Мајка нације

Пише Небојша Јеврић

Док у Сент Андреји скрнаве српске светиње Латинка Перовић нам се преко „Мађар Со“ јавља, да нам каже да смо мртви. Наравно да смо мртви драга другарице Латинка. „Малчице смо мртви, ал’ ништа не смета, смрт је само мана у очима света“

СРБИЈА је прокоцкала своју еуропску шансу. Србима пријети нестанак, каже повјесничарка Латинка Перовић у интервјуу за новосадски дневни лист на мађарском „Мађар Со“.
„Не смијемо бити наивни. У повијести важи за нормалну појаву да поједини народи нестају. Не могу пронаћи своје мјесто у датом свијету, бјеже у затвореност и нестају“, каже Латинка Перовић у интервјуу чије делове преноси агенција „Бета“.
Перовић сматра да је дух „паланке“ у Србији доживио свој прави тријумф. Србија је, сматра Перовић, барбаризирана и запуштена. „За регенерацију је потребан огромни напор, који сами не можемо учинити“, тврди Перовић.
Због тога, као и због чињенице да млади у све већем броју бјеже из Србије, Перовић сматра да Србија нема другу могућност осим уласка за ЕУ. Но, плаши се да је та прилика већ пропуштена.
„Еуропа има својих проблема, али никада раније није Балкану дала оволику шансу. Ту шансу, ако цијели Балкан и није, Србија је свакако прокоцкала“, каже Перовић.
Ако је Добрица Ћосић отац нације, онда је Латинка кева нације.
И док у Сент Андреји скрнаве српске светиње она нам се преко „Мађар Соа“ јавља, да нам каже да смо мртви. Наравно да смо мртви драга другарице Латинка. „Малчице смо мртви, ал’ ништа не смета, смрт је само мана у очима света.“

[restrictedarea] Као што је у Загреб 1993. дошла када је убијена породица Зец и изјавила да не жели да их подсећа на њихове кривице, подсећала их је једино на српске кривице. Мајка нације је уредник едиције „Корјени“ у парадржавној монтенегринској издавачкој кући „Цид“ из Титограда. Откривају дукљанско корјење. Ова антисрпска хероина дубоко је несрећна што јој се Чедица у њеном Београду, а рачунала је да је бар Београд њен, провео као бос по трњу.
Уосталом ко то беше другарица Латинка.
Није узела у заштиту шездесетосмаше, није узела у заштиту професоре, није пружила помоћ Ђиласовцима, није се огласила да помогне кад је било суђење шесторици, али је зато здушно помогла Чедицу. Насекирала се што његови гласачи, млад свет, одлазе.
Ево шта је рекла другарица Стаљинка Перовић у разговору за „Сарајевске дане“.
„Нема сумње да је ријеч о геноциду и етничком чишћењу. Обје те манифестације су повезане програмом стварања етнички чисте националне државе и уклањања свега што је на том путу. То не може другачије да се објасни и зато се о томе ћути. Злочин се не сматра злочином, него инструментом једне политике, која је само фактички поражена, али није ментално. Ту се апсолутно не би требало заваравати. Догодила се једна дубока регресија свијести. Неке стереотипе српска научна мисао је још у 19. вијеку довела у питање, а онда су их обновили и претворили у политичке идеје. Стога и данас имате такав став према злочину. О томе се ћути, али то заиста јесте кључно питање.“
Кад год је требало да се запљује српски народ она је била ту. Друга страна историје. Вечна. Сви су смртни само је Латинка вечна. У складу са својим именом. Позива се на историју. Они чије су књиге забрањене у време њене владавине, позивају се на њу.
Са двадесет седам година била је председник Антифашистичког већа жена.
Латинка каже:„Питање злочина у Србији је још увијек обавијено ћутањем. Имате више елемената о којима морате да водите рачуна. Тај свијет је био необавијештен, подложан пропаганди. На прве информације о размјерама злочина реакције су биле различите. Ту има и приличног очајања због свега што се десило. Нажалост, нема политичке воље да се то дијагностицира. Негирају се чињенице. Ја сам врло често правила поређења са Њемачком.“
За један дан сликао сам 137 побијених Срба. Те фотографије нико није хтео да објави. Прегледао сам документацију др Зорана Станковића. Сто четрдесет одсечених глава. Требало је сваки дан слати те фотографије „другој Србији“. Да се виде, а не да се крију. Ми, који смо покушавали да разним путевима слике рата дођу до оних који оптужују, проглашени смо ратним хушкачима. Они помиритељима. Хуманистима. Мало им је што смо изручили у Хаг толике људе. Мало им је што у затворима Федерације труну српски ратници. Што Срби робијају у хрватским казаматима. Они би хтели још. Они су „друга Србија“. Србија Титових одбачених чанколиза, брозомозговића, који нису добили шансу да забрањују књиге. Било би лепо кад би неки учени Србин сео и пописао колико је књига у Србији забрањено за време Латинкиног земана.„Друга Србија.“Она Србија која је увек спремна да се одрекне Црне Горе и Његоша прогласи митом неподобним за васпитање младих генерација.
Прва Србија је гладна, боса, жедна. Жедна правде и истине. Прва Србија је примила избеглице и учинила све да им помогне. Док је била на власти „друга Србија“ је учинила да не излазе текстови у новинама о Крајишницима, да не буде приче о прогнаницима, да се не сазида случајно Прогнаничка кућа, где би сви они погорелци могли да добију оброк, ако су гладни, само са прогнаничком легитимацијом.

[/restrictedarea]