Majka nacije

Piše Nebojša Jevrić

Dok u Sent Andreji skrnave srpske svetinje Latinka Perović nam se preko „Mađar So“ javlja, da nam kaže da smo mrtvi. Naravno da smo mrtvi draga drugarice Latinka. „Malčice smo mrtvi, al’ ništa ne smeta, smrt je samo mana u očima sveta“

SRBIJA je prokockala svoju europsku šansu. Srbima prijeti nestanak, kaže povjesničarka Latinka Perović u intervjuu za novosadski dnevni list na mađarskom „Mađar So“.
„Ne smijemo biti naivni. U povijesti važi za normalnu pojavu da pojedini narodi nestaju. Ne mogu pronaći svoje mjesto u datom svijetu, bježe u zatvorenost i nestaju“, kaže Latinka Perović u intervjuu čije delove prenosi agencija „Beta“.
Perović smatra da je duh „palanke“ u Srbiji doživio svoj pravi trijumf. Srbija je, smatra Perović, barbarizirana i zapuštena. „Za regeneraciju je potreban ogromni napor, koji sami ne možemo učiniti“, tvrdi Perović.
Zbog toga, kao i zbog činjenice da mladi u sve većem broju bježe iz Srbije, Perović smatra da Srbija nema drugu mogućnost osim ulaska za EU. No, plaši se da je ta prilika već propuštena.
„Europa ima svojih problema, ali nikada ranije nije Balkanu dala ovoliku šansu. Tu šansu, ako cijeli Balkan i nije, Srbija je svakako prokockala“, kaže Perović.
Ako je Dobrica Ćosić otac nacije, onda je Latinka keva nacije.
I dok u Sent Andreji skrnave srpske svetinje ona nam se preko „Mađar Soa“ javlja, da nam kaže da smo mrtvi. Naravno da smo mrtvi draga drugarice Latinka. „Malčice smo mrtvi, al’ ništa ne smeta, smrt je samo mana u očima sveta.“

[restrictedarea] Kao što je u Zagreb 1993. došla kada je ubijena porodica Zec i izjavila da ne želi da ih podseća na njihove krivice, podsećala ih je jedino na srpske krivice. Majka nacije je urednik edicije „Korjeni“ u paradržavnoj montenegrinskoj izdavačkoj kući „Cid“ iz Titograda. Otkrivaju dukljansko korjenje. Ova antisrpska heroina duboko je nesrećna što joj se Čedica u njenom Beogradu, a računala je da je bar Beograd njen, proveo kao bos po trnju.
Uostalom ko to beše drugarica Latinka.
Nije uzela u zaštitu šezdesetosmaše, nije uzela u zaštitu profesore, nije pružila pomoć Đilasovcima, nije se oglasila da pomogne kad je bilo suđenje šestorici, ali je zato zdušno pomogla Čedicu. Nasekirala se što njegovi glasači, mlad svet, odlaze.
Evo šta je rekla drugarica Staljinka Perović u razgovoru za „Sarajevske dane“.
„Nema sumnje da je riječ o genocidu i etničkom čišćenju. Obje te manifestacije su povezane programom stvaranja etnički čiste nacionalne države i uklanjanja svega što je na tom putu. To ne može drugačije da se objasni i zato se o tome ćuti. Zločin se ne smatra zločinom, nego instrumentom jedne politike, koja je samo faktički poražena, ali nije mentalno. Tu se apsolutno ne bi trebalo zavaravati. Dogodila se jedna duboka regresija svijesti. Neke stereotipe srpska naučna misao je još u 19. vijeku dovela u pitanje, a onda su ih obnovili i pretvorili u političke ideje. Stoga i danas imate takav stav prema zločinu. O tome se ćuti, ali to zaista jeste ključno pitanje.“
Kad god je trebalo da se zapljuje srpski narod ona je bila tu. Druga strana istorije. Večna. Svi su smrtni samo je Latinka večna. U skladu sa svojim imenom. Poziva se na istoriju. Oni čije su knjige zabranjene u vreme njene vladavine, pozivaju se na nju.
Sa dvadeset sedam godina bila je predsednik Antifašističkog veća žena.
Latinka kaže:„Pitanje zločina u Srbiji je još uvijek obavijeno ćutanjem. Imate više elemenata o kojima morate da vodite računa. Taj svijet je bio neobaviješten, podložan propagandi. Na prve informacije o razmjerama zločina reakcije su bile različite. Tu ima i priličnog očajanja zbog svega što se desilo. Nažalost, nema političke volje da se to dijagnosticira. Negiraju se činjenice. Ja sam vrlo često pravila poređenja sa Njemačkom.“
Za jedan dan slikao sam 137 pobijenih Srba. Te fotografije niko nije hteo da objavi. Pregledao sam dokumentaciju dr Zorana Stankovića. Sto četrdeset odsečenih glava. Trebalo je svaki dan slati te fotografije „drugoj Srbiji“. Da se vide, a ne da se kriju. Mi, koji smo pokušavali da raznim putevima slike rata dođu do onih koji optužuju, proglašeni smo ratnim huškačima. Oni pomiriteljima. Humanistima. Malo im je što smo izručili u Hag tolike ljude. Malo im je što u zatvorima Federacije trunu srpski ratnici. Što Srbi robijaju u hrvatskim kazamatima. Oni bi hteli još. Oni su „druga Srbija“. Srbija Titovih odbačenih čankoliza, brozomozgovića, koji nisu dobili šansu da zabranjuju knjige. Bilo bi lepo kad bi neki učeni Srbin seo i popisao koliko je knjiga u Srbiji zabranjeno za vreme Latinkinog zemana.„Druga Srbija.“Ona Srbija koja je uvek spremna da se odrekne Crne Gore i Njegoša proglasi mitom nepodobnim za vaspitanje mladih generacija.
Prva Srbija je gladna, bosa, žedna. Žedna pravde i istine. Prva Srbija je primila izbeglice i učinila sve da im pomogne. Dok je bila na vlasti „druga Srbija“ je učinila da ne izlaze tekstovi u novinama o Krajišnicima, da ne bude priče o prognanicima, da se ne sazida slučajno Prognanička kuća, gde bi svi oni pogorelci mogli da dobiju obrok, ako su gladni, samo sa prognaničkom legitimacijom. [/restrictedarea]