Почетна / Други пишу / Николај МАЛИШЕВСКИ: ДЕМОГРАФИЈА ПО „ЗЛАТНОЈ МИЛИЈАРДИ“

Николај МАЛИШЕВСКИ: ДЕМОГРАФИЈА ПО „ЗЛАТНОЈ МИЛИЈАРДИ“

Чињеницу да власти Велике Британије, које су већ сапштиле да подржавају званичне бракове хомосексуалаца, намеравају да израз „муж и жена“ у званичним документима замене термином „партнери“ како би се „сачувала права сексуалних мањина“, западна штампа је објавила у пролеће ове године. Замена термина се врши у оквиру кампање за легализацију тзв. истополних бракова.

Активисти сексуалних мањина, за неумесне изјаве о којима кривично право Велике Британије већ предвиђа вишегодишњу затворску казну, говоре и о нацрту измена у британском законодавству у вези са регулисањем породично-брачних односа. Како они то виде, постоје ситуације у којима је коришћење термина „муж и жена“ у циљу означавања супружника „неприхватљиво“. Такође, како саопштава „Телеграф“, предлаже се забрана коришћења израза „мајка и отац“ у званичним документима….

Енглеска влада се још пре неколико година обрушила на мајке и очеве који воле своју децу. Како власти мисле – „главни прекршиоци мира и еколошке хармоније су управо породице у којима има много деце“. Убрзо после те изјаве британски психијатри су направили анонимну анкету међу члановима пaрламента Велике Британије. Истраживање је показало да његов сваки пети члан пати од психичког растројства, што енглеско законодавство једноставно не дозвољава.

У складу са са тим истраживањем члан парламента који има проблема са психичким здрављем обавезан је да врати пуномоћја без могућности да обнови свој рад у парламенту. Међутим, иницијатори анкете – Општепартијска парламентарна група за психичко здравље (All Party Parliamentary Group on Mental Health), Краљевски колеџ психијатара (Royal college of psychiatrists) и низ добровољних институција – поставили су за циљ да убеде британску владу да је „таква дискриминација недопустива“ и позвали су да се преспита „застарели“ закон, пошто су изјавили следеће, буквално: „Резултати анкете говоре о смањењу демократије. Чланове парламента и „перове“ не треба збуњивати због њихових личних осећања. А сада су они принуђени да због предрасуда, незнања и страха којима су обавијене психичке болести – ћуте“!

Међутим – не ћуте сви. Тровање великих породица по територији Магловитог Албиона траје са успехом не само годину дана. Логика енглеских чиновника каже да „породице са више деце треба да се сматрају за еколошке прекршиоце права, баш као и они који возе велике аутомобиле и не брину о преради пластичних кеса“. Таква упозорења се наводе у извештају британског Фонда за оптимизацију становништва (Optimum Population Trust), који је објављен још у првој половини 2007.године. Како каже документ, смањење наталитета ће „помоћи да се смањи избацивање угљенмоноксида“. Како би се избегле „неизбежне промене климе“ аутори позивају сваку британску породицу да се ограничи на рађање само једног детета.

Према речима коментатора, „по апсурдности овакав позив потсећа на изјаву британских власти у току јаке кризе због недостатка воде. Градоначелник Лондона, Кен Ливингстон (Kenneth Livingstone) се због штедње воде за пиће обратио становницима града, позивајући их да не испирају WC-шоље. Он је од лондонаца тражио да не користе резервоар за воду у WC-у после „мале нужде“. Међутим, мада је криза с водом прошла и необичне иницијативе су остале само као прошлост, у Европи која одумире позив да се не множимо изгледа врло необично. Када двомилијардијска Кина уводи политику „једна породица – једно дете“ таква се мера још и може разумети. Али када се 60-милионска Енглеска плаши пренасељености због погоршања екологије, поставља се питање психичког здравља нације и, још важније – њеног руководства“.

На жалост, наведено питање за сада остаје без разумног одговора. Заиста без разлога. На пример, пре неколико година ћерка Маргарет Тачер је написала књигу мемоара (2008), у којој је испричала о прогресивном слабљењу свести своје мајке „«A Swim-On Part in the Goldfish Bowl: a Memoir» (назив је игра речи и израза, коју је тешко превести, отприлике: „Замка акваријума за златне рибице: мемоари“ или „Читавог живота пливање пред очима света: успомене“. Јер „челична леди“ је док јебила премијер Енглеске изјављивала да је ради ефикасности економије на територији СССР-а довољно да живи 15 милиона људи. Као, свет има само један котао за добијање потребне енергије, његова запремина не може да се повећа, а да се дели на једнаке делове са скоро 200 држава је бесмислено. Јер ако у Африци или на простору Заједнице Независних Држава свака породица буде имала све што јој треба за живот, без тога ће остати и Запад и већ помињана Енглеска, јер она, за разлику од СССР-а и неких пост-совјетских република, не представља земљу која на својој територији има све што сматра јој треба. (Ова тема је врло довитљиво изложена у публикацијама и изванредној књизи А.Паршева „Зашто Русија није Америка. Књига за оне који остају у њој“).

У Магловитом Албиону се већ више од једног века води брига како да се „помогне“ државама са бројношћу становништва која је, са гледишта онога, што земљаци Маргарет Тачер сматрају за „ефикасну економију“, претерана. Иако многи мисле да се социјал-дарвинизам родио у Енглеској као резултат преноса Дарвинових идеја у друштво, у ствари је све било обрнуто. „Отац-оснивач“ је природи приписао тенденције које су у његово време господариле друштвом Британије.

У 19. веку у Енглеској је решавано врло озбиљно политичко питање: шта да се ради са суседном Ирском? Та земља, коју су својевремено заузели Енглези, према речима истраживача се „не само не разликује по величини од земље – освајача, већ је климатски чак, ако ћемо поштено, боља од Енглеске. Бројчано – становништво је у обе земље почетком 19.века било приближно једнако. Ирци су се према Енглезима односили лоше, и то није тешко разумети: Енглези су њих покорили. Али – гле чуда! Крајем 19.века Ирска је била једина европска земља у којој се број становника није повећавао. Напротив – смањивао се, и то са 10 на – 3 милиона! 1846.године је у Ирској настала страшна глад у којој је помрло преко милион људи. Али исте те године из Ирске је прехрамбена роба – житарице и стока – извожена у Енглеску. Енглеска влада то није спречавала, чак је подстицала емиграцију. И крајем тог века Ирска је престала да представља претњу за Енглеску. У њој су остали само они, који су се непосредно бавили пољопривредом, а немирног – „сувишног“ становништва – више није било…“

Сличну технологију Британци су користили за време Другог светског рата у Индији (Бенгалу) у којој је становништво превише активно подржало „Авгстовску револуцију“ 1942.године и Индијску националну армију (Azad Hind Fauj) Субхаса Чандра Боса (Subhash Chandra Bose),који се борио против енглеске колонијалне доминације. Индусе су натерали да смање површину под житарицама, а уместо њих да сеју јуту за енглеске војно-поморске снаге. Истовремено из Бенгала су почели у огромним количинама да извозе пиринач и пшеницу, а локалном становништву су конфискована сва превозна средства – од лађа до слонова. Као резултат невероватне глади која се развила између 1942. и 1943.године из различитих разлога је умрло између 1,5 и 3,5 милиона људи (а умрло је што од изнемоглости, што од болести и још неколико милиона међу онима који су прекасно схватили да неће добити никакву помоћ, те су покушали да беже не мислећи на коју страну). Инспектор за послове Индије (Secretary of State for India) Леополд Емери (Leopold Amery) није крио да се В.Черчил „према нама понаша као Хитлер“. А Черчил, који је Индусе сматрао за „одвратну расу која се од уништења, које представља њихову заслужену судбину, спашава само размножавањем“, на саопштења о масовном умирању милиона људи и молбу да се храна не извози реаговао је телеграмом: „Ако је код вас глад – зашто Ганди још увек није умро?“ (www.wlym.com/archive/oakland/brutish/EIRchurchil.pdf; Blake R. and Louis W. R. Churchill: A Major New Assessment of His Life in Peace and War,Oxford, 1993). Али зато уопште није било разлога за бригу у односу на области далеко од центра – побуњене области су једноставно изумрле, јер до њих није стигла баш никаква помоћ (Погл..: Pankaj Mishra Exit Wounds.The legacy of Indian partition // The New Yorker. 13.08.2007).

На сличан начин је одрађиван још један међу механизмима за смањење броја становника. Паралелно је вршена обрада и другог механизма – преко смањења броја живорођене деце. Земљаци аутора теорије „опстанка врста“ тражили су „хумане“ начине како би се контролисала бројност становништва. Зато је Енглеска подстицала да се у неким слојевима друштва људи не жене и удају. На пример – међу предавачима на Кембриџу. Међутим, после тога су економисти дошли до још једне нове тезе: зашто да се утиче на онај део становништва који је, тако рећи, потребан. Па постоји лумпен-пролетаријат, кога нема у процесу производње. Можда је боље да се о њему размисли. Тако су створени невероватни друштвени правци који су проглашавали да је најхуманији начин да се помогне да са овог света оду они слојеви који нису потребни и никада и неће бити било – подстицање да се смањи број порођаја“.

Све што је речено има најнепосреднији однос према садашњици. Процес неоколонијалне пљачке енергетских сировина од стране Запада у земљама „другог“и „трећег“ света је на издисају. Са једне стране – пљачка је све компликованија (чак понекад више и нема шта да се опљачка). Са друге – они који су пљачкани широм света, од Јужне Америке до Азије, све упорније захтевају своја права и очигледно уопште немају намеру да пожуре са изумирањем. Та увредљиво-парадоксална ситуација толико брине владе богатих земаља „златне милијарде“ да су, изгледа, чак и у Лондону приметили да неадекватно велики део ресурса који се добија у читавом свету користе не опљачкане земље и континенти, већ управо само „златна милијарда“.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. 70% pedera i lezbijanki je u Engleskom parlamentu. U Australiji je procenat malo veci 75%.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *