Почетна / Интервју / Владимир Крупин: Иродове плесачице у рату против Свете Русије

Владимир Крупин: Иродове плесачице у рату против Свете Русије

Разговарала Наташа Јовановић

Шта је у бити наступа чланица панк групе у храму Православне цркве, како изгледају и за шта се боре револуционари „друге Русије“, те у којој мери ера „путинизма“ представља надахнуће за ствараоце савремене руске књижевности

 

„Предложио сам да се чланице  „Пуси рајот“ групе, те сексуалне успаљенице пусте на слободу, али под једним условом – да им се дозволи да концерт одрже у џамији или синагоги. Сигуран сам да би после првог таквог концерта, те Иродове плесачице биле живе раскомадане. Да ли би им се тада дивили њихови либерални заштитници? Мислим да не. За сада се они усуђују да нас оптуже за окрутност! Ушле нам развратнице у светињу над светињама и богохулно заплесале, дижући ноге испред икона и кандила, а кад смо ми с правом реаговали, заграјали су како кршимо слободу личности“, каже у разговору за „Печат“ Владимир Крупин, потпредседник Удружења књижевника Русије.
Посвећујући један чланак скандалу који су својим наступом у храму изазвале чланице „Пуси рајот“ групе навели сте да је у корену сваке револуције, па и 1917. године, сексуална револуција. Како тумачити чињеницу да је управо лезбијској групи „ТАТУ“ омогућено представљање Русије на „Евровизијском фестивалу“?
То о полном питању сам позајмио од Енгелса и ставио у причу о тим простакушама. Оне јесу обичне лутке у сатаниној мрежи, али већ сатана зна шта хоће. Он зна да се никада и ни у чему не може обрачунати са Русијом, ако је не одвоји од Бога. Због тога не бих плес ових „пусица“ назвао простим богохуљењем. Њихово поређење са развратним лезбијкама, „татушкама“ са „Евровизије“ је сасвим у реду осим у једној ствари – „татушке“ су плесале и завијале на естради и због тога то није нешто нарочито привукло пажњу јавности, поготово православне. Наравно да је то лудило, али добро, њихова ствар.
А тетоважа на кожи – па то је за многе људе знак распознавања или криминалаца, или дивљака. Али са овим Иродовим плесачицама ствар је много озбиљнија. Њима су модерне Иродијаде задале задатак – да својим плесом унизе православне светиње. Оне су заплесале у главном храму Православне цркве, што представља позив на револуцију, можда страшнију од Фебруарске и Октобарске. То је позив на сексуалну револуцију која би уништила улогу породице у друштву и улогу жене у породици, чиме би био срушен читав поредак живота човечанства.
Но, заборавићемо и те жене, оне не би требало да се радују адским перспективама своје личности, него да се кају. И требало би да знамо да ово није последњи напад на Свету Русију. Требало би бити опрезан, стражарити. А како стражарити? Исто онако као и у свим ранијим вековима – уз помоћ молитве, Цркве, причешћа, трезвености.

[restrictedarea]

Како као потпредседник Удружења књижевника Русије оцењујете савремену етапу развоја руске књижевности и у којој мери ера „путинизма“ представља надахнуће за ствараоце савремене руске књижевности?
За добру књижевност добра је свака епоха, добра је и за лошу. Ево сад су неки књижевници почели сплачинама да поливају совјетску епоху и сами су се у њима опрали. Стаљин је лош, а зашто нема „Тихог Дона“ код доброг Путина? Овде није важна власт, важан је таленат и моћ љубави према отаџбини.

Сматрате ли да је Русија успела да разради, на пољу културе, али и свим другим пољима, нову концепцију цивилизацијског модела, који би могао представљати здраву алтернативу неолибералној концепцији погледа на свет?
Њу и не би требало разрађивати, она већ постоји. Сетимо се Ломоносова, Мендељејева, Данилевског… То јест, у тој концепцији најважније је следеће – Русија није слична ни са ким другим и учешће у некаквим организацијама попут СТО, само је кочи, омета и упропашћује.

Први лауреат књижевне награде Московске патријаршије. У којој мери је Руска православна црква упозната са савременим књижевним кретањима у Русији?
Овде такође немам увид да бих изричито одговорио. Али зато познајем много свештеника који одлично комбинују дар црквене проповеди са уметничким приказивањем реалности, попут свештеника Јарослава Шипова, Александра Шаргунова, Тихона Шевкунова, Виктора Кузњецова, Александра Круглова, Сергеја Гамајунова… има их заиста веома много. Такође, постоји и читав покрет световних књижевника, много презимена се и ту може набројати. Могу да кажем да православна тема у књижевности више није тема, него један од главних праваца књижевности. И све је виша свест да у наше време белетристика једноставно постаје криминална.

Прошле године узели сте учешће на једној конференцији у Републици Српској. Колико православље представља заједничку тему српске и руске културе и постоје ли данас озбиљне културне везе међу братским народима (Србима и Русима) или је још увек само реч о „народној дипломатији“?
Не бих се овде усудио да изричито одговорим на ово питање, мислим да немам превише увида у ту тему. Али постоји осећање душе, а чини ми се да оно не обмањује: православни су јединственог мишљења да се само у Христу може спасити свет. Уосталом и нема никакве друге историје – свет се или приближава Христу, или се удаљава од њега. Свет лежи у злу, брод спасења постоји, стадо Христово постоји,  а то што су уоколо таласи, што су православни прогоњени, тако је увек било. Слава Богу, код њега нема смрти и Русија и Србија су бесмртне. У сваком случају, ако смо ми са Христом, ми смо победници. Јер главну победу представља – спасење душе. Наши непријатељи су се и златом обасули, и нафтом опскрбили, и банке су изградили, и опет нису избегли злобу. А злоба је знак немоћи.

Недавно сте оштро реаговали на објављивање памфлета „Друга отаџбина“. Можете ли нам нешто рећи о „другоросијанима“, те да ли је појава тих нових тумача историја сопствене земље заједничко место и за Србију и за Русију?
Ради се о познатом либералном делатнику русофобског пука Михаилу Швидкову и његовом памфлету „Друга отаџбина“, у којем се незналачки разрачунава са светлим тренуцима руске историје. Мене понекад насмеју ти „културни револуционари“ који се у све петљају. Било која тема да се заподене, он се представља као велики зналац, а у стварности се ради о неинтересантном, али гласном субјекту – то је дивљаштво необразованог и некултурног човека. Либерали непрекидно покушавају да нам некакво „азијатство“ забадају у очи. Међутим, Русија је држала, а и данас држи, штит између Азије и Европе и није римокатолички Запад нас штитио од Татаро-Монгола, него смо ми њих спасавали од Златне орде. Пушкин је одлично приметио да се „Европа према Русији увек односила и као незналица и као незахвалница“, и то је константа која се ни данас није променила. О руској историји расуђују без знања и без узимања у обзир њене православне природе, како европејци, тако и наши либерали. Тумачења руске историје од стране Швидкова и њему сличних, представљају плод залуталих незналица, који су од ситог и бездуховног живота отупели, уобразивши како су јако паметни.
Тврдња Швидкова да је Орда представљала за Русију већу опасност од римокатоличког Запада, представља покушај да се оцрни једна од највећих личности руске историје – свети Александар Невски, као и сви данашњи браниоци наше традиције. Најезда Орде је била спољашна, пљачкашка, чисто материјална. А најезда Запада се остваривала преко душе руског народа. Јасно је да су и једни и други били непријатељи руског народа, али је Александар Невски генијално схватио да је много опаснији непријатељ који ти узима душу и са мачем у рукама је поразио папине војнике. Коначно Швидков и његови истомишљеници не представљају ништа друго, него пету колону руске историје, образовања, културе и политике.

Познати сте и по веома негативном односу према Перестројци?
Прво су сасвим бестидно уништење СССР-а назвали Перестројком. Управо захваљујући њој, у Русији се зацарила диктатура лоповлука. Лоповлук више није био срамотно дело, то је постало одважност. „Горбо-јељци“, како је народ прозвао нове господаре, крали су постројења, фабрике, комбинате, млинове, земљишта, шуме… – називајући то приватизацијом на свом криминалном жаргону.

___________

Кратка биографија

Владимир Николајевич Крупин, рођен је 7. септембра 1941. године у селу Киљмез, у Кировској области. Завршио је факултет за Руски језик и књижевност и педагошку делатност започео је радом у централној државној телевизији и у различитим уметничким издавачким кућама.
Постаје познат већ првом збирком приповедака „Зрно“, потом следе „Јамшичка повест“ са сеоским мотивима, са којима се прославио. Повест „Жива вода“ (1980), као својеврстан позив на обнову руског витештва, стиче светску славу и преведена је на многе светске језике. „Вјатскаја свеска“ наставља низ сеоске прозе и у њој писац описује своју „малу отаџбину“, то јест родну груду. Збирку „Ових дана или раније“ (1977) посвећује породичним проблемима, збирка „Од рубље и више“ (1981) се бави проблемима уметничког стваралаштва, а збирка „Жао ми је, збогом“ (1986) представља успомену на студентске дане. Овим делима и ширином тематике посрамљује критичаре, који су му пребацивали да зна да пише само о сеоским темама. Последњих година у стваралаштву Владимира Крупина доминира тема православља и нада да ће управо православна вера спасити земљу. Та идеја се провлачи кроз повести „Великоречна купељ“[1] (1990), „Крсни ход“ и „Последња времена“ (1994), „Слава Богу за све. Размишљања на путовању“ (1995).
То представља само део из богатог опуса Владимира Крупина, потпредседника Удружења књижевника Русије и познатог друштвеног и културног делатника савремене Русије.
Од 1994. године, Владимир Крупин постаје професор на Московској духовној академији.

Превод Ранко Гојковић

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Свака част Печату за серијал „Руси говоре“. Коначно имамо прилику да читамо размишљања умних људи, који језиком живих људи, а не окречених гробова – на које неодољиво подсећа свака креатура која прича о „европским вредностима“ – говоре о горућим проблемима наше свакодневнице. Тек када се прочита један овакав сјајан интервју, постаје вам јасно какав је духовни геноцид над овим народом извршио „јавни сервис европске Србије“, запљускујући нас бездуховном тупом причом содомске Европе а скривајући од нас овакве грандиозне бисере духа. Само напред!!!




    0



    0
  2. Данко Б. Марин

    Пусице које побегоше сад могу помоћи баки која је уништила фреску Исуса Христа!Још лепше је у друштву – могу наставити културну мисију по Западу!! Како би то љупко било – две панкерке и пензионерка Сесилија у оплемењујућој мисији…




    0



    0
  3. verujem da ce Tijanic da pozove ovakve velicine u studio. Cim mu dozvole Tadic i ostali srbomrsci. Sto se tice tih bezboznih drolja, to bih ja po kratkom postupku. Mogao bi neko da ih bocne nekim kisobranom, onako u prolazu. Nadam se da me razumete.




    0



    0
  4. Još da prevedemo na srpski jezik IGRAČICE, a ne PLESAČICE . Novosadski dogovor o srpskohrvatskom jeziku iz 1954 godine više ne važi.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *