Почетна / Друштво / КОРУМПИРАНОСТ МЕЂУНАРОДНЕ ПРАВДЕ

КОРУМПИРАНОСТ МЕЂУНАРОДНЕ ПРАВДЕ

Карикатура: М.Каличанин

„Мисија и задатак Хашког трибунала су да помогне да се сломи дух  Србије и српског народа под маском легитимитета, а сваки српски лидер који сарађује са Трибуналом није издајица само Србије, већ читавог човечанства.“ Наведену оцену, непосредно по објављивању вести да је генералима Готовини и Маркачу у Хагу изречена ослобађајућа пресуда, изговорио је Махди Наземораја, светски признати и познати експерт, аутор бројних социолошких и геополитичких студија, сарадник Фонда Стратешке културе  у Москви. Рад МКТЈ, посебно најновију „правну монструозност“, критичким и изразито оштрим речима осуде коментарише значајан део светског јавног мњења, посебно интелектуалаца. За „Печат“, поводом овог догађаја и најновије „травестије међународне правде“, поред Наземораје, говоре и Дајана Џонстон, Едвард Херман и Џон Локланд

Трагови срамне доктрине

Џон Локланд, професор на Сорбони и Институту за политичке науке у Паризу.  Од 2008. директор је студија на Институту за демократију и сарадњу у Паризу, а члан је и истраживачког Центра за историју Централне Европе на Сорбони

Требало би бити наиван, па бити бесан због ослобађајуће пресуде МКТЈ-а генералима Готовини и Маркачу. Трибунал је креиран у сврху процесуирања искључиво Срба. Када је идеја стварања суда за ратне злочине настала од стране државног секретара САД-а Лоренса Иглбергера, децембра 1992, он је навео искључиво Србе као починиоце ратних злочина. Мало је Хрвата или босанских муслимана могло да очекује да буду оптужени од стране МКТЈ-а пошто су њихови амбасадори у УН присуствовали сесији Савета безбедности у мају 1993, када је МКТЈ био основан.
Било је стога потпуно логично да два хрватска генерала буду ослобођена, као што је и логично да косовски Албанци или босански муслимани, господари рата попут Рамуша Харадинаја и Насера Орића буду ослобођени или третирани блаже. Председник МКСЈ-а, амерички држављанин Теодор Мерон – који никада није био постављен као судија пре него што је именован од стране Хашког трибунала – исти је човек који је прочитао пресуду за геноцид против генерала Крстића донету 2001. године.
Антисрпска пристрасност је видљива не само у осудама Срба и ослобађању не-Срба, већ и у природи самих оптужница. Док су не-Срби процесуирани за поједине ратне злочине (са изузетком Готовине и Маркача), само су Срби процесуирани за наводно спровођење државне политике. У овоме се огледа значај ослобађајуће пресуде за два хрватска генерала: њиховим ослобађањем је цела Хрватска формално ослобођена оптужбе, а не само два човека које Хрвати третирају као хероје.
Међутим, изнад и изван разумљивог националног беса, генерисаног овом одлуком, важно је фокусирати се на процедуре по којима је ослобађајућа пресуда по жалби била могућа. У нормалном правосудном систему, ослобађајућа пресуда по жалби може се донети само уколико се обезбеде додатни докази који нису били доступни Судском већу током суђења или ако се покаже да је првобитна пресуда од стране Судског већа била непоуздана из техничких разлога, што би могло да буде случај уколико је дошло до повреде права оптуженог на фер суђење.
У случају Готовине и Маркача ниједан од ових услова није био испуњен. Жалбено веће МКТЈ-а је једноставно другачије интерпретирало исте доказе којима је располагало Судско веће. Корпус деликти (corpus delicti) је идентичан са тачке гледишта оба већа. Консеквентно, разлика између осуде на 24, односно 18 година, које је изрекло Судско веће, и потпуног ослобађања како је пресудило Жалбено веће, илуструје екстремну фрагилност озлоглашене и срамне доктрине која је примењена против бројних оптуженика: „Удруженог злочиначког подухвата“.
Доктрина „Удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП) критикована је од стране многих правних стручњака, укључујући и оне који подржавају Трибунал, као исувише еластичан концепт да би могао да се безбедно примени у случају кривичних гоњења. Речено је да овај концепт даје тужиоцу исувише маневарског простора зато што потенцијално може да укључи веома велики број људи у свој опсег: на суђењу Радовану Караџићу, на пример, десетине хиљада људи су наводно били део удруженог злочиначког подухвата. „Удружени злочиначки подухват“ се може искористити за гоњење људи за злочине које они нису починили, знали за њих, наредили их или намеравали да их почине.
Међутим, у случају ослобађања Готовине и Маркача, можемо да видимо још једну слабост доктрине „Удруженог злочиначког подухвата“.
УЗП је измишљен као доктрина одговорности са циљем да прикрије празнину која настаје честим недостатком конкретних доказа за постојање кривичног налога или чак кривичне намере. Како је један од архитеката Трибунала Мајкл Шарф (Michael Scharf) написао, правила МКТЈ су специјално написана како би „минимизирала могућност да оптужба буде одбачена услед недостатка доказа“! УЗП се ефективно заснива на претпоставци да кривични налози нису дати у писаној форми и да је стога постојање злочиначког плана могуће доказати и када за то не постоје докази.
Уместо тога, користе се посредни докази – уз велику дозу политичког тумачења. Дакле, постојање великог броја избеглица према доктрини УЗП-а може бити било (а) резултат злочиначког плана етничког чишћења, било (б) несрећни споредни ефекат легитимне војне операције у извршењу подједнако легитимног циља. То једноставно зависи од тога на чијој сте страни. На таква питања се не може одговорити у судници зато што се ради о политичким питањима, и то је разлог због којег је МКТЈ, као и остали Трибунали, политички суд у најдубљем смислу и значењу овог термина.
Хашки трибунал није ништа друго до накинђурени политички орган, а његове такозване судије, добровољни су егзекутори Новог светског поретка, одевени у ту сврху у смешне и ружне синтетичке одоре.

[restrictedarea]

Травестија правног система

Едвард Херман, професор емеритус на Вартоновој школи економије и Аненберговој школи за комуникације Универзитета у Пенсилванији, аутор бројних текстова и студија о методологији и механизмима који су коришћени у разбијању Југославије,  као и студија  „Политика геноцида“, „Масакар у Сребреници: Докази, контекст, политика“:

Ова одлука још једном показује оно што је одавно веома јасно – да је МКТЈ политички,  а не правни ентитет и да служи својој изворној сврси будући да је разбијање Југославије био подухват који су извеле САД и НАТО оптужујући и нападајући Србију и Србе. МКТЈ је креација САД-а и њихових НАТО савезника, и он је управљан од стране ових сила од самог почетка до данас. МКТЈ следи агенду по којој само Срби смеју да буду оптужени за „удружени злочиначки подухват“ и намеру да етнички очисте територију од других нација, и поред доказа да је удружени злочиначки подухват, планирано етничко чишћење – и злочиначки напади на цивиле – био кристално јасно спроведен у хрватској операцији „Олуја“. Такође је јасно да су оптужбе против Готовине и Насера Орића подигнуте  у време када је било неопходно створити привид равнотеже и то што ове оптужнице нису довеле на крају ни до какве осуде, конзистентно је и са њиховом сврхом, као и са свеукупном сврхом МКТЈ-а. МКТЈ је травестија правног система, како је то добро описао Џон Локланд у својој књизи: „Травестија: Суђење Слободану Милошевићу и корумпираност међународне правде“ . Травестију и обмане МКТЈ-а као судског предузећа је такође веома добро демонстрирао Мајкл Мендел у својој студији „Како се Америка извлачи за убиства“, као и Жерминал Чивиков који је изнео необориве доказе да је крунски сведок МКТЈ-а Дражен Ердемовић, обичан лажов и плаћеник, брижљиво заштићен од стране МКТЈ-а како не би био изложен унакрсном испитивању (видети књигу Жерминала Чивикова „Крунски сведок“). Ослобађајућа пресуда за Готовину и Маркача савршено је конзистентна са улогом МКТЈ-а и свеукупним његовим политичким перформансом.

Правна монструозност

Дајана Џонстон, новинар, активиста и писац, ауторка књиге:„Сулуди крсташи, Југославија, НАТО и обмане Запада“

Већ у априлу 2011, када су Готовина и Маркач осуђени, изванредни коментатор Небојша Малић сугерисао је да „није немогуће претпоставити да би Готовина и Маркач могли бити осуђени на казну прилагођену времену проведеном у притвору, па чак били и ослобођени током жалбеног процеса“. Његов увид био је базиран на одличном познавању МКТЈ, његове сврхе и обавеза.
Као што је Малић тада рекао, доктрина „Удруженог злочиначког подухвата“, представља изум „хрватско-америчког професора права“ којом је требало прецизно криминализовати хипотетичку заверу о стварању „велике Србије“, одговорну за све ратове којима је разбијена бивша Југославија. Заиста, према доктрини коју је НАТО употребио како би оправдао своју нелегалну агресију 1999. године, логично може постојати само један „Удружени злочиначки подухват“, онај који подразумева буквално целу српску нацију.
Дакле, било је потпуно ненормално и нелогично, у смислу улоге и сврхе ове доктрине и самог Трибунала чији је задатак да је реализује, то што је МКТЈ уопште и оптужио Маркача и Готовину за учествовање у „Удруженом злочиначком подухвату“: плану да се српска популација протера из Крајине. Мотив није тешко претпоставити: био је у питању тренутни гест намењен за добијање утиска да је МКТЈ непристрасан трибунал, спреман да једнако третира све националне групације бивше Југославије. Осуда је била привремена и трајала је колико и јутарња магла. И била је то тек илузија непристрасности.
Да би поново успоставио ред и ослободио Хрвате, МКТЈ је употребио исту врсту уобичајених цепидлачења којима се истина апсолутно заобилази путем тривијалности које се одувек користе када је потребно осудити Србе. Не постоји прави жалбени суд, тако да све пролази.
Судије су разувериле Хрвате да је МКТЈ на њиховој страни. Подсетио је Србе да су они страна која је крива. Хрвати скачу од радости. Што се тиче Срба, они не би требало да буду изненађени. Сви напори српске владе током година да сарађују са Хашким трибуналом само су служили да потврде кривицу Срба, јер успостављање српске кривице је темељ и сврха Трибунала, његов једини raison d’être.
Управо сада, већина света је сувише заокупљена другим стварима да би обраћала пажњу на оно што ради МКТЈ. Изван Балкана, тешко би било наћи обичног грађанина који обраћа и најмању пажњу на пресуде МКТЈ-а.
Али, верујем да ће се једног дана у будућности, будућности у којој ми највероватније нећемо живети, нова генерација правника открити и обелоданити свету сву правну монструозност трибунала створеног од стране великих сила како би сломили једну малу земљу.

Издајице човечанства

Махди Наземораја, истраживач Центра за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization), сарадник Фонда Стратешке културе  у Москви, интернет магазина „Волтер нетворк“ и члан Научног комитета Геополитике у Италији; аутор студија „Глобализација НАТО-а“ и  „Рат у Либији и реколонизација Африке“

Међународне институције и право, све више се користе како би сломили народе који се нису предали Вашингтону и његовим кохортама. На делу је отворена примена двоструких стандарда. Веома је јасно да се двоструки стандарди настављају да примењују од стране МКТЈ, при чему један сет правила важи за Србе, а други за не-Србе. МКТЈ је од оснивања био политички контролисан: политички суд. Његова мисија и задатак су да помогне да се сломи дух Србије и српског народа под маском легитимитета. Не смемо заборавити ни да је МКТЈ такође убио и Слободана Милошевића 2006. године.
Сваки српски лидер који сарађује са Трибуналом није издајица само Србије, већ читавог човечанства.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *