Почетна / Свет / Производња глади

Производња глади

Пише Мара Кнежевић Керн

Према годишњем извештају УН преко 852 милиона људи пати од глади, а сваке године од последица неухрањености умре око пет милиона деце. Ови подаци највише „брину“ еугеничаре, који решавају проблем тако што гладне проглашавају прекобројнима, инвестирајући у њихову елиминацију

Упркос економском ембаргу, главном оружју против непослушних (прекобројних), међународна заједница је затечена извештајем о стању на Куби, јединој земљи у Латинској Америци која је елиминисала проблем неухрањености деце.
Захваљујући организацији друштва на принципима социјализма, Кубанци су савладали механизме контроле токова производње и расподеле хране, обезбедивши „гарантовану потрошачку корпу“ са основним животним намирницама. Упркос економским тешкоћама Куба никад није пријавила вишак „гладних уста“, која би депопулационом политиком требало елиминисати, већ деценијама обезбеђује услове за остварење основног људског права на репродукцију. У ту сврху је сваком детету до седам година обезбеђена литра млека дневно, а деца до 13. године додатно добијају субвенционисан јогурт, као и додатне протеине кроз исхрану у обдаништима и школама. Социјална потрошња обухвата и школске оброке (до 15 година), као и оброке за студенте и раднике. На листи приоритета за обезбеђивање хране налазе се труднице, дојиље, старије особе и особе са инвалидитетом.
За разлику од Кубе, феудални систем у Парагвају омогућава синхронизоване акције домаће олигархије, мултинационалног агробизниса и САД-а, које су присилиле председника Фернанда Луга да оде чим је одбио да служи њиховим интересима. У једној од најсиромашнијих земаља Јужне Америке, у којој 60 одсто становништва живи у беди проузрокованом чињеницом да је 85 одсто обрадиве земље у рукама два одсто  феудалаца, сељаци су систематски уништавани и протеривани са својих поседа да би се проширили приватни феуди. Репресивне мере против сељачког покрета у Куругуату биле су само изговор за свргавање Луга, а проблеми су започели са јачањем агробизниса и доласком „Монсанта“ – који поседује тантијеме на ГМ соју и памук посејане широм Парагваја, док је 40 одсто произвођача и прерађивача соје у рукама приватних америчких корпорација, међу којима су „Каргил“, „Сингента“ и „Агросан“. С обзиром на то да ови гиганти уживају заштиту конгреса (ослобођени су плаћања пореза), а своје интересе штите преко националних алијанси, Лугова опција је била унапред осуђена на пропаст. Према тврдњама новинара Идилија Грималдија (Idilio Mendez Grimaldi) један од разлога одласка председника Луга је његово одбијање да дозволи улаз „Монсантовог“ генетски модификованог памука. Када се томе дода одбијање да продужи дозволу боравка америчких трупа на тлу Парагваја, његов „одлазак“ се може сматрати природним и очекиваним.

АНДАЛУЗИЈСКА АЛТЕРНАТИВА КАПИТАЛИЗМУ

[restrictedarea]

