UVREDA VELIKOG FORMATA

Piše Miodrag Zarković

Najosetljiviji deo jezgra Beograda bio je u sredu uveče potpuno blokiran nepreglednim kordonima do zuba naoružanih policajaca, iza čijih je leđa održavana najuvredljivija izložba u istoriji Srbije

ejan Tomašević nikada, u prebogatoj igračkoj karijeri tokom koje je po dva puta osvajao svetska i evropska prvenstva, nije igrao za Srbiju. Nije ni mogao: u vreme njegove košarkaške slave Srbija nije bila samostalna država, pa je silne medalje Dejan osvajao u dresu tadašnje SR Jugoslavije. Ove večeri je, međutim, predstavljao Srbiju, i to na način za koji nije mogao ni da pretpostavi da će jednog dana biti neophodan. Prikladno prilici, ove večeri nosio je majicu srpske reprezentacije, sa nacionalnim grbom na grudima i krupnim ćiriličnim natpisom „Srbija“ na leđima.
Policajci, naoružani do zuba, bili su pripremljeni za gnevne navijače. Umesto toga, našli su se naspram čoveka koga su ne tako davno, na tim istim ulicama, u više navrata dočekivale stotine hiljada oduševljenih navijača. Tomaševićevo prisustvo, ipak, ništa nije moglo da promeni. Kordon je ostao gde jeste, kao i ranije neviđene policijske rešetke kojima je bila preprečena Birčaninova ulica, u samom centru srpske prestonice. Na toj raskrsnici sa Ulicom Svetozara Markovića te večeri, u sredu 3. septembra, završavao se Beograd, a počinjao zabranjeni grad neukusa, drskosti i bezumne provokacije.

LOŠA TRGOVINA „Zabranjeni grad“ čuvalo je čak dve hiljade policajaca, kako je javnosti saopštio premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić. U nepreglednim kordonima stajali su oko prostorija „Centra za kulturnu dekontaminaciju“, u kojima je te večeri, i samo te večeri, bilo izloženo 12 fotografija izvesne Šveđanke Elizabet Olson Valin. Ono što je prikazano na Elizabetinim fotografijama ne može da prija ni ateistima, a kamoli vernicima, naročito hrišćanima, za čiju religiju sadržaj fotografija predstavlja ničim prikrivenu uvredu. Reč je, dabome, o izložbi koja je održana svega nekoliko sati pošto je obnarodovana odluka da je zabranjena „Parada ponosa“.
Sporne fotografije prikazuju Isusa Hristosa u nepriličnom, pa i pogrdnom svetlu: na jednoj nosi ženske cipele sa visokim štiklama, na drugoj je obnaženi ud okrenuo ka gledaocima dok ga iza leđa grli još jedan goli muškarac, na trećoj je stešnjen između polugolih homoseksualaca utegnutih u karakteristične kožne pantalone i kaiševe… Ukratko: to su prizori zbog kojih bi se, da je recimo Muhamed na njima prikazan umesto Isusa, američki predsednik Barak Obama uveliko izvinjavao, pokušavajući da smiri eksploziju nasilnih protesta u islamskom svetu.
Te je prizore beogradska vlast odobrila, valjda da bi se LGBT aktivistima dodvorila i „nadoknadila“ im zabranjenu šetnju. Po izrazima lica dotičnih aktivista, dodvoravanje je uspelo: u prostorijama „Centra za kulturnu dekontaminaciju“ niko od aktivista nije delovao ni najmanje utučeno zbog otkazivanja parade, već je vladala nekakva napadno slavljenička atmosfera. Mnogi među prisutnim novinarima i fotoreporterima stekli su utisak da je LGBT aktivistima više bilo stalo do izložbe Elizabetinih fotografija, nego do šetnje beogradskim ulicama. Uostalom, ovom izložbom postali su „napredniji“ i od Evropskog parlamenta, koji 1999. godine nije dozvolio postavljanje Elizabetinih fotografija.
Ta osionost, što je mačem mogla da se seče koliko je bila opipljiva u prostorijama „Centra“, morala bi da bude jasna opomena i ovoj i svakoj budućoj beogradskoj ili državnoj vlasti. Onog trenutka kada počnete da trgujete sa LGBT napasnicima, kada makar i pomislite da ćete rasprodajom svoje časti uspeti da ih umilostivite i urazumite, tog trenutka ste poraženi.

BOLNICE POD BLOKADOM Kolike su razmere tog poraza vladajućih struktura, bilo je jasno po nezapamćenom haosu u možda i najosetljivijem delu gradskog jezgra Beograda. Upravo u blizini Birčaninove ulice nalazi se ceo kompleks medicinskih ustanova, bolnica i domova zdravlja. Ceo taj kraj je, sa sve Dečjom bolnicom i Institutom za onkologiju, bio skoro sasvim nepristupačan za vreme trajanja izložbe. Ko je imao kakvu hitnu potrebu da bude medicinski zbrinut u nekoj od okolnih ustanova, morao je da obilazi i obilazi postavljene policijske barikade, raspoređene svuda oko „Centra“. Zato je, u krajnjem slučaju, do sada uvek i bilo izbegavano da se osetljive i zahtevne manifestacije organizuju u tom delu grada – sve dok preglasni namćori iz nekakvih opskurnih udruženja nisu poželeli da baš tamo izlože jednu prostačku, uvredljivu provokaciju.
Nezapamćen kolaps, ne samo saobraćajni, odslikala je i scena viđena prilikom dolaska dve grupe demonstranata protiv izložbe. Iz pravca Slavije, ove dve skupine, koje su se slučajno susrele na istom mestu u isto vreme, uputile su se ka izložbi i bile zaustavljene kod prvog kordona na koji su naišle. Iako niko iz ove dve grupe nije pokazivao ni najmanju dozu nasilništva – i jedni i drugi bili su „naoružani“ isključivo krstovima i ikonama – istog časa kada su se pojavili ispred kordona, okružile su ih dodatne policijske snage, munjevito pristigle iz sporednih uličica. Tako su se, nimalo ne izazivajući sukobe, našli u obruču. A onda im se obratio jedan od oklopljenih policajaca, očigledno sa zapovednim ovlašćenjima. Namera mu je verovatno bila da primiri situacija – koja, istini za volju, nije ni bila napeta – ali ono što je izgovorio zaslužuje da uđe u anale gradskih bizarnosti.
„Ne možete da prođete dalje. Nemojte, molim vas, da vas podsećam na odredbe zakona koji zabranjuje širenje verske ili nacionalne mržnje i netrpeljivosti“, rekao im je policajac.
Ironija je bila u tome što je policijski zapovednik bio pogrešno okrenut dok je citirao zakon. Jer, flagrantan primer širenja verske mržnje odigravao mu se iza leđa, u „Centru za kulturnu dekontaminaciju“. Veru i verska osećanja većinskog stanovništva Srbije gazila je Borka Pavićević, direktorka „Centra“ i domaćica izložbe, zajedno sa Goranom Miletićem i Bobanom Stojanovićem, organizatorima „Nedelje prajda“, ali i ostalim, nadmeno ponositim gostima izložbe. Jedini koji su u toj pat poziciji vređali nekoga, jesu bili upravo ti koje je štitilo dve hiljade policajaca. Zaštićeniji od kitova, otvoreno su se rugali preovlađujućoj religiji – ali je policija na zakone podsećala onih nekoliko desetina vernika koji su sasvim nenasilno protestovali protiv besprizornog napada na njihova Ustavom garantovana uverenja.

ENGLESKI JE PROPUSNICA Haos u organizaciji ipak je, očekivano, ličio na haos u državi. Jedino se tako može objasniti tragikomična scena, viđena neposredno pre otvaranja izložbe. Niko ko nije bio unapred prijavljen od strane organizatora izložbe, naime, nije mogao da prođe kroz kordone i uđe u „zabranjeni grad“. Niko, osim ako je tečno govorio engleski jezik!
Nebrojeni su Beograđani bili vraćeni nazad, iako su ubeđivali policiju da samo hoće da prođu tuda i ne izazivaju nikakve nerede. Ali su zato Džon Bosnić i Stanislav Gašparoski, dvojica srpskih aktivista, bez ikakvih problema prošli policijsku blokadu, čim su se oklopljenim policajcima obratili na engleskom. Tačnije, Gašparoski im se obratio na srpskom, ali je rekao da je predstavnik dijaspore iz Velike Britanije, pa je verovatno i samo pominjanje ove države bilo dovoljno da mu se policajci razmaknu. Nasuprot tome, srpsko-kanadski novinar Džon Bosnić propušten je jedino zbog toga što je policiji počeo da priča na engleskom:
„Tek što sam im se obratio, oni su se razmakli“, kaže Bosnić za „Pečat“ kako je ušao na izložbu. „Izgleda da je bilo dovoljno samo to što govorim strani jezik, što sam ‚drugačiji‘, pa da me propuste. Nisam morao da pokažem nikakvu ispravu. Niko ko nije na spisku nije mogao da prođe, ali su mene pustili samo zato što sam im se obratio na engleskom! Pa, to je stvarno za nevericu.“
Bosnić kaže da ono što je video na izložbi može da opiše samo kao potpuni promašaj:
„Prvo, bilo je premalo posetilaca. Drugo, svi posetioci su poznanici i prijatelji organizatora, dakle, pripadnici njihovog kruga, što znači da nisu uspeli da zainteresuju širu javnost za ovu svoju aktivnost. Treće, u govorima su bili vrlo agresivni, što ostavlja veoma loš utisak“, sumirao je Bosnić.
Loš utisak ostavili su organizatori izložbe i na one koji na samu izložbu nisu mogli da uđu, ali su mogli da posmatraju bahato šepurenje LGBT nasilnika. Okolni stanari, koji jedini ne podležu policijskom ograničenju kretanja, nisu krili svoje nezadovoljstvo na silu upriličenom izložbom. Posebno su odjeknule psovke koje je na račun „izložbe i prijatelja“ uzvikivao muškarac iz potkrovlja zgrade koja se nalazi tačno prekoputa „Centra“. Policija je mogla samo nemoćno da ga posmatra i sluša.
„IMA BUDNIH SRBA“ Dakle, Dejan Tomašević i čelnici pokreta „Dveri“, sa kojima se trofejni košarkaš pojavio, nisu bili usamljeni u svom nenasilnom, ali odlučnom protestu protiv nakaradne manifestacije. Štaviše, od svih koji su sa ove ili one strane policijske rešetke učestvovali u ovoj lakrdiji, jedino su Tomašević i pripadnici „Dveri“ pobrali aplauz običnih građana.
Aplauzi na ulicama njegovog rodnog grada nisu nikakva novost za Tomaševića. Sadašnji potpredsednik Košarkaškog saveza Srbije bio je učesnik svih onih trijumfalnih pohoda (1995, 1996, 1997, 1998. i 2002. godine), koji su se završavali spektakularnim dočecima. Neminovno se, zato, nametnulo poređenje ove večeri sa tim ranijim izlivima nacionalnih emocija:
„Nažalost, mnogi ljudi kao da spavaju, mnogi Srbi su u ovom trenutku ne znam gde, i žao mi je što je tako“, kaže Tomašević za „Pečat“. „Ali, ima Srba koji su budni i koji znaju da je ovo grad posvećen Presvetoj Bogorodici. Zato sam ovde zajedno sa momcima iz ‚Dveri‘, koji su moji prijatelji i koji su hrišćani, kao i ja, što nas takođe povezuje. Okupilo nas je protivljenje ovoj skaradnoj izložbi, koja je čista uvreda za svaku verujuću osobu. Iskreno se nadam da je ovo poslednji put, da više nikada u našoj zemlji neće biti organizovan ovako sramotan događaj.“