Почетна / Интервју / Ако останемо без Архива како да докажемо ко смо?

Ако останемо без Архива како да докажемо ко смо?

Разговарала Наташа Јовановић

Зашто је Архив питање националног престижа и због чега свака држава љубоморно чува доказе о свом постојању?

Овај разговор за „Печат“ историчар и директор Архива Србије др Мирослав Перишић започео је цитатом Косте Цукића, једног од врхунских дипломата друге половине 19. века, генералног конзула Кнежевине Србије у Бечу, који у једном од својих извештаја даје сугестију влади у Београду: „Европа има опште интересе и свака сила има своје појединачне интересе који се општепоштују, и сва Европа је заузета око тога да се у постојећем поретку ствари ништа не мења. Ко узмогне и усхте да се томе прилагоди, тај се прима у друштво. Ко не може и неће, њему зло од Европе предстоји…“
То је 1875. година. У историји, напомиње Перишић, не постоје аналогије, али историја је асоцијативна. Тежећи разумевању процеса историчари уочавају и одређене историјске константе. Дипломатски извештаји српских генералних конзула у Бечу крајем 19. и почетком 20. века које управо приређујемо за објављивање, спадају у трајни фонд знања која су нам данас веома потребна. Размишљајући над тим документом, у овом разговору одбрављујемо бастион памћења који се зове Архив Србије и на неки начин, на оваквим примерима увиђамо колико су архиви живи и колико они нису пасивни чувари писаних трагова прошлости, већ и институције које као изворишта сазнања о прошлости зраче свим оним што се у њима чува и сведоче о националним успонима и падовима, идентитету, темељима на којима стојимо, али сведоче и о употребљивости знања о прошлости у савременом свету, па ако хоћете и у оперативној политици, поготово у време великих глобалних прекомпоновања политичког рељефа.

Да ли историје има без архива, а архива без докумената, те да ли губитком архивске грађе један народ угрожава постојање?
Архив није случајно мета сваке окупацијске власти или пак у времену снажних спољних утицаја који имају за циљ поништавање идентитета читавих народа и култура, чак цивилизација. Нисам сигуран да у Србији постоји довољно изграђена култура историјске свести и свести о значају архива и архивских докумената. А историјско искуство би управо требало да нас као народ и државу учи колико су архиви осетљиве установе и са колико пажње и националног и државног интереса би требало да се односимо према установама које су чувари доказа да постојимо. У рату стрепимо од пљачке и уништавања архивске грађе, а у мирнодопским периодима од недовољне бриге државе за архивску грађу и архивско наслеђе. Архив Србије нема више простора за пријем грађе, Војни архив је после НАТО бомбардовања у тешком стању, Дипломатски архив Министарства спољних послова у недозвољиво тешкој ситуацији, огромна количина архивске грађе Српске православне цркве се годинама налази на звонику цркве Светог Марка, а Архив СПЦ нема ни своју зграду, известан број регионалних или градских архива у Србији више личе на депоније старе хартије него на архиве. Уређени архиви су одавно у свету постали питање националног престижа и свака држава љубоморно чува доказе о свом постојању. Однос државе према архивима би морао да буде не само део културне политике, већ и део националне стратегије и истовремено је цивилизацијско питање. Због тога је култура свести о значају архива на неки начин посебна врста културе. Народна библиотека је бомбардована 1941. године и када таква несрећа задеси једну нацију, она оставља велике трагове. Али, данас је свака књига штампана бар у два, ако не у стотине и хиљаде примерака. Оригинални архивски документ постоји само у једном примерку и то је та нијанса која раздваја однос државе према архивима од односа према другим установама националног значаја. Зграда државног архива по дефиницији саме установе морала би по свом значају, опремљености и безбедности да буде у најужем кругу државних институција, као једна од зграда о чијим се потребама не дискутује већ се ти проблеми решавају. Јер ако се било шта догоди згради државног архива бесповратно је изгубљено памћење народа и штета није материјално исказива, као на пример што је то случај са позориштима где је штета углавном материјалне природе. Архив је брана сваком насиљу над историјом, поготово насиљу на идентитет једног народа. А у јавности када се дискутује о култури углавном се дискусија своди на позориште и кинематографију. Архиви су значајан део културе. Ако останемо без архива, а у појединим нашим архивима документа су угрожена до уништења, како ћемо даље без доказа ко смо. Како убедити градоначелника у некој од средина у Србији да је улагање у архив у његовом граду значајније од гостовања естрадне звезде.
Документ није историја, али без докумената нема историје. Архиви су претпоставка да би постојала научна историографија, без научне историографије нема рационалне историјске свести, рационална историјска свест је део друштвене свести. У архивима је све сложено по времену, епохама, годинама и данима, али архиви имају ванвременску димензију. Некада се помисли да искуство неког прошлог времена нема улогу у садашњости, а онда се догоди неки од историјских ломова који вас примора да се вратите извесним знањима, да преиспитате претходна или истражите недосегнута, а наравно онда пут води у архив.

[restrictedarea]

Шта је то на шта би у овом времену требало да нас подсети Архив?
Знања о прошлости се освајају генерацијама и она никада нису коначна. Ако не знамо шта је Коста Цукић из Беча саветовао владу у Београду и ако нам није познато да му је у једном од разговора министар спољних послова на бечком двору гроф Орци, у јеку Српско-турског рата 1875. године, саопштио: „Када би Српска војска стајала и у центру Сарајева ми бисмо морали да предузмемо радикалне мере, јер никада не можемо дозволити да Босна буде словенска“, онда тешко можемо у потпуности, уз све остале факторе, да разумемо деведесете. Не пада ми на памет да тврдим да је узрок рата у Босни на крају 20. века садржан у реченици аустроугарског министра спољних послова седамдесетих година 19. века, али морамо да знамо какав је став о питању Босне имала једна од великих сила, а то време је, као што су биле и деведесете, било невреме историје.
Ми и на примеру Архива Србије баштинимо сопствено искуство. Архив Србије је основан 1898. године Законом о Државној архиви Краљевине Србије, а данашња зграда Архива Србије наменски је подигнута 1928. године. То је лепо сопствено искуство о државотворној свести ондашње политичке и интелектуалне елите. И тада је било економских криза. Данас на почетку 21. века, пак, немамо закон о архивима, иако смо Нацрт закона завршили пре три године. Мени као директору Архива Србије није потребно да чекам да Србија постане члан ЕУ да бих радио на томе да Архив Србије буде репрезентативна национална институција, да бих га са сарадницима уређивао или да бих са стручњацима у тој установи организовао заштиту и сређивање архивске грађе српског порекла ван граница Србије, али бројни послови не могу да се обаве без значајније подршке државе. Веома пријатно сам изненађен недавним позивом из Министарства одбране да заједнички преузмемо бригу о унапређењу Војног архива. То је добар наговештај и нови импулс у једном веома значајном сегменту рада тог министарства.

Да ли је протеривање Турске са Балкана био последњи чин „европских интеграција“?
Српски народ се за Европу изјаснио 1804. године, а тиме и за повратак у цивилизацијски круг којем припада и из којег је насилно био отргнут. Читав 19. век је заправо успостављање европске вертикале српске историје. Демократске идеје нису биле непознате појединим српским мислиоцима и пре 1804. године, као на пример Божи Грујовићу који се залагао да се истовремено са борбом за национално ослобођење започне и са успостављањем правне државе, односно ограничавањем унутрашње власти. Национална идеја у 19. веку је модерна идеја, либерална и демократска идеја. Та свест постоји и отуда није чудо што је 19. век – век када се у Србији формирају институције, када се формира интелектуална елита школована на европским универзитетима. Српски народ је у свом корену европски народ, а модерна српска држава европска држава. Српска култура је део европског културног наслеђа и не постоји ниједан разлог да ту свест данас не негујемо. У Србији су постојале европске вредности пре него што је идеја о Европској унији зачета. Европа је старија од ЕУ, њене границе су шире и као старија Европа је природно мудрија од ЕУ. То никако не значи да би требало сметнути са ума нову историјску основу и нови контекст, као и одређене предности ЕУ. Недостају нам стратегија, рад на дуге стазе и простор за идеје, подједнако колико нам у појединим ситуацијама недостаје самопоштовање или критичка анализа сопствених грешака.

Коме бисте данас препоручили да прочита извештај Косте Цукића упућен нашој влади 1875. године – политичкој елити, еврофанатицима или дипломатама?
Прво бих га, као и бројне друге дипломатске извештаје наших бриљантних дипломата у прошлости, препоручио нашим данашњим и будућим дипломатама. А ако ме већ питате за „еврофанатике“, мој утисак је да међу бројним страственим заговорницима ЕУ постоји идеолошки приступ. То значи некритички. Поистовећује се појам Европе и ЕУ, што није могуће. Тежња ка објективнијем сагледавању свих вредности и мана ЕУ не значи да сте као неко ко жели критички да мисли аутоматски против Европе. Када бисмо направили анкету међу највећим заговорницама уласка у ЕУ и у тој анкети када бисмо поставили питање да ли знају која је најисточнија тачка Европе, односно где се прецизно Европа завршава на истоку вероватно да би био значајан број оних који не би знали тачан одговор. Европа је у културном погледу саздана од различитости и то је њено највеће богатство које не сме да се изгуби. Идеологија која тежи то да поништи осуђена је на историјски неуспех, јер је то немогуће. Балкан има своје специфичности које менталитет појединих других простора никада неће моћи да разуме и не верујем да ће моћи да дисциплинује Балкан и Медитеран на начин на који то представници појединих светских центара моћи желе. Наш проблем је што сви хоће да буду главни, а ретко ко одговоран. То настаје и као последица недостатка критичког дијалога. Он готово не постоји, угасио се. У јавном животу више је оних који су препознатљиви по ставовима од оних који су препознатљиви по знању. Неко нешто изјави, а онда данима слушамо оне који се изјашњавају о том изјашњењу и тако до новог изјашњења. И изјашњења постају мера српске памети. Када сам, захваљујући госпођи Санди Рашковић Ивић, тадашњем амбасадору у Италији, пре неколико година говорио на Државном универзитету „Ла сапиенца“ у Риму, студенти су поставили питање зашто се Србија толико бори за улазак у ЕУ када јој она узима Косово. За мене је то било изненађујуће питање италијанских студената, постављено у земљи која је признала Косово. Наравно да је једини одговор на то питање био да су и Косово и Европа идентитет Срба. Није ми познато да се у нашој јавности на те теме води продубљенији дијалог.

Да ли интелектуална елита у Србији данас обавља своју улогу?
Улога интелектуалне елите у тешко време је пресудна. И за мене одговорност за стање у којем се Србија нашла на крају 20. и на почетку 21. века сносе и интелектуална и политичка елита. На њој је било да формулише српске националне циљеве на крају 20. века. Сматрам да интелектуална елита не би требало да се бави политиком, већ би морала да људе који доносе политичке одлуке храни својим знањем, уколико политичка елита има културу слуха. Нису ретки примери да су код нас улоге замењене. Много је примера да политичари тумаче историју, а историчари дају рецепте како би требало да се води политика. Таква замена улога може да буде погубна. Међу једним делом учесника у јавном животу појам држава готово да не постоји. Свест о држави се постепено загубила, па самим тим се и ниво разумевања појма државе и државног интереса маргинализовао.

У депоу Архива Србије 2008. године пронашли сте значајна документа из периода Балканских и Првог светског рата, о којима се до тада ништа није знало. У којој мери она могу променити или допунити оно што знамо о Србији 19. века?
Када сам преузео дужност директора, моја предност је била што сам архиве познавао као дугогодишњи истраживач. Желео сам да остварим увид у стање архивске грађе у депоима Архива Србије и у том циљу формирао стручну комисију. У току рада комисије из сата у сат до мене су долазиле шокантне вести, да је откривен један пакет грађе, други пакет грађе, значајни документи који су били спаковани у кутије за шкарт… Пронашли смо огромну количину архивске грађе која је годинама стајала у депоу неотпакована, увијена канапом и запечаћена воштаним печатом Kriegs archiva (Ратног архива) у Бечу. Када смо то комисијски отворили видели смо да се ту налазе документа која су из Архива Србије однета у Беч за време Првог и за време Другог светског рата. Будући да је наша држава после Другог светског рата покренула процес реституције, део опљачкане архивске грађе је враћен, али нажалост она није била у домету истраживача због нечије несавесности. Међу документима било је много докумената из Првог српског устанка, затим из каснијих деценија 19. века, Балканских ратова, Првог светског рата… Међу њима, нешто што је фасцинантно, било је 700 ролни микрофилмова, са око близу пола милиона страница докумената о Србији у Првом светском рату. Посебно вредан је и албум Самсона Чарнова, са 492 фотографије из Балканских ратова, које је Архив Србије објавио у оквиру новоосноване серије издања под називом „Визуелна историја“.

Наставиће се

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ja svakim danom potvrđujem svoja UVERENJA da nas silnikrpz celu istoriju satiru BAŠ ZBOG ARHIVE.Pošto zvanična istorija dubi na glavi sva SILA I SREDSTVA uprta su u to da tako i ostane.No istina mora izaći na videlo .TO JE VIŠA SILA.Na delu je TRKA SA VREMENOM.Svakim danom se uništavaju ZEMLJE.A pogledajte ISTORIJE TIH ZEMALJA pa će vam biti jasno da je ovo što pišem tačno.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *