sa suzama u oku, ali i sa zapetim revolverima u džepu“ ( M. Rakić, „Konzulska pisma 1905-1911“, Beograd, 1985, 55-56).
Liči li Vam sve ovo na nešto današnje i ovdašnje? Nažalost, samo liči, jer srpske dece i žena, viđenijih srpskih ljudi u Peći sada nema. Izvinite, ispravka: ima ih, kažu, devet ili pet. I mnogo, mnogo pasa…
U duhu Rakićevog zaveta, a sledeći završnu poruku njegove pesme, nije nam zadato ginuti, jer bi u ovom času to uzaludno bilo, našu malobrojnost umnožilo, a krv dodatno istanjilo. Najbitnije je da proniknemo u skrivene namere potomaka koji bi da nam, na Stogodišnjicu pobede kojom su se naši preci oslobodili viševekovne vlasti njihovih predaka, koji bi da nam objasne kako nam je s njima, zapravo, pre toga lepo bilo, a moglo bi i ponovo da nam bude bolje. Samo da shvatimo „duh vremena“ i prihvatimo njihovo viđenje „zajedničke prošlosti“, a zarad mirne i napredne balkanske budućnosti. Za one koji bi bili u iskušenju da tom zovu ne odole, preporučujem drugi deo knjige Meri Daram, čiji je junak odjednom postao „čestiti i ponosni albanski narod“, novi privremeni miljenik perfidnog Albiona. Do prve prilike…

OPTIMIZAM KAO OBAVEZA U Peći su, dragi prijatelji, danas psi.
O Pećkoj patrijaršiji i o visokim Dečanima nisam želeo večeras da vam zborim. Oni su izvan i iznad svake ljudske niskosti i greha. Oni su večno na svome mestu. A ne kažu li baš Turci: „Psi laju, karavani prolaze“. Naša kosovskometohijska prošlost i budućnost duhovno su ukrštene u neprolaznom. U trouglu Pećke patrijaršije, Dečana i Gračanice. Zato smo obavezni na ontološki optimizam, ali i na razumni ovozemaljski i ovovremenski realizam. U vremenu pasa, budimo „mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi“, kako nas uči Jevanđelje po Mateju.
I još samo nešto… Kad odete u Pećku patrijaršiju, pogledajte fresku koja prikazuje Sv. Simeona Stolpnika u Crkvi svetih apostola. Iako životno ograničenom na vrh svoga stuba, tu podvižničku enklavu, svetitelju se pripisivala moć nad životinjama, čak i zverima poput tigrova. Verovatno i nad psima…
Pas je, inače, najverniji prijatelj čovekov. Ali samo ako oseti da čovek zrači ljubavlju, iskrenošću i čvrstinom. U protivnom, podivlja…

Beseda na svečanoj akademiji Zavičajnog kluba Pećanaca, organizovana u „Ruskom domu“ u Beogradu (26.10.2012) povodom obeležavanja 100-godišnjice oslobođenja Peći i Metohije u Prvom balkanskom ratu