Нису само неразвијена подручја, далеко од очију и срца „напредног“ света, изложена последицама политике: блокирај, угуши, изгладњуј… Пљачка се одиграва и у срцу Европе, усред маслињака и винограда Андалузије, у којој гладују беземљаши, сезонски радници берачи маслина, присиљени да по завршетку бербе крену на пут, трбухом за крухом. Захваљујући појави Хуана Мануела Санчеза Гордиле (Juan Manuel Sánchez Gordillo), харизматичног градоначелника андалузијског града Мариналеда, познатијег по надимку градоначелник Робин Худ, и његовој изјави да „решење кризе лежи ван капитализма!“, ускомешала се бриселска бонаца, а медијска пажња усмерила ка непослушним грађанима – побуњеницима против система, оптужујући политичаре за „производњу глади“ и најдубље беде.
Једна од симболичних акција грађанске непослушности одвијала се у локалном супермаркету. Градоначелник је са групом грађана упао међу рафове с храном, да би преузето сочиво, пасуљ и уље предали непрофитној организацији која опскрбљује шпанске сиромахе. „Наш циљ је био да скренемо пажњу медија на незајажљиве власнике трговинских ланаца, који уништавају мале произвођаче продајући робу по 700 одсто већој цени од набавне. При том се непродата храна уништава на лицу места, наочиглед гладног становништва.“
Гордило је у Мариналеди предузео кораке ка успостављању „алтернативе капитализму“, уз масовни одзив становника на понуду да се прикључе новоформираној земљорадничкој задрузи. При том је обезбедио обрадиву земљу, јефтине станове (15 евра месечно) и сталан посао, а сви запослени у друштвеном сектору, укључујући и градоначелника, примају исту плату. Грађани у Мариналеди све одлуке од заједничког интереса доносе на тргу, гласањем, што је интернационални пример грађанске солидарности на делу.
„Ми смо сметња у овој кризи зато што показујемо могућу алтернативу за излазак из беде, отворено преиспитујући сам модел приватног власништва. Прикључили су нам се и радници из других сектора, што политичаре и бизнисмене чини нервозним. Прете нам и желе да нас елиминишу, али имамо среће што живимо у Европи, па не могу да нас физички уклоне као што то раде у неразвијеним деловима света. Унија је разрадила софистицираније методе, као што су дискредитовање, уцене, хапшења…Већ постоји списак са именима 11 људи виђених за хапшење, зато што смо јавно изговорили да ово није економска криза већ превара!“
Осим предаје земље онима који је обрађују, Гордило предлаже и окупирање празних зграда у власништву банака. „Морамо да успоставимо другачији економски модел, зовите га како желите: социјализам или друштво без класа, важно је да су средства за производњу и земља у служби народа, а не у рукама себичних, привилегованих, егоистичних бедника које је створио капитализам.“

„ВИА КАМПЕСИНА“ – СРБИЈА
У Србији се тихо, без подршке медија, тајкуна и политичких странака, ствара језгро здравог, свенародног Покрета за слободу. Први међу једнакима у Покрету је Миленко Срећковић, чија се упорност и мисионарска преданост задатку може мерити са ентузијазмом Хуана Мануела Санчеза. „Покрет за слободу је основан у циљу удруживања радника и сељака Србије, али смо свесни да се без интернационалног умрежавања проблеми не могу решавати. У новембру 2011. смо приступили Међународном савезу против отимања земље, основаном од стране сељачког покрета ‘Виа кампесина’ и сељачког покрета из Малија, а у јуну 2012. у Србији је одржана међународна конференција, којој је присуствовала и Женевјев Савињи (Genevieve Savigny), представница Европске координације ‘Виа кампесина’“, каже Срећковић, показујући чланак синдикалног активисте из Беча Петера Хаумера, објављен у немачком листу „АК“ (фебруара 2012), у којем даје озбиљну анализу стања српске пољопривреде и упозорава на симптоме латиноамеричког сценарија.
Члан Покрета је и прекаљени активиста Мирослав Грубанов, један од вођа протеста војвођанских сељака и представник Удружења „Паори из Црепаје“, који констатује да је излазак на улице једини начин да се власт натера на дијалог равноправних: „Пољопривреди се не мора помагати само новцем, пољопривреди се може помоћи добрим законима и њиховом применом“, каже Грубанов и додаје: „Пољска је забранила продају земље странцима 12 година по пријему у Унију, а ми смо усвојили Закон о продаји пре него што смо и постали ‘кандидат’…“
У Платформи за пољопривредну реформу, усвојеној од стране радничких и сељачких организација, на конференцији у селу Љубиш на Златибору (9-10. јуна 2012), дате су основне смернице у циљу ограничавања увоза пољопривредних производа и промене постојећег закона, који омогућава отимање обрадивог земљишта неконтролисаном приватизацијом и јефтином куповином од стране великих агробизнис компанија, које интересује само профит и тржишна шпекулација. „Виа кампесина“ – Србија има истоветне захтеве које су поставили саборци из Андалузије, али и сви остали покрети повезани у организацију „Сељачки пут“, са нагласком на забрану увоза и гајења генетски модификоване хране.
„Последњих година пољопривреда је постала важно тржиште за неаграрне производе, као што су минерална ђубрива, хербициди, пестициди, хормон раста… Концерни се упорно тискају на наше тржиште, а корумпирана српска држава им свим силама помаже.“
Покрет за слободу је заказао скуп испред Агенције за приватизацију (14. септембра, у 16 часова), како би наставио борбу Верице Бараћ и покренуо процес преиспитивања приватизације.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *