Почетна / Култура / Почетак сезоне који МАЛО обећава – Булеваризација позоришта

Почетак сезоне који МАЛО обећава – Булеваризација позоришта

„Случај“ Кокана Младеновића и глумаца „Атељеа 212“ постао је парадигматичан, али је још неизвесно како ће се ствари даље развијати. Ако ће се глумци ангажовати уговорно и по пројектима, због чега ће, ваљда, бити задовољни бројни теоретичари менаџмента у култури, остаје питање да ли ће се постојећа позоришта у Београду претворити у сале за издавање разним ad hoc формираним глумачким ансамблима

Доспела је позна јесен и сва београдска позоришта отворила су своја врата. Почело се са извођењем представа, видели смо чак и две-три премијере, али неког сензационалног догађаја није било. Ако изузмемо прво извођење мјузикла „Зона Замфирова“ у Позоришту на Теразијама, може се констатовати како љубитеље позоришта нису дочекале неке изузетне представе. Репертоарско сивило, које је у доброј мери обележило прошлу сезону, како изгледа, наставља се без наде да ће престати.

АФЕРА ПО ВОЉИ УПРАВЕ Стање у београдским позориштима није међутим доспело у саму жижу пажње јавности ни због репертоара, нити пак због смањеног броја представа и занемарљивог броја премијера прошле године. За њихов рад и пословање надлежни – што ће рећи финансијери, односно Градска управа заинтересовали су се тек после „афере“ за коју је заслужан Кокан Младеновић, који је на положај управника „Атељеа 212“ дошао, како се испоставило, вољом градоначелника Драгана Ђиласа. Наиме, Младеновић, не успевши првенствено због арогантног става да успостави праву комуникацију са већином чланова уметничког ансамбла, изазвао је неспоразум, који је довео и до отпора глумаца, који су избегавали или одбијали да учествују у његовим пројектима. Као што је познато, дошло је малтене до штрајка глумаца, али ипак није реализован пошто је Ђилас дошао у позориште и обећао да ће се питање управника ускоро решити. Било је и других неспоразума и сукоба што их је изазвао Младеновић са спољним сарадницима, на пример – око поставке представе „Да нам живи живи рад“, чију је сатиричну оштрицу ублажавао (да не кажемо цензурисао!), те због тога полемисао и у штампи са ауторима текста Миланом Марковићем и Анђелком Ристић, која је представу и режирала. Пошто је претходно, марта 2010. године, обуставио један већ започети пројект у режији Љиљане Тодоровић, а да га није ни погледао – у питању је комад „Травестије“ Тома Стопарда, Младеновић је дошао у сукоб са Тонијем Јанежичем око његове поставке драме „Путујуће позориште Шопаловић“, што је изишло на видело и приликом гостовања са том представом у Бриселу. Управо тај сукоб био је повод да глумци „Атељеа 212“ напишу петицију против управника. Поред тога, Младеновићеви неспоразуми са појединим позоришним критичарима имали су одјека и у штампи. Међутим, он ће 2012. године, ипак, одобрити ауторску представу „Зоран Ђинђић“ Оливера Фрљића, која је наишла на одбојност значајног броја чланова ансамбла „Атељеа 212“, те је зато морала да се реализује уз помоћ глумаца са стране, од којих су неки потом, ваљда као награду, од управника добили ангажман. Али, та представа наишла је на контроверзан пријем и у јавности – почев од одбојности међу познаваоцима историје и политичких збивања деведесетих година прошлог века, који не могу прихватити поигравање са српском прошлошћу и националном тробојком, нити пак неаргументоване оптужбе против Војислава Коштунице, тадашњег шефа државе, па до хвалоспева оних који од лика Зорана Ђинђића желе да направе светачку икону, као и оних који се мирне душе могу означити дежурним србомрсцима.

[restrictedarea]

КАКО ГРАДОНАЧЕЛНИК „РЕЖИРА” Занимљиво да београдском градоначелнику, који је изјавио како је Кокан Младеновић „добар управник“ (то је поткрепио финансијским показатељима, као и бројем гледалаца), нису засметали бројни неспоразуми и инциденти које је Кокан Младеновић производио кадгод му се прохтело, већ му је пало у очи да је овај навео како су поједини глумци и глумице „Атељеа 212“ годинама примали плату, а да уопште нису наступали на матичној сцени или су то пак чинили врло ретко. Наравно, таква ситуација није карактеристична само за „Атеље“ него и за остала београдска позоришта у којима глумци, највећим делом без своје кривице, годинама не играју, док њима насупрот, поједини наступају на сценама осталих позоришта у граду, а мало или готово никако у свом позоришту. Зато је београдски градоначелник, подстакнут неспоразумима у „Атељеу 212“ који су резултовали оставком Кокана Младеновића, преузео на себе и обављање дужности неке врсте уметничког директора свих позоришта која су на буџету града и изјавио како глумци више неће моћи да одбијају улоге, нити ће моћи да глуме у другим позориштима на уговор, а да у матичном позоришту немају ниједну представу већ десет година иако за то примају фиксну плату. На седници Скупштине града Ђилас је рекао да ће глумци који буду стално плаћени од стране града постати јавни службеници и као такви имаће своје обавезе, а глумци који не желе да прихвате овакав статус могу постати слободни уметници. Тако од „радника на пољу глумачке уметности“, како се то писало у самоуправљачким статутима или од „извођача глумачких радова“, како је то једном рекао Зоран Радмиловић, данас глумци у транзитном друштву постају јавни службеници о чијем деловању води рачуна чак и градоначелник. „Случај“ Кокана Младеновића и глумаца „Атељеа 212“ постао је парадигматичан, али је још неизвесно како ће се ствари даље развијати. Ако ће се глумци ангажовати уговорно и по пројектима, због чега ће, ваљда, бити задовољни бројни теоретичари менаџмента у култури који су заговарали организацију позоришне делатности по пројектима, остаје питање да ли ће се постојећа позоришта у Београду претворити у сале за издавање разним ad hoc формираним глумачким ансамблима, што ће неминовно одвести београдски позоришни живот у воде булеварског театра. Вероватно се тога прибојавајући, Југословенско драмско позориште поднело је захтев Министарству културе за добијање статуса „Институције од националног значаја“. То позориште, са најмањим бројем премијера прошле сезоне (а и представа) у својој историји, наступајућу сезону почело је преузимањем у редовни репертоар представе Нушићевог „Покојника“ у извођењу студената Факултета драмских уметности. Према изјави Тамаре Вучковић, вршиоца дужности управника ЈДП-а, лишени редовних средстава из буџета и принуђени да траже донаторе и спонзоре, у том позоришту не могу планирати сезону, нити су у стању да изводе већи број представа, будући да су морали смањити број спољних сарадника. Ни у Народном позоришту, које је као прву премијеру у новој сезони извело „Женски оркестар“ Жана Ануја у режији Југа Радивојевића, није објављен репертоарски план: позната су само два наслова, од којих се један већ припрема – Софоклова „Антигона“. Слично је и са Београдским драмским позориштем, које је знатно смањило број премијера. „Битеф-театар“ предвиђа четири премијере, од којих је већ извео две, у различитим копродукцијама. „Атеље 212“ имао је прошле сезоне нешто мањи број премијера од уобичајеног, али због садашње ситуације није објављено шта ће се припремати у овој сезони. Како се види, почетак сезоне не обећава ништа, нити се може очекивати да ће макар и једно београдско позориште објавити репертоарски план за сезону која је почела.

ТАЈНЕ РЕПЕРТОАРА При посматрању оваквог незавидног стања што се репертоара београдских позоришта тиче, намеће нам се проверени став академика Петра Коњовића, познатог српског композитора, али и дугогодишњег позоришног управника: „Репертоар је огледало рада у позоришту, он је суштина и битност самог тог рада: репертоар је једна целина, један посао, у којем се, кроз представе приказане у току једне сезоне, изражава извесна основна мисао и схватање уметности: репертоар одређује и ниво уметности у позоришту, а позоришту ниво значења у уметности. Он је хороскоп на којем се показују сви покрети унутрашњег уметничког живота у институцији какво је позориште.“ Усвајајући овај став у целини, морамо рећи да су сва наша позоришта данас лишена суштине свог рада и да њихов уметнички ниво опада због апсолутне дезоријентације у свему, понајвише када је репертоар у питању. Данашња ситуација је лоша и лишена сваке перспективе, јер због силних менаџерских „визија“ и амбиција изостаје свако иоле озбиљније руковођење позориштима, док репертоаре кроје спољни чиниоци, најчешће редитељи, али и други – писци, преводиоци, глумци, случајни намерници, а понајмање, заправо никако, гледаоци. Не верујемо да може бити боље када се овима придруже општински чиновници – референти и секретари, макар предвођени градоначелником. Може бити само горе, јер без смишљеног уметничког руковођења, што је услов за добро пројектовану репертоарску политику, коју не могу да воде образовани или самозвани менаџери, нити пак само глумци, већ искључиво личности ширих културних хоризоната, првенствено укључујући књижевне и друге уметничке ствараоце.

__________________________________________________

Дара Џокић, глумица
Глумачка улога није задатак
Најаве градоначелника чине се, у најдобронамернијем смислу кажем, веома неинтелигентним и упућују на то да онај који их најављује нема идеју да би позориште као културну институцију требало сачувати. Глумци се залажу за слободно позориште. Оно не сме да буде упрегнуто ни у чије дизгине. Позориште мора да буде аутономно, храбро, провокативно и изнад сваке политике, истовремено задржавајући своје професионалне стандарде.
Позоришна представа „Зоран Ђинђић“, која се узима као повод нашег незадовољства, и касније свега што је уследило, била је тек кап у препуној чаши. Сама представа остављена је суду публике, позоришне критике и свеопште интелигенције града Београда. Незадовољство се родило много раније, када је управник слао наше плате на увид градоначелнику, уз списак имена глумаца, без образложења, који су одбили да играју своје улоге, да би касније отишао и корак даље, па списак плата окачио на огласну таблу позоришта. Што се тиче најаве да глумац не би смео да одбија улоге у матичном позоришту, морам да кажем да тога никада није било. Јер улога није задатак и није штанцовање шрафова. Ми смо на Академији учени да морамо да будемо аутори својих улога. Формула гласи: Успешан управник – нема враћене улоге. Јер успешан управник са својим драматуршким тимом добро размисли и разговара са глумцима пре него им понуди неку од улога. Сада се све вулгаризује, претвара у своју супротност, глумцима приписује да су нерадници… А позоришни глумци живе веома скромно и деле овај живот заједно са суграђанима.

 __________________________________________________
Батрић Жарковић
, директор позоришта „Славија“
Резови морају бити рационални
Они који воде државу могу правити резове и то законски покрити, али ако говоримо о рационалности морам рећи да ми који имамо свакодневне представе, али и фестивал, радимо сами, а реч је осам запослених. То би требало упоредити са репертоарским позориштима, која имају приближан интензитет рада и десет пута више запослених. Што се тиче најаве да глумци неће моћи да глуме у другим позориштима, чини се, речено је без дубљих познавања начина функционисања позоришта.

 __________________________________________________
Ненад Јездић
, глумац
Глума није чиновнички посао
Глума није административни и службенички посао. Глума никако не може бити јавни службеничко-чиновнички посао. Глумац служи само позоришту у које верује. Глумац служи оном свету који жели сам, јавно да исповеди. Велики теоретичар позоришта Станиславски изговорио је да се до уверљивости на сцени долази тзв. унутрашњим оком. Моје унутрашње око за ове три године за које нисам остварио ниједну ролу у свом позоришту ми указује да апсолутно нисам био достојан естетике и позоришта које ми је наметнуо доскорашњи управник. Моја игра је ствар инспирације, унутрашњег осећања, естетског осећања и назора према животу, свету, према човеку и његовој природи, а то подразумева емоционалне процесе и токове у глумачком бићу.
Стварно бих волео да ми неко објасни како ће глумац да игра нешто што не може да игра. А опет тврдим да не постоји глумац у Београду у Србији који потајно не жели да свако вече игра, али буквално свако вече, да игра нешто у шта верује, нешто што га уздиже, нешто што га радује. То је ствар истинског надахнућа и истинске комуникације са позоришном публиком. Ако то осећање не постоји на сцени, онда не постоји ни позориште. Истинско умеће позоришно подразумева тачну и добру и праву глумачку поделу. Беспризорно и бесмислено је глумца и глумачки посао дефинисати као службеничко-чиновнички посао. Немам инспирацију спаковану у фасциклама и карактере које тумачим немам заведене деловодним печатима у досијеима, да могу службенички отворити фасциклу како то коме одговара, укључујући и самог градоначелника. Искрено бих волео да своје искуство животно, и своје способности глумачке и уметничке, мада је реч уметничко јако оптерећујућа у последње време зато што је веома ретко присутна у позоришту, дакле јако бих волео да та осећања непосредно поделим са градоначелником, у свом или било којем другом београдском позоришту у којем играм. Он је мене уистину уверио да је одговоран, савестан и приљежан у вођењу града. Волео бих да глумци који себе сматрају способним и достојним имена и позива глумачког, а ту убрајам и себе, позову градоначелника на неку од својих представа и да га убеде да је глума ипак нешто финија и тананија ствар од грађења моста. И да завршим са речима Михајла Чехова, легитимног наследника Станиславског:„ Помоћу способности креативне индивидуалности, глумац учи и разликује истинске потребе савременог друштва од лошег укуса гомиле“.

[/restrictedarea]

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *