Почетна / Друштво / УВРЕДА ВЕЛИКОГ ФОРМАТА

УВРЕДА ВЕЛИКОГ ФОРМАТА

Пише Миодраг Зарковић

Најосетљивији део језгра Београда био је у среду увече потпуно блокиран непрегледним кордонима до зуба наоружаних полицајаца, иза чијих је леђа одржавана најувредљивија изложба у историји Србије

ејан Томашевић никада, у пребогатој играчкој каријери током које је по два пута освајао светска и европска првенства, није играо за Србију. Није ни могао: у време његове кошаркашке славе Србија није била самостална држава, па је силне медаље Дејан освајао у дресу тадашње СР Југославије. Ове вечери је, међутим, представљао Србију, и то на начин за који није могао ни да претпостави да ће једног дана бити неопходан. Прикладно прилици, ове вечери носио је мајицу српске репрезентације, са националним грбом на грудима и крупним ћириличним натписом „Србија“ на леђима.
Полицајци, наоружани до зуба, били су припремљени за гневне навијаче. Уместо тога, нашли су се наспрам човека кога су не тако давно, на тим истим улицама, у више наврата дочекивале стотине хиљада одушевљених навијача. Томашевићево присуство, ипак, ништа није могло да промени. Кордон је остао где јесте, као и раније невиђене полицијске решетке којима је била препречена Бирчанинова улица, у самом центру српске престонице. На тој раскрсници са Улицом Светозара Марковића те вечери, у среду 3. септембра, завршавао се Београд, а почињао забрањени град неукуса, дрскости и безумне провокације.

ЛОША ТРГОВИНА „Забрањени град“ чувало је чак две хиљаде полицајаца, како је јавности саопштио премијер и министар унутрашњих послова Ивица Дачић. У непрегледним кордонима стајали су око просторија „Центра за културну деконтаминацију“, у којима је те вечери, и само те вечери, било изложено 12 фотографија извесне Швеђанке Елизабет Олсон Валин. Оно што је приказано на Елизабетиним фотографијама не може да прија ни атеистима, а камоли верницима, нарочито хришћанима, за чију религију садржај фотографија представља ничим прикривену увреду. Реч је, дабоме, о изложби која је одржана свега неколико сати пошто је обнародована одлука да је забрањена „Парада поноса“.
Спорне фотографије приказују Исуса Христоса у неприличном, па и погрдном светлу: на једној носи женске ципеле са високим штиклама, на другој је обнажени уд окренуо ка гледаоцима док га иза леђа грли још један голи мушкарац, на трећој је стешњен између полуголих хомосексуалаца утегнутих у карактеристичне кожне панталоне и каишеве… Укратко: то су призори због којих би се, да је рецимо Мухамед на њима приказан уместо Исуса, амерички председник Барак Обама увелико извињавао, покушавајући да смири експлозију насилних протеста у исламском свету.
Те је призоре београдска власт одобрила, ваљда да би се ЛГБТ активистима додворила и „надокнадила“ им забрањену шетњу. По изразима лица дотичних активиста, додворавање је успело: у просторијама „Центра за културну деконтаминацију“ нико од активиста није деловао ни најмање утучено због отказивања параде, већ је владала некаква нападно слављеничка атмосфера. Многи међу присутним новинарима и фоторепортерима стекли су утисак да је ЛГБТ активистима више било стало до изложбе Елизабетиних фотографија, него до шетње београдским улицама. Уосталом, овом изложбом постали су „напреднији“ и од Европског парламента, који 1999. године није дозволио постављање Елизабетиних фотографија.
Та осионост, што је мачем могла да се сече колико је била опипљива у просторијама „Центра“, морала би да буде јасна опомена и овој и свакој будућој београдској или државној власти. Оног тренутка када почнете да тргујете са ЛГБТ напасницима, када макар и помислите да ћете распродајом своје части успети да их умилостивите и уразумите, тог тренутка сте поражени.

 

БОЛНИЦЕ ПОД БЛОКАДОМ Колике су размере тог пораза владајућих структура, било је јасно по незапамћеном хаосу у можда и најосетљивијем делу градског језгра Београда. Управо у близини Бирчанинове улице налази се цео комплекс медицинских установа, болница и домова здравља. Цео тај крај је, са све Дечјом болницом и Институтом за онкологију, био скоро сасвим неприступачан за време трајања изложбе. Ко је имао какву хитну потребу да буде медицински збринут у некој од околних установа, морао је да обилази и обилази постављене полицијске барикаде, распоређене свуда око „Центра“. Зато је, у крајњем случају, до сада увек и било избегавано да се осетљиве и захтевне манифестације организују у том делу града – све док прегласни намћори из некаквих опскурних удружења нису пожелели да баш тамо изложе једну простачку, увредљиву провокацију.
Незапамћен колапс, не само саобраћајни, одсликала је и сцена виђена приликом доласка две групе демонстраната против изложбе. Из правца Славије, ове две скупине, које су се случајно сусреле на истом месту у исто време, упутиле су се ка изложби и биле заустављене код првог кордона на који су наишле. Иако нико из ове две групе није показивао ни најмању дозу насилништва – и једни и други били су „наоружани“ искључиво крстовима и иконама – истог часа када су се појавили испред кордона, окружиле су их додатне полицијске снаге, муњевито пристигле из споредних уличица. Тако су се, нимало не изазивајући сукобе, нашли у обручу. А онда им се обратио један од оклопљених полицајаца, очигледно са заповедним овлашћењима. Намера му је вероватно била да примири ситуација – која, истини за вољу, није ни била напета – али оно што је изговорио заслужује да уђе у анале градских бизарности.
„Не можете да прођете даље. Немојте, молим вас, да вас подсећам на одредбе закона који забрањује ширење верске или националне мржње и нетрпељивости“, рекао им је полицајац.
Иронија је била у томе што је полицијски заповедник био погрешно окренут док је цитирао закон. Јер, флагрантан пример ширења верске мржње одигравао му се иза леђа, у „Центру за културну деконтаминацију“. Веру и верска осећања већинског становништва Србије газила је Борка Павићевић, директорка „Центра“ и домаћица изложбе, заједно са Гораном Милетићем и Бобаном Стојановићем, организаторима „Недеље прајда“, али и осталим, надмено поноситим гостима изложбе. Једини који су у тој пат позицији вређали некога, јесу били управо ти које је штитило две хиљаде полицајаца. Заштићенији од китова, отворено су се ругали преовлађујућој религији – али је полиција на законе подсећала оних неколико десетина верника који су сасвим ненасилно протестовали против беспризорног напада на њихова Уставом гарантована уверења.

ЕНГЛЕСКИ ЈЕ ПРОПУСНИЦА Хаос у организацији ипак је, очекивано, личио на хаос у држави. Једино се тако може објаснити трагикомична сцена, виђена непосредно пре отварања изложбе. Нико ко није био унапред пријављен од стране организатора изложбе, наиме, није могао да прође кроз кордоне и уђе у „забрањени град“. Нико, осим ако је течно говорио енглески језик!
Небројени су Београђани били враћени назад, иако су убеђивали полицију да само хоће да прођу туда и не изазивају никакве нереде. Али су зато Џон Боснић и Станислав Гашпароски, двојица српских активиста, без икаквих проблема прошли полицијску блокаду, чим су се оклопљеним полицајцима обратили на енглеском. Тачније, Гашпароски им се обратио на српском, али је рекао да је представник дијаспоре из Велике Британије, па је вероватно и само помињање ове државе било довољно да му се полицајци размакну. Насупрот томе, српско-канадски новинар Џон Боснић пропуштен је једино због тога што је полицији почео да прича на енглеском:
„Тек што сам им се обратио, они су се размакли“, каже Боснић за „Печат“ како је ушао на изложбу. „Изгледа да је било довољно само то што говорим страни језик, што сам ‚другачији‘, па да ме пропусте. Нисам морао да покажем никакву исправу. Нико ко није на списку није могао да прође, али су мене пустили само зато што сам им се обратио на енглеском! Па, то је стварно за неверицу.“
Боснић каже да оно што је видео на изложби може да опише само као потпуни промашај:
„Прво, било је премало посетилаца. Друго, сви посетиоци су познаници и пријатељи организатора, дакле, припадници њиховог круга, што значи да нису успели да заинтересују ширу јавност за ову своју активност. Треће, у говорима су били врло агресивни, што оставља веома лош утисак“, сумирао је Боснић.
Лош утисак оставили су организатори изложбе и на оне који на саму изложбу нису могли да уђу, али су могли да посматрају бахато шепурење ЛГБТ насилника. Околни станари, који једини не подлежу полицијском ограничењу кретања, нису крили своје незадовољство на силу уприличеном изложбом. Посебно су одјекнуле псовке које је на рачун „изложбе и пријатеља“ узвикивао мушкарац из поткровља зграде која се налази тачно прекопута „Центра“. Полиција је могла само немоћно да га посматра и слуша.
„ИМА БУДНИХ СРБА“ Дакле, Дејан Томашевић и челници покрета „Двери“, са којима се трофејни кошаркаш појавио, нису били усамљени у свом ненасилном, али одлучном протесту против накарадне манифестације. Штавише, од свих који су са ове или оне стране полицијске решетке учествовали у овој лакрдији, једино су Томашевић и припадници „Двери“ побрали аплауз обичних грађана.
Аплаузи на улицама његовог родног града нису никаква новост за Томашевића. Садашњи потпредседник Кошаркашког савеза Србије био је учесник свих оних тријумфалних похода (1995, 1996, 1997, 1998. и 2002. године), који су се завршавали спектакуларним дочецима. Неминовно се, зато, наметнуло поређење ове вечери са тим ранијим изливима националних емоција:
„Нажалост, многи људи као да спавају, многи Срби су у овом тренутку не знам где, и жао ми је што је тако“, каже Томашевић за „Печат“. „Али, има Срба који су будни и који знају да је ово град посвећен Пресветој Богородици. Зато сам овде заједно са момцима из ‚Двери‘, који су моји пријатељи и који су хришћани, као и ја, што нас такође повезује. Окупило нас је противљење овој скарадној изложби, која је чиста увреда за сваку верујућу особу. Искрено се надам да је ово последњи пут, да више никада у нашој земљи неће бити организован овако срамотан догађај.“

 

4 коментара

  1. Razume se LGBT ce nam resiti problem bele kuge a vlast je tu da im se na jedan kukavicki nacin podrzi.Vlast kao i svaka druga imaju za cilj da sto duza a zarad licnog interesa ostanu na vlasti i to po sistemu daj svima po malo ali bez osecaja sta ovoj drzavi treba a sta ne.Neznam dali je vlast ukazu na to.Pitam se zasto se Srbiji ovoj jadnoj namecu neki stadardi nazovi damokratije i zasto Stbija prihvata da je ponizavaju do krajnjih mera i ona to bezuslovno prihvata i saginje glavu pred svima kome to padne na pamet.Kad je to drzava ili neka organizacija koja se bavi porodicom porodice pokusala da napravi porodicnu paradu koja podstice na prosiranje porodice.U ovoj drzavi jos malo… ostace samo penzioneri koji su se izjednacili sa decijom populacijom od 10 godina,i to vlast ne brine.Koliko god ova vlast odavala utisak da je nesto bolja od predhodne zasigurno je kukavicka(izuzev casnih pojedinaca) kad je u pitanju odlucnost da se nadamo boljitku makar u neko dogledno vreme.Ovih dana u Srbiji je LGBT populacija postala bitnija nego ikakvi egzistencijalni problemi gradjana,ispalo je da su sva poskupljenja i uzasno tezak zivot u Srbiji ostali u senci neceg neprirodnog,a mozda je to i bio cilj??????
    Pitanje za sve dusebriznike LGBT populacije zasto se ova ideja ne popularise u islamskom svetu cije su verski poglavari stali iza PARTRIJARHA kada se protivio odrzavanju prajda i sramne izlozbe,pa naravno jer neko zna sta hoce a ti ti Srbijo znas li ti sta hoces?????????????




    0



    0
  2. Dejane legendo.
    Ovo ti je zlatne medalje vredno.
    Srdacan pozdrav Iz Kopenhagena.
    Goran Andric




    0



    0
    • Србо-Канађанин из Макаоа

      Андрићу, пошто се у Копенхагену сваке године оджава данска Геј Парада а неколико пута и свеопшта скандинавска, на који начин се борите против тога са чиме се, очигледно, не слажете?

      Или сте само патетични лицемер који би да из комфора Данске уређује Србију по свом нахођењу а тамо сте јадни мали миш?

      Видите, мени који сам као и John Bosnich и Србин и Канађанин не би на крај памети било да тако лажно-србујем као ви. Али ја за разлику од вас имам морал.




      0



      0
  3. Mislim da ih ignorisanjem treba marginalizovati. Na ovaj nacin, sve ove reakcije, na zalost idu njima u prilog. Jer ne kaze badava ona poslovica „cega se pametan stidi time se budala ponosi.“ Sam „napad“ na Hristijanstvo vec govori o tome o kakvom pokretu je rec i sta i ko im je pokretac. zna se da i sam (sotona) isto tako nasrce na Hrista, a to se na mnogo mesta moze procitati u Svetom Pismu kao i o svim ovim dogadjajima koje danas svedocimo. Isus Hristos Nika , amin !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *