Почетна / Свет / Мит о прогресу

Мит о прогресу

Пише Мара Кнежевић Керн

Прошло је две деценије од алармантног саопштења под називом „Научници света упозоравају човечанство“, потписаног од стране 1.700 врхунских стручњака забринутих због наговештаја неизбежне еколошке катастрофе. Затим је уследила „Процена стања миленијумског екосистема“, која недвосмислено показује да капацитет планетарног екосистема неће моћи да задовољи потребе будућих генерација, уколико наставимо да „напредујемо“ садашњим темпом…

 

Апел научника забринутих због еколошке катастрофе дочекан је почетком деведесетих година прошлог века с несхватљивом равнодушношћу свих који би могли да утичу на промене, што је навело доктора популационе екологије Вилијема Реса (William Rees), професора на Универзитету „Бритиш Колумбија“, да приступи свеобухватној анализи духовног и менталног стања људске врсте и укаже на погубан утицај економије либералног капитализма на екологију. Професор Рес сматра да је глобалну катастрофу проузроковала наша култура базирана на науци, али и сама природа човека: „Homo ekonomikus је окупирао преко три четвртине површине планете, ставио монопол на половину јестивих биљака, уништио већину риба у океанима, загадио већину река… Живот ће бити могућ само ако одмах зауставимо технолошки напредак и окренемо се, пре свега, редистрибуцији добара и очувању екосистема, уз строго лимитирану потрошњу.“

ЗАУСТАВИТИ ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК!

[restrictedarea]

Јеретичка мисао о „заустављању прогреса“ окосница је Ресове књиге „Наш еколошки отисак“ („Our Ecological Footprint“), у којој даје своје виђење будућности и предлаже кораке које би требало предузети у циљу остварења идеала одрживог развоја. Аутор полази од хипотезе да homo sapiens по својој природи није способан да успостави одржив екосистем, судећи према карактеристикама техноиндустријског друштва које је створио. У нашој цивилизацији коегзистира изобиље праћено прекомерном потрошњом с непојамном бедом, а да при том није развијен никакав етички механизам за ублажавање настале неравнотеже. Да би објаснио недостатак емпатије и егоизам homo sapiensa, проф. Рес позива у помоћ науку о човеку – од Дарвинове теорије еволуције, преко филозофије, психологије, социологије… не би ли нашао кључ за разумевање природе „најинтелигентнијег сисара на планети“. Проф. Рес указује на јалове покушаје естаблишмента, повезаног са корпорацијама и корумпираним политичарима, да уведе разне зелене протоколе: „зелена градња“, „нови урбанизам“, „паметан раст“, „екоградови“… чиме се само подстиче и промовише зелени конзумеризам као главни помодни ток.
Сведоци смо расипања енергије збуњених маса, усмерене против банкара на Волстриту, праћеног невероватним еколошким слепилом. Чини се да нико није схватио суштину проблема, нити је спреман да се критички постави према холивудској верзији „америчког сна“: велики ауто, велика кућа, велики базен, велики конто у банци и „основно људско право на шопинг“.
Homo sapiens одгајан у земљи благостања не може да побегне од наметнуте културолошке матрице, па је илузорно веровати да се на његове поступке може деловати позивањем на логику, разум, правду… „Ако прихватимо да је homo sapiens продукт еволуције и да су његов ум и генетска основа индивидуалног социјалног понашања изложени Дарвиновом закону природне селекције (као и било које људске особине зависне од генетике), није далеко помисао да се ниједна људска активност – укључујући економско и социополитичко понашање – не може разумети без сагледавања у светлу еволуције. Еколози понекад описују нехумане врсте у терминима њихове репродуктивне стратегије у различитим природним околностима, сврставајући их у Р селекцију – врста која живи у непредвидљивим и нестабилним околностима и К селекцију – врста која се везује за стабилан екосистем, чији опстанак зависи од компетитивне супериорности у условима оскудице. Ја полазим од хипотезе да савремени homo sapiens, услед одређених карактеристика еволуције, удружених са К селекцијом, има природу формирану да делује против одрживости екосистема. Ове урођене биолошке механизме појачава његова социјална зависност од непрестаног гомилања материјалног и мит о технолошком напретку. Да будем конкретнији: неодрживост је настала у интеракцији савременог техноиндустријског друштва и екосфере, уз учешће генетског и социокултурног фактора. К селекција фаворизује оне који су вични задовољавању краткотрајних себичних потреба, било кроз појединачну конкуренцију или удружени. Позната тенденција да се не мисли на будућност – инкорпорирана у већину економских модела планирања – еволуирала је кроз природну селекцију, па се наша врста показала као најхалапљивији предатор који је икада ходао Земљом. Наша незајажљивост не дозвољава да поставимо кочницу нашим прохтевима, а у случају економског заостајања долази до фрустрација, с којима се homo sapiens тешко носи. Резултат је незадрживи развој технолошких капацитета за експлоатисање природе, који превазилазе њене регенеративне способности.“
Вилијем Рес сматра да је императив раста почео да се намеће 1950, да би временом постао врховни и превасходни циљ глобалне политике. „Улога државе би могла да буде кључна у обуздавању нагона за прекомерном потрошњом, али она сву еколошку штету надокнађује таксама, стварајући илузију да отклања проблем.“

НОВИ КУЛТУРНИ НАПРЕДАК
И еволуциониста Ричард Довкин (Richard Dawkin) скреће пажњу на феномен наслеђивања јединице културне информације, која се преноси с генерације на генерацију, утичући на фенотип (спољашњи изглед датог друштва). Он је аутор термина меме који представља основе културног наслеђа, укључујући стална веровања, устаљене претпоставке и преовлађујуће вредности, као и научне концепте и производне технологије. „Меме комплекс има значајан, често подсвестан утицај на појединца и групу, с обзиром на то да културни програм у потрошачком друштву намеће визију глобалног развоја уз помоћ отвореног тржишта и либерализоване трговине, уништавајући више живота него иједан културни наратив у историји.“
Довкин тврди да на проблем прилагођавања homo sapiensa променљивим условима живота утиче и заостајање генетске еволуције у односу на културну еволуцију, која се одвија много брже. Еволуција свести homo sapiensa још није довршена, што објашњава и ирационално колективно понашање наше врсте. „Радови су у току“, каже Довкин, позивајући се на научне доказе да је неокортекс – седиште разума и логике – релативно касно ступио не сцену еволуције, и још увек није у „командној позицији“. „Имајући то у виду, нереално је очекивати да ће појединци и друштво у целини, нарочито глобална заједница, деловати рационално кад су у питању еколошке промене.“
Довкин и Рес нису усамљени кад упозоравају да је свет ушао у еру неекономичног раста који осиромашује, док глобална заједница живи у колективном негирању стварности, неспремна да схвати неопходност заустављања захуктале машине раста и приступи прерасподели богатства. „С обзиром на то да на биолошку еволуцију не можемо да утичемо, неопходно је успоставити механизме за контролу културне еволуције, уз превазилажење фетишистичког нагласка на слободно тржиште, конкуренцију, акумулацију… Да бисмо остварили програм ‘Преживети 2100’, краткорочни материјални интереси морају да уступе место дугорочним основним потребама.“
Палеонтолог Нилс Елдриџ каже да је после петог великог изумирање врста проузрокованог спољним фактором (вулкан или комета), наступило шесто велико изумирање проузроковано људском руком. „С обзиром на то да је homo sapiens животињска врста (мада по понашању и еколошки чудна врста), шесто изумирање ће бити први забележен догађај глобалног изумирања које има физички узрок. Људски утицај на планету је аналоган паду комете из периода креде, пре 65 милиона година, када је експлозивна моћ овог удара била праћена разарањем горњих слојева атмосфере. Ово је довело до пада глобалне температуре и тешког инхибирања фотосинтезе, а то је управо оно што homo sapiens данас ради, изазивајући огромне физичке промене.“
Вилијем Рес се нада да још није касно, и да је могуће пробудити успаване потенцијале наше врсте: „Ми смо жртве навика, а нове еколошке околности захтевају добровољно реструктуирање неуронских путева у нашој свести и пратећег система веровања. Савремено друштво је парализовано дубоко укорењеном когнитивном дисонанцом, колективним порицањем и политичком инерцијом у суочавању са неодрживошћу. Ми имамо лажну представу о природи економије, занемарујући чињеницу да је она одраз људске екологије. Производња је повезана са земљом, изворима енергије и свим аспектима природног окружења, а економска политика је најчешће одвојена од свих делова физичке егзистенције. Еколошки економисти виде економију као субсистем завистан од екосфере, за разлику од игнорантског односа Запада према околини, као да економија нема никакве везе са стварношћу. Да би постигла одрживост, људска заједница мора да напише нови културни наратив, који би заменио застареле (урођене) експанзионистичке тенденције и зауставио неограничену прекомерну потрошњу.“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Koga oni farbaju. Prvo i osnovno nova tehnologija se bazira upravo na ekološkim principima, a drugo oni žele uspostaviti staru tehnologiju kao jedinu koju će na ovaj način oni isti koji su i do sada stajali iza ove moći kontrolirati, pa tako i razlogom više sve nas na novi i perfidniji način.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *