Почетна / Репортаже / Интегрисано управљање „калашњиковим“

Интегрисано управљање „калашњиковим“

Пише Миодраг Зарковић

Прошлонедељне инциденте у Брђанима, митровачком насељу које су Шиптари одредили као следећу мету своје најезде, нису снимале камере најгледанијих српских телевизија, али их је зато забележио један ревносни Србин из околине; на његовим снимцима јасно се види са каквом се смртоносном опасношћу на северу Космета суочавају грађани одани држави Србији

Тек што је било прошло подне, када се интегрисано управљање звуком – у народу познатије као сирена – огласило оним својим злокобним завијањем на узбуну, додатно реметећи и иначе тмуран, накриво насађен четвртак. Истог часа, Косовска Митровица разделила се на два лако уочљива скупа.
Један скуп чинили су одрасли мушкарци који су се, чим су чули сирену, као по команди упутили ка Брђанима. Намргођени и ћутљиви, али не љути, већ више помирени са свиме и спремни на свашта, без оклевања су прекидали штoгод да су радили у датом тренутку и брзим корацима упућивали се ка насељу у којем су се тих дана сукоби са Шиптарима ређали као на траци. Куљајући са свих страна, сретали су се на путу, једва асфалтираном, што од центра води ка Брђанима. Поздрављајући се једва приметно, у ходу, сливали су се у тиху реку која је, супротно гравитацији, потекла нагоре, у сусрет интегрисано управљаном насртају на последње преостало парче српске државности на Космету.
У другом, далеко бројнијем скупу, остали су они што као да не хају за звучну узбуну. Као да не чују ту краљицу панике. Њих она, по свој прилици, више није могла да узнемири, па су наставили да купују, једу, шетају, испијају кафу, ћаскају са познаником… Понегде се у том нехају могао приметити и пркос, рецимо у једној прелепој, извајано дугоногој бринети, за чију се руку држи девојчица од неких четири-пет година, вероватно њена ћерка: корак ове беспрекорно дотеране лепотице ни за нијансу се не убрза, мада јој се по немирном погледу видело да је свесна да се над Митровицом надвија опасност; у тим је тренуцима све на лепотици одисало решеношћу да не дозволи да је узнемири завијајућа несрећа. Код већине се, међутим, није могао приметити такав пркос. Нехај је у њиховом случају био управо то – нехај. Нека врста зачуђујуће безбрижности, делом свакако проистекле из огуглалости: већ 13 и по година се Митровица сваког јутра рађа у спознаји да се одмах ту, преко реке, гомила смртоносна претња, спремна да нагрне и на најмањи политички миг из Приштине.
У извесној мери, међутим, ту безбрижност храни и онај први, малобројнији скуп. Док посматра своје намргођене мушкарце како хитају нагоре, ка Брђанима, Митровица ипак узима себи право да предахне још мало.

НЕМИРНА БРДА На Брђанима зато предаха нема. Oвде не би ни био добродошао. Мештанима, навиклим да се преко нишана посматрају са Арбанасима, предах би само одмогао.
Брђани су, наиме, Митровица у Митровици. То је насеље север Космета на северу Космета: прва тачка отпора на коју налећу крволоци са југа. Израсло на неколико брда, насеље је мешовите етничке структуре, што у практичном смислу значи да је као измишљено за провокације свих врста.

[restrictedarea] Раније је становништво у Брђанима било скоро искључиво српско, али је четворогодишња штета, изазвана режимом Бориса Тадића и његовом спремношћу да вазда попушта пред непријатељским захтевима, овде узела највише маха. Стратешка важност произвела је Брђане у главну мету шиптарских етнографских напада, који трају већ више од четири године: управо је тим правцем северна Митровица повезана са Зубиним Потоком и остатком Ибарског Колашина, предела уз северну обалу Ибра који је насељен Србима, и то врло оштрим и одлучним Србима, истакнутим у 13-годишњем отпору шиптарским најездама. Зато је Хашиму Тачију толико и стало да поремети етничку структуру Брђана, у чему му наруку иде инертност и проевропска заслепљеност Београда од 2008. наовамо, али и конфигурација терена. Та брда којима се простиру Брђани само су делимично насељена, што оставља прилично простора за нове грађевине, свеједно зграде или појединачне куће. По старом обичају да за насељавање увек имају новца, Шиптари од 2008. подижу нове објекте и у њих насељавају своје сународнике, користећи ем правну заврзламу око тога ко би уопште смео да издаје грађевинске дозволе, ем за њих вазда резервисану наклоност међународних чинилаца, како КФОР-а, тако и УНМИК-а, а нарочито ЕУЛЕКС-а. Миц по миц, дошло се до данашњег стања: Брђани су и даље насељени претежно Србима, али по ободима насеља сада има и шиптарских вишеспратница које служе као својеврсне базе за даље насртаје.
У таквим околностима су инциденти неизбежни, због чега су Брђани последњих година све чешће помињани у вестима са Космета. Ове јесени су се, међутим, Шиптари нарочито окуражили – шта ли им је унело ту смелост?! – па су се усудили да започну дивљу градњу неколико кућа дубоко у српском делу Брђана. Свакоме ко иоле познаје прилике на Косову и Метохији, а поготово прилике у Митровици и у Брђанима, савршено је јасно да ту није реч ни о каквој намери да се населе какви пристојни цивили, већ о још једној провокацији, и то таквој да Срби немају друге него да јој одговоре. Ти су одговори били вишеструки, од обавештавања надлежних до физичког супротстављања, али је само ово последње дало резултате. Када су, наиме, Срби о дивљој градњи у Брђанима обавестили УНМИК (са ЕУЛЕКС-ом избегавају сарадњу), а ови у уторак 20. новембра послали своју инспекцију на спорну локацију, на инспекторе је отворена ватра. Пуким случајем нико није био повређен, али је зато порука послата: Тачијеви разбојници спремни су мецима да бране своје право да крше свако право, а нарочито право Срба да не буду узнемиравани.
Повукли су се револвераши тек када су, као и небројено пута раније, сами становници Брђана, уз подршку комшија из остатка Митровице, изашли на лице места, решени да отерају узурпаторе. Дан касније, у среду, широм северног Космета су у све четири општине били одржани протестни скупови, против даљег толерисања оваквих шиптарских испада.
Колику су спремност да уваже став Срба показали и Шиптари и међународни окупатори, видело се када је прошао још један дан. Када је освануо напред описани, накриво насађени четвртак, поцепан на пола завијањем сирене.

РОСУ У ПОКРЕТУ Сирена је већ била утихнула када су на врх Брђана пристигле прве веће групе оних који су из Митровице појурили упомоћ својим угроженим суграђанима. Тај врх је користан из тактичких разлога, јер се са њега као на длану виде цели Брђани, а и навикли су људи да се ту окупљају, јер су баш ту Шиптари започели своје дивље градње: поред пута стоје две кућице код којих ни груби радови нису ни допола завршени, а наспрам њих и једна којој су тек ударени темељи – око тих темеља је избило пушкарање два дана раније.
На врху брда су Митровчане дочекала конкретна сазнања о разлозима за узбуну: припаднци РОСУ, специјалне јединице Тачијеве полиције (за коју је, вероватно, главно мерило приступања био број Срба побијених у терористичким акцијама деведесетих), кренули су ка Брђанима из правца југозапада, али их је ЕУЛЕКС зауставио практично пред брдом иза којег и почиње насеље. И сада наводно трају преговори ЕУЛЕКС-а и РОСУ-а, о томе да ли ће проћи или неће. Човек просто да поверује да они збиља преговарају, уместо што само чекају коначну одлуку онога коме и једни и други полажу рачуне.
Заједно са овим информацијама, пристигле Митровчане дочекали су и увелико распоређени мештани, а комшијска пецкања и препуцавања брзо су откравила напету атмосферу:„Па где сте до сада, ми већ помислили да нећете ни доћи“… Опадање напетости, ипак, ниједног тренутка није прешло у неозбиљност. Овде будност и опрез представљају границу између живота и смрти. Сви окупљени свесни су да их неко, однекуд, сакривен ко зна каквом камуфлажом, држи на нишану. И да је тај неко колико прекјуче пуцао, као што је и пре тога повлачио окидач када год би се довољно осилио или добио таква наређења из осиљене Приштине. Бројност окупљених брзо расте, са њим и број очију које претражују чини се непрегледна брда, и нико за сада не примећује какав сувишан, сумњив покрет у даљини који би одао притајеног зликовца, али сви знају да зликовац однекуд вреба.
Једног таквог открила је камера. Био је много ближе него што су га очи окупљених тражиле.

АУТОМАТ ИЗ ТРАВЕ Реч је о камери Ивана Максимовића, 35-годишњег вајара из Звечана који се аматерски бави и фотографијом, односно снимањем. Својевремено се тиме бавио и професионално, тј. хонорарно кроз сарадњу са појединим средствима информисања, нарочито агенцијама. Каже да је, међутим, потреба за његовим услугама на терену нестајала како је званични Београд, пре четири и по године, почео да мења политику према Космету, а гласила из Београда и остатка Србије почела да избегавају све што има везе са преосталим Србима у јужној покрајини. Његове фотографије и његови снимци убрзо су постали непожељни у медијском режиму који је контролисала Тадићева олигархија, али Максимовић није престао да бележи драматична дешавања у свом завичају.
„Све што бих уснимио или усликао почео сам да качим по Интернету, на свој блог ‚Српске барикаде‘, а временом су ме контактирали и са сајта ‚novinar.de‘, који су основали наши људи у Немачкој“, каже Максимовић за „Печат“.
Спорног четвртка, 22. новембра, на други дан славе Свети Аранђел – која је, иначе, веома раширена међу Србима на Космету, што очигледно знају и Шиптари, па су за напад изабрали баш јутро после вечери коју су многи Срби провели славећи – Максимовић је такође, као и небројено пута до тада, зашао у само дешавање, како би га забележио. Заједно са митровачким мушкарцима, попео се на врх Брђана, на незваничну тачку окупљања. Најпре је био усредсређен на пристизање и окупљање Срба, те на узимање изјава политичких лидера, припадника Општинског већа северне Митровице, оних који су са народом пристигли на поприште могућег сукоба. Потом је хтео да забележи и пејзаж. А тај пејзаж, осим што може да буде смртоносан, заиста је прелеп, чак и по тмурном јесењем дану има тамо шта да се слика. Летећи са брда на брдо, Максимовићева камера се у једном тренутку зауставила на погнуту, згрчену прилику у трави, на тридесетак метара испод врха брда на којем су се Митровчани окупљали.
Изоштравајући слику, Максимовићу се убрзо указало да је реч о мушкарцу који у чучећем положају, не скрећући поглед са окупљених Митровчана, левом руком вади мобилни телефон, док десном придржава нешто што је заглавио између повијеног стомака и бутине. Све време сакривен високом травом, могао је да посматра груписане Србе, а да они њега не виде.
„Нисам у првом тренутку могао да разазнам шта он то ради, јер човек може да чучи у трави из разних разлога“, сећа се Максимовић. „Али, када је он мене приметио, све је постало јасно. Чим је спазио да га снимам, он је устао и тада се јасно видело да држи ‚калашњиков‘ у руци.“
Да, оно што је десном руком прикривао и придржавао, јесте била најпоузданија аутоматска пушка на свету. Наоружан њоме, Шиптар је, пошто је схватио да је разоткривен, престао да се скрива и устао је, окрећући се од окупљених Срба.
„И по томе се види да је он био свестан да му од нас не прети никаква опасност, јер нам у супротном не би окретао леђа. Дакле, није он чучао у трави зато што се уплашио Срба или осетио угроженим, већ зато што је намеравао да пуца по нама“, каже Максимовић, који је окупљеним Србима – а међу њима и писцу овог чланка – по свој прилици спасао живот тиме што је уперио камеру на праву страну, тј. урадио оно што камере српских телевизија никако не успевају да ураде већ годинама.

НАОРУЖАНa НЕРВОЗa Када се придигао из траве, наоружани Шиптар – обучен сасвим цивилно; дакле, не припада никаквој формацији, ни законитој, ни „законитој“ – вратио се у оближњу кућу, наизглед напуштену. Колико му је тешко пало то што није употребио оружје и опалио шаржер по окупљеним Србима, показала је његова љутита реакција када је дошао до улаза у кућу: у уздржаном бесу почео је да шутира травке око себе, а и да млатара рукама и „калашњиковим“. Максимовићев снимак наговештава да Шиптар можда са неким и разговара, што би значило да у кући има још некога; немогуће је, ипак, донети коначан суд о томе, пошто се овај Шиптар који се види одмах затим степеницама попео на спрат недовршене куће и ту сео на неку циглу, и даље љутито трљајући главу.
Вероватно најважније питање косметског чвора гласи: коме је одговоран овај наоружани Шиптар? Ко овакве „цивиле“ снабдева оружјем и распоређује их по тачкама сучељавања два народа, да дејствују паљбом по људима? Ко је тај који шаље наоружане и нервозне Шиптаре да сакривени у трави вребају окупљене српске цивиле?
Савршено прецизан одговор на ово питање је, свакако, неухватљив у датом тренутку, пошто решење загонетке не лежи у Приштини: моћи Хашима Тачија и осталих приштинских „власти“ напросто не досежу до тога да обезбеђују међународну некажњивост за овакве поступке. Ипак, није тешко наслутити каква је сила и неправда омогућила описаном Шиптару, али и свим оним ранијим до зуба наоружаним крволоцима који убијају и касапе Србе по јужној покрајини, да за то што раде не сносе никакву одговорност. Таквих, кадрих, али и вољних да штите и помажу шиптарске крволоке, у свету нема много. При том се још од деведесетих нешто и не труде да прикрију своју непосредну уплетеност, редовно усмерену против Срба и Србије.
Када следећи пут буде одлазио у Брисел или где већ да разговара са Тачијем – са којим је, каже, својевремено чак и „ратовао“ – можда би премијер Србије Ивица Дачић могао да има на уму шта су за Србе са севера Космета наменили ти са којима он разговара. Не шта им је наменио Тачи, са којим Дачић директно води разговоре, већ силници који стоје иза Тачија и који су ослобађајућом пресудом за Анту Готовину и Младена Маркача послали поруку целом свету, па самим тим и Тачију, да етничко чишћење Срба не повлачи никакву одговорност. Та порука је утолико злокобнија управо због тренутка у којем је послата, тренутка за који су, утисак је, косметски Срби спремнији него званични Београд. И тренутак и порука сведоче о незајажљивости тог средишта моћи, навиклог да, без икакве интеграције, управља људским несрећама на свим меридијанима.
Митровчани, на челу са својим Брђанима, успели су у описаном случају да пуком бројношћу и постојаношћу одврате шиптарске крволоке, тачније да покваре планове невешто прикривеног центра планетарне моћи. Да би наставили да се супротстављају незапамћеној неправди, потребна им је помоћ из остатка Србије. Помоћ, а не граница. Пардон, интегрисано управљани прелаз.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *