Proizvodnja gladi

Piše Mara Knežević Kern

Prema godišnjem izveštaju UN preko 852 miliona ljudi pati od gladi, a svake godine od posledica neuhranjenosti umre oko pet miliona dece. Ovi podaci najviše „brinu“ eugeničare, koji rešavaju problem tako što gladne proglašavaju prekobrojnima, investirajući u njihovu eliminaciju

Uprkos ekonomskom embargu, glavnom oružju protiv neposlušnih (prekobrojnih), međunarodna zajednica je zatečena izveštajem o stanju na Kubi, jedinoj zemlji u Latinskoj Americi koja je eliminisala problem neuhranjenosti dece.
Zahvaljujući organizaciji društva na principima socijalizma, Kubanci su savladali mehanizme kontrole tokova proizvodnje i raspodele hrane, obezbedivši „garantovanu potrošačku korpu“ sa osnovnim životnim namirnicama. Uprkos ekonomskim teškoćama Kuba nikad nije prijavila višak „gladnih usta“, koja bi depopulacionom politikom trebalo eliminisati, već decenijama obezbeđuje uslove za ostvarenje osnovnog ljudskog prava na reprodukciju. U tu svrhu je svakom detetu do sedam godina obezbeđena litra mleka dnevno, a deca do 13. godine dodatno dobijaju subvencionisan jogurt, kao i dodatne proteine kroz ishranu u obdaništima i školama. Socijalna potrošnja obuhvata i školske obroke (do 15 godina), kao i obroke za studente i radnike. Na listi prioriteta za obezbeđivanje hrane nalaze se trudnice, dojilje, starije osobe i osobe sa invaliditetom.
Za razliku od Kube, feudalni sistem u Paragvaju omogućava sinhronizovane akcije domaće oligarhije, multinacionalnog agrobiznisa i SAD-a, koje su prisilile predsednika Fernanda Luga da ode čim je odbio da služi njihovim interesima. U jednoj od najsiromašnijih zemalja Južne Amerike, u kojoj 60 odsto stanovništva živi u bedi prouzrokovanom činjenicom da je 85 odsto obradive zemlje u rukama dva odsto  feudalaca, seljaci su sistematski uništavani i proterivani sa svojih poseda da bi se proširili privatni feudi. Represivne mere protiv seljačkog pokreta u Kuruguatu bile su samo izgovor za svrgavanje Luga, a problemi su započeli sa jačanjem agrobiznisa i dolaskom „Monsanta“ – koji poseduje tantijeme na GM soju i pamuk posejane širom Paragvaja, dok je 40 odsto proizvođača i prerađivača soje u rukama privatnih američkih korporacija, među kojima su „Kargil“, „Singenta“ i „Agrosan“. S obzirom na to da ovi giganti uživaju zaštitu kongresa (oslobođeni su plaćanja poreza), a svoje interese štite preko nacionalnih alijansi, Lugova opcija je bila unapred osuđena na propast. Prema tvrdnjama novinara Idilija Grimaldija (Idilio Mendez Grimaldi) jedan od razloga odlaska predsednika Luga je njegovo odbijanje da dozvoli ulaz „Monsantovog“ genetski modifikovanog pamuka. Kada se tome doda odbijanje da produži dozvolu boravka američkih trupa na tlu Paragvaja, njegov „odlazak“ se može smatrati prirodnim i očekivanim.

ANDALUZIJSKA ALTERNATIVA KAPITALIZMU

[restrictedarea]

Nisu samo nerazvijena područja, daleko od očiju i srca „naprednog“ sveta, izložena posledicama politike: blokiraj, uguši, izgladnjuj… Pljačka se odigrava i u srcu Evrope, usred maslinjaka i vinograda Andaluzije, u kojoj gladuju bezemljaši, sezonski radnici berači maslina, prisiljeni da po završetku berbe krenu na put, trbuhom za kruhom. Zahvaljujući pojavi Huana Manuela Sančeza Gordile (Juan Manuel Sánchez Gordillo), harizmatičnog gradonačelnika andaluzijskog grada Marinaleda, poznatijeg po nadimku gradonačelnik Robin Hud, i njegovoj izjavi da „rešenje krize leži van kapitalizma!“, uskomešala se briselska bonaca, a medijska pažnja usmerila ka neposlušnim građanima – pobunjenicima protiv sistema, optužujući političare za „proizvodnju gladi“ i najdublje bede.
Jedna od simboličnih akcija građanske neposlušnosti odvijala se u lokalnom supermarketu. Gradonačelnik je sa grupom građana upao među rafove s hranom, da bi preuzeto sočivo, pasulj i ulje predali neprofitnoj organizaciji koja opskrbljuje španske siromahe. „Naš cilj je bio da skrenemo pažnju medija na nezajažljive vlasnike trgovinskih lanaca, koji uništavaju male proizvođače prodajući robu po 700 odsto većoj ceni od nabavne. Pri tom se neprodata hrana uništava na licu mesta, naočigled gladnog stanovništva.“
Gordilo je u Marinaledi preduzeo korake ka uspostavljanju „alternative kapitalizmu“, uz masovni odziv stanovnika na ponudu da se priključe novoformiranoj zemljoradničkoj zadruzi. Pri tom je obezbedio obradivu zemlju, jeftine stanove (15 evra mesečno) i stalan posao, a svi zaposleni u društvenom sektoru, uključujući i gradonačelnika, primaju istu platu. Građani u Marinaledi sve odluke od zajedničkog interesa donose na trgu, glasanjem, što je internacionalni primer građanske solidarnosti na delu.
„Mi smo smetnja u ovoj krizi zato što pokazujemo moguću alternativu za izlazak iz bede, otvoreno preispitujući sam model privatnog vlasništva. Priključili su nam se i radnici iz drugih sektora, što političare i biznismene čini nervoznim. Prete nam i žele da nas eliminišu, ali imamo sreće što živimo u Evropi, pa ne mogu da nas fizički uklone kao što to rade u nerazvijenim delovima sveta. Unija je razradila sofisticiranije metode, kao što su diskreditovanje, ucene, hapšenja…Već postoji spisak sa imenima 11 ljudi viđenih za hapšenje, zato što smo javno izgovorili da ovo nije ekonomska kriza već prevara!“
Osim predaje zemlje onima koji je obrađuju, Gordilo predlaže i okupiranje praznih zgrada u vlasništvu banaka. „Moramo da uspostavimo drugačiji ekonomski model, zovite ga kako želite: socijalizam ili društvo bez klasa, važno je da su sredstva za proizvodnju i zemlja u službi naroda, a ne u rukama sebičnih, privilegovanih, egoističnih bednika koje je stvorio kapitalizam.“

„VIA KAMPESINA“ – SRBIJA
U Srbiji se tiho, bez podrške medija, tajkuna i političkih stranaka, stvara jezgro zdravog, svenarodnog Pokreta za slobodu. Prvi među jednakima u Pokretu je Milenko Srećković, čija se upornost i misionarska predanost zadatku može meriti sa entuzijazmom Huana Manuela Sančeza. „Pokret za slobodu je osnovan u cilju udruživanja radnika i seljaka Srbije, ali smo svesni da se bez internacionalnog umrežavanja problemi ne mogu rešavati. U novembru 2011. smo pristupili Međunarodnom savezu protiv otimanja zemlje, osnovanom od strane seljačkog pokreta ‘Via kampesina’ i seljačkog pokreta iz Malija, a u junu 2012. u Srbiji je održana međunarodna konferencija, kojoj je prisustvovala i Ženevjev Savinji (Genevieve Savigny), predstavnica Evropske koordinacije ‘Via kampesina’“, kaže Srećković, pokazujući članak sindikalnog aktiviste iz Beča Petera Haumera, objavljen u nemačkom listu „AK“ (februara 2012), u kojem daje ozbiljnu analizu stanja srpske poljoprivrede i upozorava na simptome latinoameričkog scenarija.
Član Pokreta je i prekaljeni aktivista Miroslav Grubanov, jedan od vođa protesta vojvođanskih seljaka i predstavnik Udruženja „Paori iz Crepaje“, koji konstatuje da je izlazak na ulice jedini način da se vlast natera na dijalog ravnopravnih: „Poljoprivredi se ne mora pomagati samo novcem, poljoprivredi se može pomoći dobrim zakonima i njihovom primenom“, kaže Grubanov i dodaje: „Poljska je zabranila prodaju zemlje strancima 12 godina po prijemu u Uniju, a mi smo usvojili Zakon o prodaji pre nego što smo i postali ‘kandidat’…“
U Platformi za poljoprivrednu reformu, usvojenoj od strane radničkih i seljačkih organizacija, na konferenciji u selu Ljubiš na Zlatiboru (9-10. juna 2012), date su osnovne smernice u cilju ograničavanja uvoza poljoprivrednih proizvoda i promene postojećeg zakona, koji omogućava otimanje obradivog zemljišta nekontrolisanom privatizacijom i jeftinom kupovinom od strane velikih agrobiznis kompanija, koje interesuje samo profit i tržišna špekulacija. „Via kampesina“ – Srbija ima istovetne zahteve koje su postavili saborci iz Andaluzije, ali i svi ostali pokreti povezani u organizaciju „Seljački put“, sa naglaskom na zabranu uvoza i gajenja genetski modifikovane hrane.
„Poslednjih godina poljoprivreda je postala važno tržište za neagrarne proizvode, kao što su mineralna đubriva, herbicidi, pesticidi, hormon rasta… Koncerni se uporno tiskaju na naše tržište, a korumpirana srpska država im svim silama pomaže.“
Pokret za slobodu je zakazao skup ispred Agencije za privatizaciju (14. septembra, u 16 časova), kako bi nastavio borbu Verice Barać i pokrenuo proces preispitivanja privatizacije.

[/restrictedarea]